Mi, antifašisti, mi smo vrsta koja izumire, imamo puno godina, polako nestajemo, i onda se naše antifašističke knjige ne prodaju u velikim tiražima, pošto nemaju dovoljno publike. Ali, treba ih štampati, i to sa velikim slovima – kaže za Danas Ante Tomić, pisac, scenarista, kolumnista, beskompromisni kritičar i jedan od najangažovanijih i najcenjenijih intelektualaca na ovom prostoru, koji svakim svojim dolaskom u Beograd unese onaj nekadašnji duh i šarm Splita, koji su ovaj grad činili omiljenim mestom na mapi velike Jugoslavije.

Razgovor sa Antom napravljen je posle predstavljanja prvog beogradskog izdanja knjige „Sjećanja i neobjavljene priče“ Eve Grlić (1920-2008), majke reditelja Rajka Grlića, koje je pre nekoliko dana upriličeno u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Ovaj svojevrsni događaj upoznao nas je sa potresnim životom jedne izuzetne žene, istaknute hrvatske novinarke, prevoditeljice i urednice, supruge profesora estetike Danka Grlića. Članovi njene porodice stradali su u Holokaustu, a ona je preživela progone u NDH, učestvovala u partizanskom pokretu, da bi nakon rata, u dva navrata, bila zatočena na Golom otoku…

Svoje intimno svedočanstvo o tom vremenu Eva Grlić počela je da piše devedesetih godina, kada je narastajući primitivni nacionalizam srušio nekadašnju Jugoslaviju, a o tom zlu koje već tri decenije živi na ovom prostoru, pored Anta Tomića svedočili su nam Rajko Grlić i Filip David.

Zašto nas stvarnost uverava da kroz antifašističke priče ovde komuniciraju uglavnom istomišljenici, i da se taj krug civilnog građanstva slabo širi?

– To vam je uvek tako od devedesetih godina, ja sam to shvatio. Ne možete nekoga naterati da promeni mišljenje – nema šanse da doprete do ovih fanatika nacionalističkih, ili vrlo retko, oni su betoniran sloj. Ono što je važno jeste da se što češće okupljamo mi istomišljenici, i da se neki ljudi ohrabre. Ima puno onih koji su u srcu i po svojim moralnim nazorima antifašisti, ali su uplašeni, bojažljivi, ne smeju javno da se oglase. Ja to znam od vremena kad su me neki ljudi počeli zaustavljati na ulici, i govoriti hvala vam što ste to rekli. Mislio sam da sam usamljen u tome, jedini koji tako misli. Morate ljude ohrabrivati: ti nisi sam, ti nisi lud, to što ti misliš je potpuno normalno, ludo je i bolesno ovo u čemu mi živimo. Moram reći da me je jako obradovalo kako je u Beogradu prošlo predstavljanje knjige Eve Grlić. Bilo je puno ljudi u dvorani, napravila se jedna odista sjajna atmosfera, puno je bilo emocija. A inače sam se radovao ovom dolasku, Beograd mi je baš nedostajao, nisam bio ovde nekoliko godina i imao sam veliku želju da dođem.

Šta se nama, zapravo, dogodilo na ovom prostoru, da li je prvo slomljen jugoslovenski kulturni model i građanski sistem vrednosti, pa je to prethodilo devedesetim godinama?

– Mislim da se ovde sve učinilo da se zgazi ta Jugoslavija, a ona je, pre svega, bila nekakav humanistički ideal. Danas kad gledam države koje su nastale posle raspada Jugoslavije, sve je to goli jad u odnosu na nju. Jugoslavija je bila Periklovo doba za ovaj naš prostor, kad pogledamo šta ove budale nesposobne i pokvarene danas rade u svemu, ne samo u kulturi. U Hrvatskoj su se nedavno dogodila dva vrlo slaba zemljotresa, u Zagrebu i na Baniji, u Petrinji. Dve godine kasnije u Zagrebu ništa nije obnovljeno, što je Jugoslavija nekad rešavala neverovatnom brzinom i vrlo organizovano. Posle zemljotresa u Skoplju, Banjaluci, Makarskoj, u Crnoj Gori, gradovi su se obnavljali u trenutku. Zašto se to u Jugoslaviji moglo napraviti, zašto su vozovi tada bili brži nego danas… Ovo što danas živimo je smešno u poređenju sa jednom državom koja je došla iz rata, siromašna, tehnološki zaostala, nepismena, i koja je sve rešavala puno bolje od nas, koji imamo svu pomoć tehnološku i novac. Sve sadašnje države su, zapravo, ništa.

Ali, mi pravimo takve države sa tim budalama pokvarenim, kako kažete, koje biramo da nam budu vlast?

– Ne znam, valjda smo mi poglupeli, valjda smo izgubili zdrav razum i pamet. Svaka čast izuzecima, ali ljudi su generalno ološ.

S druge strane, ima umetnika, intelektualaca i javnih radnika koji vrlo kritički govore. Šta na ovom našem prostoru može da se uradi verbalno, iz fotelje?

– Mi činimo ono što možemo, i jedino i najbolje što znamo.

Da li u Hrvatskoj danas postoji nešto što bi moglo da nagovesti ili sugeriše nekakav optimizam?

– Ne, nažalost. Nemamo neku dobru opoziciju, imali smo neku političku snagu koja je u jednom trenutku obećavala, „Možemo“. Ti ljudi su se malo izduvali, nadam se da nisu potpuno, ali nisam optimist.

Zajedno sa Rajkom Grlićem potpisali ste scenarija za neke od kultnih filmova koje je režirao, „Neka ostane među nama“, „Ustav republike Hrvatske“… Šta se događa sa vašom novom filmskom pričom po Krležinom delu „Ljudi na rubu pameti“?

– Scenario je gotov, verovatno ćemo na proleće iduće godine započeti snimanje. To se nešto stalno odgađalo, kovid je bio, pa nije bilo para, a ne želite raditi sa nekim maskama na licu, prskati ljudima ruke alkoholom svakih pet minuta, testirati glumce, snimatelje, rasvetljivače, tonce svaki dan. Da bi se film mogao raditi mislim da bi morali biti normalni uslovi.

Jesmo li na rubu pameti, i šta je u finišu ovog scenarija ostalo od Krležinog romana koji je svojevrsni moralni esej?

– Jesmo, naravno, i Krleža je jako živ, Krleža je življi danas nego ikad! Mi smo uzeli njegovu priču o nasilju koje moćni čovek nekažnjeno napravi, i kasnije upropasti čoveka koji se suprotstavi tom zločinu. Šta danas možeš uraditi s tim? Mi svaki dan gledamo da se neko izvuče sa ubistvom, da ne ode u zatvor zato što je ubio, ako je moćan i može da plati da ne robija. To je naša zbilja, to su sredine u kojoj mi živimo. Rajko i ja smo na Krležinoj moralnoj premisi gradili novu priču, dosta toga smo promenili, taj scenario se ne zove „Na rubu pameti“, i u podnaslovu imamo „Po motivima Miroslava Krleže“. Ali, nedavno sam ponovo čitao tu zadnju verziju, i bio sam baš zadovoljan. Obično nisam, i znam da sam se okrenuo Rajku i rekao mu da mislim da bi se Krleži svidela naša priča. Verujem da smo sačuvali ono što je bilo najvrednije u toj knjizi – taj bes na ljude, to gađenje nad kukavičlukom, nad nepoštenjem.

Vreme o kojem piše Krleža u ovom romanu, a to su tridesete godine dvadesetog veka, pomoglo je da fašizam olako uplovi u živote miliona ljudi. Nije teško zaključiti da na nas naše vreme, svojom sličnošću, svojim nacionalizmom, populizmima, svojom pohlepom, priprema za neki novi oblik fašizma.

Radmila Radosavljević (Danas)