„Dario Kordić je zlatan. Dragan Bursać je govno. Doduše, možda ne toliko govno kao ja – no mišljenja o tome su podijeljena“.

Eto novog vrijednosnog sistema. Koji će Bosni i Hercegovini donijeti pregršt dobra. Vlastodršci hitaju da se fotografišu sa Kordićem, brzinom gotovo jednakoj onoj kojom bježe od Bursaća – da ih ko ne bi snimio u njegovoj blizini. Jeste li čuli da neki od ministara ruži Kordića dok se dopisuje sa njim, onako kako je Konaković „stanju stvari“ podučavao Bursaća? Ni ja.

Za Bursaća ipak ima nade. Kao što je rehabilitovan Kordić, mogao bi biti rehabilitovan i on. U ovom trenutku, u ovakvoj Bosni i Hercegovini, Bursaćev grijeh teži je od Kordićevog. Danas je grđi prestup biti za građansku BiH i kritikovati vlast nego reći da bi ponovio Ahmiće. No ko zna šta donosi sutra – možda i Bursaću bude oprošteno.

Objašnjeno nam je, sa visokih adresa, da ratni zločinac koji je odslužio zatvorsku kaznu više nije ratni zločinac. To što bi on, po vlastitom priznanju, sve ponovio, ne čini ga monstrumom, nego nacionalnim herojem. A Bosna i Hercegovina konstitutivnih naroda podrazumijeva da jedni drugima ne diramo ratne zločince. Jer za takvu, ovakvu, Bosnu i Hercegovinu ratni zločinci su konstitutivni. Dok su ljudi poput Bursaća – srećom, nema ih puno – destruktivni.

Doduše… Ne možeš biti bivši ubica. Jer biti ubica nije isto što i biti metalac – skineš Metallica majicu, ošišaš se i gotovo. Zlo je jako, vrlina je lomljiva.

Zato se uvijek možeš popišati na sebe i na sve što si radio. Ljudski je život dug, predug: tako mnogo vremena za tako malo stvari. Dok si živ, postoji šansa da, iz ovog ili onog razloga, a najčešće zbog para i vlasti, sam sebi postaneš najgori neprijatelj. Postoji šansa da zamrziš one koji i dalje govore ono što si i ti do juče govorio, pa njih vidiš i tretiraš kao najcrnje neprijatelje. Jer si, izdavši sam sebe, počinio zločin nad sobom. A oni su svjedoci tog zločina. Oni koje treba opanjkavati. Kad ih već tvoji mili kordići, tvoji novi saveznici, ne mogu pobiti, kao onomad, u zlatna vremena, kad se znao neki red.

Stoga o takvim ljudima, Bursaću recimo, valja lagati. Tamo gdje od ratnih zločina više smetaju oni koji na te zločine podsjećaju, tamo gdje se pominjanje zločina doživljava kao smetnja saradnji, nepotrebno podizanje tenzija i politika prošlosti, laž je materijal od kojeg se gradi bolje sutra.

Nikada nisam sreo čovjeka koji nije bio u stanju iznijeti uzvišene razloge za gadosti koje je počinio. Što veća gadost, to viši princip u ime kojega se pristalo na nju.

Nemojte. Nemojte se žrtvovati. Ne valja biti izmećar. Čak ni za Bosnu i Hercegovinu za čije bolje sutra se žrtvujete, dok vas službenim automobilima vodaju od kabineta do skupih hotela i restorana.

Ko da će vam ko reć’ „hvala“.

(Slobodna Bosna, foto: Tone Stojko)