Kakva “slučajnost”: Teofila su fašisti pretukli dva dana nakon što je MSP presudio u korist Kosova. Pretukli su ga jer je za ovdašnje prilike neko poput Teofila težak jeretik: on je, naime, normalan čovek, uz to inteligentan i talentovan i ne libi se da kaže da je nebo plavo a trava zelena.

U postgenocidnom društvu, prepunom nekažnjenih nacista, fašista i njihovih podmladaka, koji bauljaju naokolo sa šipkama u rukama, nema težeg greha od normalnosti. Njima je trava crvena a nebo je nekako bordo. I neoprostivo je protivrečiti im. Nema vam spasa ako se služite zdravim razumom, ako pokazujete da još uvek znate šta je moral, ako plaćate porez, pozdravljate komšiju, ne pljujete po ulici. Otpadnik ste i ako nosite dugu kosu, ako vas vide kako čitate knjigu u javnom prevozu, hodate ulicom sa slušalicama iz kojih dopire nekakav rokenrol. A najteži je greh – ako ne mrzite!

U društvu koje je preskočilo čitave epohe u razvoju, koje se stidi svojih prosvetitelja a ponosi se svojim ološem, nema mesta za normalne. Iako normalnost kao nekakav endem, ipak opstojava. Na marginama je društva, potcenjena i pretučena, ali je još uvek tu. I to strašno nervira te ubice. Pa pogledajte samo te naci-sajtove, kojih je u Srbiji više nego ambrozije: tamo su spiskovi “Jevreja” i “izdajnika”, u stvari spiskovi ljudi kojima bi se svako civilizovano društvo ponosilo, sve sam čestit svet, zahvaljujući kome će ovo društvo, u nekoj budućnosti, ipak moći da kaže da nisu svi bili isti, da je bilo i normalnih.

A ljudi su, kada su čuli vest o napadu na Teofila, ponovo počeli da se zgražavaju i da uzvikuju: “Zar opet?!” Problem je u tome što nije “opet”, jer takvo nasilje, ta matrica, zapravo nikada nije ni izašla iz mode u poslednjih 20 godina. Nasilje je, dakle, naša konstanta. Nasilje prema svemu što je drugo i drugačije. I kao što su nekada u modi bili “vanjski” neprijatelji, posle izgubljenih ratova u modi su unutrašnji. Sve zvuči kao jedan status mog FB prijatelja: “Nasilnik se ženi sa zlom i dobija troje dece: glupavost, zavist i zlodelo”.

Policija sada hitro obećava da će naći dvojicu koji su pretukli Teofila. Možda i hoće, iako bi to bilo iznenađenje. Možda će ih i sud potom konačno drakonski osuditi. Možda. Neću da tvrdim da sadašnja vlast stoji iza napada na Teofila. Čak sam sklon da tvrdim  suprotno. Ali, to nije ni malo utešno. Odnosno, to samo pokazuje da sva ta “svevlast” Demokratske stranke i pojedinih njenih partnera zapravo i nije bog zna kakva vlast. Da je prava vlast u podzemlju tajnih službi gde i dalje temelje potkopavaju krtice iz proteklih ratova. Da zaštite svoje guzice, naravno, kako istina nikada ne bi izronila iz tog krtičijeg mraka.

Zato je napad na Pančića ujedno i poruka za sadašnju vlast, a naročito za Demokratsku stranku: ma koliko koketirali sa nacionalizmom, sa svim tim duhovnim i svetovnim vladikama genocida, nikada im se neće umiliti, jer oni ne vide neku bitniju razliku između prezimena kao što su Đinđić, Tadić ili Pančić. To je i još jedna poruka za sadašnju vlast, kojoj se svidela i ideja o disciplinovanju medija: opasna je to igra, jer šta ćete ako se karte promešaju i vaše mehanizme preuzmu malo “tvrđi” igrači? Kakvu sudbinu onda možete očekivati i ko će o tome pisati i izveštavati?

Dakle, napad na Teofila nije “napad na demokratiju i na slobodu informisanja”. To je napad na život, na zdrav razum i na normalnost.

A kada će ti napadi prestati? Neće nikada! Odnosno, hoće, onoga trenutka kada se suočimo s prošlosti. Do tada, nastaviće da tuku “po spisku”. A spisak baš i nije nešto naročito dugačak, začas se može “pročešljati”. Mada, po potrebi, može se on i produžiti.