Bez suočavanja sa istinom i prošlošću društvo stagnira i ne može da krene napred, ni Srbi ni Albanci ne mogu da žive i ne žive izolovani jedni od drugih, ali se spontana saradnja ne može podsticati, ona dolazi tek kada ljudi shvate da im je potreban normalan život, bez ograničenja, istakla je u intervjuu za Autonomiju Anita Susuri, koordinatorka istraživanja u Inicijativi za usmenu istoriju Kosova (Oral history Kosovo).

Ova rođena Beograđanka se sa porodicom odselila na Kosovo nakon rata, 1999. godine, završila je master iz Žurnalistike i javnih odnosa na Univerzitetu u Prištini, a radila je i kao istraživač za BIRN i Al Jazeera Balkans. Kako kaže, misija Inicijative za usmenu istoriju je da zabeleži životne priče koje se odnose na događaje na Kosovu i šire, a akcenat je na očuvanju istorije kroz životnu priču ljudi ili kroz njihovu biografiju, kroz dokumentovanje i arhiviranje iskustava ljudi iz različitim oblasti.

– Smatram da je najveći uspeh naše organizacije to što je uspela da prikupi i sačuva životne priče ljudi, bez obzira na to kom stepenu obrazovanja, veri, nacionalnosti ili polu pripadaju. Svako ima svoju životnu priču i ima nešto korisno da podeli sa drugima. Kada radimo biografske intervjue sa ovim ljudima, hteli ne hteli, povežemo se sa njima i gradimo međusobno poverenje. Uvek je lep osećaj kada vam neko veruje i želi da podeli priču o životu sa vama.

Mislite li da su inicijative poput Oral history Kosovo važni alati za bolje upoznavanje nedavne prošlosti?

– Organizacija u kojoj radim, odnosno Inicijativa za usmenu istoriju, prikuplja priče ljudi o prošlosti. Ona pomaže da se prošlost razume kroz subjektivni narativ. To nije gledište i iskustvo samo jedne osobe, već preko dve stotine intervjua koje smo ostvarili. Od ovih dvesta ljudi možete naučiti o istoriji i životnoj dinamici, jer ti ljudi pripadaju različitim sferama života. Svačije iskustvo nas uči i daje nam različite informacije i detalje o nekom događaju ili o određenom istorijskom periodu. Ovaj oblik poznavanja prošlosti je zato važan, zato što dolazi od ljudi koji su deo društva kojem pripadaju. Oni su deo istorijskih događaja, bez obzira na njihovu ulogu.

Koliko, po Vašem mišljenju, ovakve inicijative doprinose i boljem prevladavanju te teške prošlosti? Mislim na odnose na samom Kosovu, ali i na one između Kosova i Srbije?

– Svako ima pravo da ispriča svoju stranu priče. Mnogi ljudi imaju predrasude i stereotipe, jer pripadaju određenoj religiji ili etničkoj pripadnosti. Niko ne poznaje subjektivno iskustvo druge osobe u bilo kom slučaju. Naša metodologija intervjua je ista za svaku osobu. Svako priča o porodici, društvu, komšijama i međuljudskim odnosima koje su imali. Kosovo je oduvek bilo multietnička zemlja i često nailazimo na priče o susedstvima ili prijateljstvima između drugih etničkih grupa, bilo to albansko-srpskih ili kombinacija drugih različitih etničkih grupa. Da budemo realni, postoje i životne priče koje nisu toliko prijatne, a ozbiljne, koje pokazuju nepravde koje su učinjene čoveku, porodici ili nacionalnosti. Međutim, uvek je važno otvoreno reći stvari i pričati o dobrim ili lošim iskustvima. Bez suočavanja sa istinom i prošlošću mi stagniramo i ne možemo ići napred. Takve inicijative pomažu ljudima da priznaju i iskreno ispričaju šta su doživeli. U ovom obliku i drugi uče i možda čak i na njih utiče nečija ispovest. Učenje o različitim perspektivama i iskustvima nam pomaže da prevaziđemo predrasude.

Oral history Kosovo

Inicijativa za usmenu istoriju čini grupa istraživača različitih generacija, različitih nacija i sa različitim kompetencijama, čija je misija da zabeleži životne priče koje se odnose na događaje na Kosovu i šire.

Anita Susuri za Autnomiju objašnjava da ta organizacija radi na četiri jezika i sprovodi sva istraživanja uključujući životne priče svih etničkih grupa koje žive na Kosovu, uključujući Albance, Srbe, Turke, Bošnjake, RAE zajednicu, itd.

“Njihove priče se čuvaju u našoj arhivi kako bi služile kao reference za istraživače i različite ljude koji žele da proučavaju ili nauče nešto više o istoriji ili različitim periodima istorije. Tokom godina, Inicijativa za usmenu istoriju je ostvarila niz projekata, među kojima su: Drugi svetski rat na Kosovu, Kampanja oprosta krvi, Ženski aktivizam na Kosovu, Moderni umetnici Kosova, Projekat Priština, Projekat Janjevo, itd”, navodi ona.

Susuri dodaje da deo projekta Priština Šetnje i Janjevo Šetnje čine i dve aplikacije za telefon, koje sadrže interaktivne mape koje prikazuju istorijske lokacije Prištine i Janjeva.

“Unutar aplikacije se nalaze i priče stanovnika Prištine ili Janjeva u vezi sa određenim objektom ili mestom koje odaberemo u okviru mape. Dobra stvar u tome je što smo uspeli da sumiramo životne priče starih Prištinaca, Albanaca, Srba, Turaka i Roma. Svako od njih se sa nostalgijom sećao i opisivao nam vreme provedeno u ovim gradovima”, navodi naša sagovornica uz opasku da su i aplikacije multijezične: na albanskom, srpskom i engleskom jeziku”.

Rođena ste Beograđanka, ali ste već godinama u Prištini. Koliko Vam je bilo teško da se prilagodite novom životu i jeste li se zbog toga osećali drugačijom od svojih vršnjaka?

– Rođena sam 1991. godine. To je bila veoma teška godina, jer je bio u toku i raspad Jugoslavije. Moj deda od 16. godine živi u Beogradu, gde se školovao i razvijao svoju radnu karijeru, kao i moj otac. Po završetku rata u junu 1999. godine, moja porodica je bila skeptična oko toga da li ćemo nastaviti da živimo u Beogradu. Kako su međunacionalni odnosi bili zategnuti, iako nismo imali problema, članovi moje porodice su odlučili da dođu u Prištinu i nastave da žive ovde. Knjige drugog razreda su mi već kupili tako da sam morala da ih poklonim mojoj drugarici. Tokom septembra 1999. godine nastavila sam drugi razred u Prištini. Ponovo sam morala da naučim novu azbuku, komplikovaniju i skroz drugačiju od srpske, koju sam naučila godinu dana pre, tačnije, u prvom razredu. Kao deca mi smo pošteđeni stvari koje ne razumemo, na primer, pošteđeni smo politike, ali sada kada razmišljam o tom periodu setim se da sam oduvek znala da nisam ista kao moji prijatelji. Kod kuće smo govorili drugim jezikom, imali smo druge navike, imali smo imena koja su drugačije zvučala. Ali to za nas decu nije bilo važno, svi smo bili jednaki, družili smo se, igrali, slavili rođendane i odlazili jedni kod drugih. Čak su se i naši roditelji družili. Nažalost, morala sam da se odvojim od svog prvog društva i nastavim detinjstvo u drugoj zemlji, u zemlji u kojoj sam pripadala. U Prištini je posle rata bilo mnogo ljudi koji su došli iz raznih zemalja. Kosovo je tek izašlo iz rata i vladala je dezorganizacija koja je tek nakon nekoliko godina popravljena. Dakle, preseliti se iz Beograda na posleratno Kosovo bilo je prilično teško. U Mirijevu sam imala veliki broj prijatelja, a u Prištini sam uspela da steknem jednu prijateljicu. Nisam imala kontakta sa društvom iz Beograda, ali kada sam posetila Mirijevo 2005. godine, srela sam prijateljicu i ona mi je rekla: “Pre nekoliko dana je jedna devojčica ušla u zgradu i mislili smo da si ti, ali posle smo videli da to nisi bila ti”. To me je navelo da shvatim da su i oni mislili na mene i da me nisu zaboravili. Oni su još uvek svi tu zajedno, a ja sam morala da se preselim.

Da li Vam je to bila prepreka u životu i radu ili dodatni podsticaj?

– Ne mogu da kažem da je to bila neka prepreka ili podsticaj, ali je život sa Srbima uticao na mene da budem otvorenija za međunacionalnu toleranciju. Poznavanje srpskog jezika mi je mnogo pomoglo u razvoju moje profesije i razbijanju barijera u kontaktu sa etničkim Srbima na Kosovu. Zato mogu reći da sam imala veliku korist od poznavanja srpskog mentaliteta i kulture, posebno od poznavanja jezika.

Imate kontakte sa mladim ljudima na Kosovu i u Srbiji, šta biste rekli iz sopstvenog iskustva, da li oni realno sagledavaju nedavnu prošlost ili su opterećeni stereotipima?

– Ne mogu da dam sveobuhvatnu izjavu, svaka osoba ima svoje mišljenje, obično poznajem mlade ljude koji su otvorenijeg uma i žele da idu napred. To su grupe ljudi koji žele da razgovaraju, sarađuju i dele iskustva sa ljudima druge nacionalnosti. Međutim, znam da ima ljudi koji su stereotipni i ne mogu lako da prevaziđu neka lična iskustva. Istorija se ne može promeniti, ali možemo promeniti odnose među nama.

Kako promeniti stvari na bolje kada su zvanični, državni narativi i dalje opterećeni nacionalističkom, ratnom retorikom i kada mir i saradnja, čini se, nisu naročito poželjni?

– Svi moramo da se fokusiramo na svoje živote i ono što nam je potrebno. Moramo raditi na poboljšanju naših života. Po mom mišljenju, politika nikada neće biti stabilna i uvek će biti sukoba koje pokreće sama politika. Važno je da ljudi ne nasedaju na politiku i pokušavaju da poboljšaju svoje živote i odnose sa drugima. Na Kosovu postoje mnoge debate, radionice i seminari koji se održavaju u cilju poboljšanja zajedničkog života između Albanaca i Srba. Svaka organizacija u svojim aktivnostima otvara vrata i Srbima i Albancima, kao i drugim nacionalnostima. Poznajem kosovske Srbe koji su veoma dobro integrisani u inkluzivno društvo. Dakle, oni bez ikakvih problema učestvuju na seminarima, dolaze u Prištinu i druge gradove, kupuju namirnice na istim mestima gde i Albanci. Žive u istom prostoru i rade zajedno sa drugim etničkim grupama. Poznajem i slučajeve kada se ustručavaju, jer se plaše da izađu iz svoje udobne zone. Kod njih i dalje postoji strah, ali su se drugi u njihovoj zajednici suočili sa tim strahom i prevazišli ga. Smatram da je najbolji način da se regulišu odnosi i da se razumeju jedni sa drugima kroz saradnju u različitim projektima, počev od osnovnih škola. Preko kontakta i saradnje se rađa normalizacija odnosa. Normalizacija treba da počne još u ranoj dobi. Deca i mladi treba da razviju kritično nezavisno mišljenje tako što će biti u kontaktu sa stvarnošću.

Na koji način bi trebalo podsticati saradnju, da bismo došli do toga da se ona sprovodi spontano, mimo civilnog sektora i aktivista? Kako dopreti do običnih ljudi?

– Trenutno saradnju promovišu aktivisti, organizacije i građanske grupe, kao što sam gore pomenula organizuju se seminari, radionice i razne međuetničke diskusije. Ovo je proces normalizacije odnosa i još uvek traje. Međutim, ne mogu da kažem da nema normalnih odnosa između Albanaca i Srba, jer na Kosovu ima mnogo sela i mnogo multietničkih mesta. Poznajem Srbe koji rade u Prištini i poznajem Albance koji rade u opštinama sa srpskom većinom. Već postoji neka vrsta spontane saradnje jer ljude povezuje zajednički život, posao i druge svakodnevne potrebe. Ni Srbi ni Albanci ne mogu da žive i ne žive izolovani jedni od drugih. Smatram da se spontana saradnja ne može podsticati, ona dolazi kada ljudi shvate da im je potreban normalan i neograničen život.

Dalibor Stupar (Autonomija, naslovna fotografija: privatna arhiva)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.