Nama bi, vaistinu, bilo mnogo bolje kada bismo naučili da slušamo ono što nam se govori.

Nama zalijepe za lice, nacrtaju na velikoj tabli i onda crtež primaknu očima, našto mi protrljamo oči i kažemo: a-a, odbijam prihvatiti da je to tako. Jer nas ne zanima šta su nam rekli: mi smo majstori da preskočimo glasno izgovoreno „Ne“ i masovnom mobilizacijom mašte i uzaludne nade (a koja nije takva, uzgred) „čitamo između redova“, „osluškujemo signale“, „kreativno tumačimo“, pa ta dva slova pretvorimo u nepostojeće „Da“.

Koliko puta treba da nam kažu da o proširenju Evropske unije niko u Evropi ozbiljno ne razmišlja? Nema veze šta kaže Makron, jebo njega – ulazimo za tri godine, je li tako?

Nema veze šta kaže Eskobar – a kaže da je Otvoreni Balkan „treći stub“ američke politike u regionu: mi znamo da je Otvoreni Balkan propao, da od toga nema ništa. Kad nas Dritan uvali u ta govna, tad će stvarno biti gotovo.

A kako mi znamo da je Otvoreni Balkan „gotov“?

Tako što je taj projekat podržao Lavrov. On je, vele, time zadao smrtonosni udarac Otvorenom Balkanu.

Hajdeeee… A šta ćemo ako se Eskobar, kao što hoće, pojavi u Ohridu i još jednom direktno podrži projekat? A šta ako u Ohridu bude on, a ne Lavrov? Esko došao da podrži ruski projekat, je li?

Svakako ste primijetili značajan trud da se u javnosti minimizira eksplicitna, in-your-face podrška Amerike Otvorenom Balkanu. Te to je ostatak politike Trumpove administracije, te podrška je uslovna („treći stub“, brate mili), te to se mijenja. Primijetili ste, siguran sam, i nemali trud da se prikaže kako OB nije američki (Eskobar kaže da jeste, brate najmiliji), nego – ruski projekat.

I sad je, kao, Lavrov svojom izjavom dokazao to – da iza OB stoje Rusi.

Ne stoje. Baš zato što ne stoje, Lavrov je to i rekao. A rekao je da bi minirao američki projekat i nanio štetu Vučiću, kojega očito smatra krivim za to što je bio prinuđen da otkaže svoju posjetu Beogradu.

Ono što je uradio Lavrov podsjeća na hasidski vic koji je pričao Žižek, a koji parafraziram. Dva prijatelja sretnu se u vozu i jedan kaže drugom: zašto si mi juče rekao da ideš u Prag kad si stvarno išao u Prag?

Sad, teorija po kojoj je OB nakon Lavrovljeve pakosti „mrtav“ je zapravo nadrealna. Ona podrazumijeva sljedeće: da Amerikanci nakon što su čuli Lavrovljevu izjavu, zaborave da iza projekta stoje oni, pa povjeruju da su OB, zapravo, smislili Rusi. Sreća pa je Lavrov glup kao konj pa im je svojom izjavom to otkrio…

Količina licemjerja „aktera javnog života“ povodom Otvorenog Balkana je zapanjujuća, čak i za naše visoke standarde licemjerja. Naime, svi znamo ko stoji iza projekta. Znamo i koji ga globalni „filantrop“ svojim parama i uticajem podržava. Znamo i da su regrutovani „progresivni“ regionalni promoteri. Znamo i da je projekat već jednom ribrendiran, a radi se i na novom ribrendingu.

A da se, ipak, malo uozbiljimo i ponašamo kao odrasli ljudi? Čini se kako je krajnje vrijeme da izađemo iz faze poricanja. Ono što govori naša politička elita je zaista ispod svakog nivoa, prije svega ispod nivoa ljudskog dostojanstva. Nije nelegalno biti glup, ali ako dovoljno dugo lupetaš gluposti, u te bi gluposti i sam mogao povjerovati. A onda bi, na osnovu tih glupih uvjerenja čovjek mogao početi vući glupe poteze. A to zna imati gadne posljedice. Glupost nije nelegalna, ali je skupa.

Podlost je, sa druge strane, isplativa. Tako izgleda. Kada znaš šta je OB, ali se praviš glup, to isprva donosi benefite. A onda nastupa korozija, koju podlost neminovno izaziva. Ne, ne isplati se. Samo ćete to shvatiti prekasno.

U novembru 2019. napisao sam tekst o Otvorenom Balkanu, koji se tada prodavao pod imenom „Mali Šengen“. Naslov teksta govori sve: cilj bombardovanja Sarajeva i Otvorenog Balkana je isti – ostvarenje velikodržavnog projekta. Evo linka na tekst: https://balkans.aljazeera.net/opinions/2019/11/14/cilj-bombardovanja-sarajeva-i-malog-schengena-je-isti.

Ono što sam mislio tada, mislim i sada. U pitanju je projekat katastrofalan po Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, projekat kojim se velikosrpskom i velikoalbanskom nacionalizmu dozvoljava da ostvare svoje vlažne snove. U formi drugačijoj od one ratom pokušane, no suština je ista. Mislio sam, i sada mislim, da je „naš američki prijatelj“, umjesto da kazni i zabrani velikosrpski nacionalizam, odlučio da taj nacionalizam nagradi i na njemu utemelji „budućnost regiona“. Mislio sam, i sada mislim, da smo u maniru provincijskih glupaka odmahnuli rukom na nauk koji je izrekao Kissinger: „Biti američki neprijatelj može biti opasno, ali biti američki prijatelj je fatalno“. Znamo mi bolje od njega.

Mislio sam, i mislim, da je Dritan doveden na vlast da bi Crnu Goru ugurao u OB i da bi potpisao Temeljni ugovor sa Crkvom Srbije. Mislio sam, i sada mislim, da će OB početi kao ekonomski savez (tako je rođena i EU), da bi potom dobio svoj parlament i postao punokrvni politički savez, što je jedino logično, jer je u pitanju, od prvog trena, politički projekat.

Volio bih da sam sve u krivu i da glup ispadnem ja.

Svijest o vlastitoj komičnosti je ljekovita. Ako mene pitate, osnovni uslov da nekog čovjeka uzmete za ozbiljno je da sam sebe ne uzima za ozbiljno. Svi smo mi, napokon, tek božiji majmuni.

Trpjeti ropstvo, naročito ropstvo upakovano kao „otvoreno“, „inkluzivno“ i „progresivno“ – to je teško.

(CdM, foto: Toni Stojko)