Ako se vratim u Belorusiju, preti mi do 25 godina zatvora, a možda i smrtna kazna. Posle jednog poziva KGB-a, advokati su mi savetovali da odmah napustim zemlju, kaže za N1 beloruski aktivista i novinar Andrej Gnjot, koji u kućnom pritvoru u Beogradu čeka odgovor na žalbu na odluku suda o njegovom izručenju Belorusiji.

Protiv Andreja Gnjota je u Minsku podignuta optužnica zbog utaje poreza. On kaže da je to montiran proces i da je reč o političkom progonu zbog njegovog aktivizma protiv beloruskog režima. Ukoliko završi u zatvoru u Belorusiji, Gnjot će biti jedan od 1.400 političkih zatvorenika u zemlji u kojoj je Aleksandar Lukašenko na vlasti od 1994. godine, a čiju pobedu na predsedničkim izborima 2020. godine EU nije priznala.

Šta su bili vaši argumenti pred Višim sudom u Beogradu koji je doneo odluku da budete izručeni Belorusiji?

Za svoju odbranu sam 26. marta i 1. aprila, pripremio veoma dug govor i priložio, između ostalog, rezoluciju Generalne skupštine UN o političkoj situaciji u Belorusiji, o situaciji kada su u pitanju zakoni, o tome kakvim su sve represijama izloženi politički aktivisti, aktivisti za ljudska prava, novinari… Kada sam govorio o diktaturi u Belorusiji, rekao sam – prema rezoluciji Generalne skupštine UN, u Belorusiji vlada diktatura. Ali sud je naveo da je to moje lično mišljenje.

Priložio sam pisma ljudi koji su bili izloženi torturi u beloruskim zatvorima. Ti ljudi su članovi organizacije „SOS. By” čiji sam ja suvlasnik. Među njima je Jelena Leučanka, naša košarkašica, koja je poslala dokument komitetu UN protiv torture, a on je potvrdio da je Jelena zaista bila izložena torturi u beloruskom zatvoru.

Doneo sam i dokaze da sam radio za Radio Slobodna Evropa i za TV Kanal Current Time. Priložio sam dokumente da su ti mediji i naš „SOS. By”, u Belorusiji na listi ekstremističkih organizacija. Priložio sam i deset dokaza i dokumenata da je krivični proces koji se protiv mene vodi u Belorusiji potpuno lažan. Oni se npr. služe „dokazima“ koje im je dala žena koja je umrla 2016. godine. Kažu i da sam u periodu od 2012. do 2018. godine prekršio zakon koji je donesen u aprilu 2019. Kako mogu da mi sude po zakonu koji tada nije postojao? Ceo taj slučaj je potpuno besmislen.

Moji advokati i ja smo na sudu naveli i da je prema Evropskoj konvenciji o ekstradiciji, zabranjeno nekog izručiti, ako postoji šansa da će u toj zemlji biti izložen političkom pritisku ili represiji. Srbija ja kao članica Saveta Evrope obavezna da to poštuje. Viši sud je samo zatvorio oči pred tim. Ako pogledate presudu, deluje kao da apsolutno nisu uzeli u obzir ni ono što sam govorio, niti dokumenta koja sam priložio.

Poziv KGB-a

Pred sudom u Beogradu ste rekli da se “SOS.By” otvoreno suprotstavljala režimu Aleksandra Lukašenka. Učestvovali ste i u protestima 2020. godine, na kojima je osporavana njegova pobeda na izborima. Šta vas je na kraju nateralo da napustite Belorusiju?

Mogu vam dati jedan dokument koji to objašnjava, a koji do sada niko nije objavio. Dakle, 13. juna 2021. godine sam u poštanskom sandučiću našao pismo Istražnog komiteta Minska, koji je deo KGB-a. To je bio poziv da dođem da svedočim. To nije bilo preporučeno pismo, kako bi inače trebalo da bude, nije bio nikakve marke ili neko objašnjenje šta tačno hoće od mene; naveli su samo da sam bio svedok nečega i da moram da dođem da svedočim.

Pozvao sam dva advokata i oni su mi rekli – Andrej, ovo je poruka da moraš odmah da napustiš državu ili ćeš biti uhapšen. Pozvao sam još dva advokata i rekli su mi – imaš dva sata da pobegneš iz zemlje. Nisam imao šengensku vizu, spakovao sam malo stvari, otišao na aerodrom i našao kartu sa Moskvu. Od tada se više nisam vratio u Belorusiju.

Opasnost od smrtne kazne

Sa čime biste mogli da se suočite ako Apelacioni sud potvrdi odluku Višeg suda i budete primorni da se vratite u Belorusiju?

Ako me vrate u Belorusiju, očekujem 20 do 25 godina zatvora. Mislim i da će pokušati da me osude i na  smrtnu kaznu… Nekoliko ljudi, koji su prošle godine bili uhapšeni u Mađarskoj, Hrvatskoj, Poljskoj i Italiji, nisu bili politički aktivisti, novinari i slično. Oni su samo učestvovali u protestima 2020. godine i ubrzo nakon hapšenja su pušteni na slobodu.

Ja sam prvi politički aktivista i novinar koji je uhapšen u Evropi i koga čeka izručenje. Sa advokatima sam razmatrao za šta mogu da me optuže, ne računajući ovu optužnicu za utaju poreza. Mogu da me terete po sedam tačaka optužnice, kao što je npr. osnivanje ekstremističke grupe, učešće u protestima, nepoštovanje Republike Belorusije…To znači najmanje 20 ili 25 godina zatvora. Ali moguće je da će po prvi put pokušati da iskoriste i smrtnu kaznu. Oni bi to uradili samo da bi uplašili beloruske građane i to ne samo u Belorusiji, nego i van nje.

U vezi sa tim je i vest od 2. juna da je u Belorusiji 20 analitičara u odsustvu osuđeno na zatvorske kazne zbog zavere za rušenje vlade. Među 1.400 političkih zatvorenika u Belorusiji je i dobitnik Nobelove nagrade za mir Ales Bjaljacki, koji je prebačen u jedan veoma strog zatvor. Pred sudom u Beogradu ste rekli da strahujete da ćete završiti u zatvoru u kojem su zatvorenici izloženi torturi. Da li je to isti zatvor u kojem je Bjaljacki? Kakvi uslovi vladaju u beloruskim zatvorima?

U Belorusiji ima veoma mnogo strogih zatvora. Ja sam sudu priložio dokaz da je tužitelj koji se preziva Saharovski tražio da budem stavljen u zatvor broj 8. To je zatvor na oko 100 km od Minska i poznat je kao zatvor broj jedan za torturu. Taj tužilac Saharovski je na listi osoba koje su pod sankcijama EU, jer je od 2011. godine svoj položaj koristio za političke pritiske i za represiju. Taj isti tužilac je vodio postupak protiv Andreja Sanikova, kandidata za predsednika Belorusije 2011. godine. On je posle toga uhapšen i Saharovski je za njega tražio pet godina zatvora. Dakle, proveo je pet godina u zatvoru gde je bio izložen torturi. Čuo sam se njim pre neki dan, to je bila čast za mene. Rekao sam mu da sam glasao za njega, a on mi je rekao da imamo istog tužioca.

Zatvoreni svi nezavisni mediji

Rekli ste da ste radili i kao novinar u Belorusiji. Mnoge vaše kolege su danas u zatvorima u Belorusiji. Kako izgleda rad novinara u Belorusiji, da li uopšte mogu da rade svoj posao?

Ne, to je apsolutno nemoguće. Novinarstvo praktično ne postoji u Belorusiji od 2006. godine, kada je Lukašenko zatvorio sve nezavisne medije. Sada u Belorusiji nemamo nijedan list, nijednu televiziju, nijednu radio stanicu, koja nije pod kontrolom vlade. A internet mediji, koji nisu pod kontrolom vlade, proglašeni su ekstremističkim. Vlada je jedini vlasnik medija u našoj zemlji. Naravno, imamo užasnu propagandu i cenzuru. Nije dozvoljeno govoriti o političkim ili socijalnim problemima. Novinari koji nisu u službi vlade u Belorusiji, smatraju se ekstremistima, pa neretko moraju da rade anonimno. Druga varijanta da se bude u tom poslu je da se ne bude novinar, već propagandista.

Gledajući iz te perspektive, kako vam izgledaju položaj novinara i medijska scena u Srbiji?

Kada sam stigao u Srbiju, odmah sam uhapšen. Jedini izvor informacija u zatvoru bila mi je televizija, ali tamo nije bilo nezavisnih televizija, osim televizije Insajder. Sve ostalo što sam tamo imao prilike da gledam, RTS ili televizije kao što je TV Pink – žao mi je što to kažem – delovalo mi je kao propaganda. U februaru sam čuo da su oslobođeni optuženi za ubistvo jednog poznatog novinara. Dakle, ja ne znam mnogo, jednostavno jer sam, dok sam bio u zatvoru, i u informativnom smislu bio u potpunoj izolaciji.

U CZ-u nema zdravstvene zaštite

Proveli ste više od sedam meseci u Centralnom zatvoru u Beogradu. Na kakav ste tretman naišli?

Priča o mom iskustvu u tom zatvoru ima svetlu i tamnu stranu. Bio sam prijatno iznenađen jer su praktično svi policajci u zatvoru bili veoma korektni, ne samo kada sam ja u pitanju, nego i svi zatvorenici. Ali ono što je tamna strana je zdravstvena pomoć, jer je u zatvoru praktično nema. Kada sam došao u zatvor, već sam bio na jakoj terapiji protiv depresije. Bio sam slomljen zbog odlaska iz Belorusije, zbog imigracije, zbog toga što mi je pola prijatelja u zatvorima…

Poznato je da je strogo zabranjeno da se ta terapija naglo prekine. Ipak, ukinuli su mi je pet puta tokom boravka u zatvoru. Osim toga, imam ozbiljne migrene i pijem posebne lekove protiv toga. Kada sam dobio napad migrene, bio sam u takvim bolovima, da sam ležao na podu u toaletu, bilo mi je muka i nisam mogao da govorim. Policajac je učinio sve što je mogao, išao je kod lekara nekoliko puta, ali kada bi se vratio, samo bi mi preneo da je lekar zauzet.

Tek posle dva dana čekanja odveli su me kod lekara, koji mi je tada dao injekciju protiv bolova. Za posebne lekove koje pijem protiv migrene čekao sam više od mesec dana, a ubrzo posle toga sam izašao iz zatvora. U zatvoru mi se paralizovao deo leve noge. Iako su mi obećali da će nešto preduzeti, ništa se nije dogodilo. Sada ne mogu da idem kod lekara, jer imam pravo da samo jedan sat budem van kuće. Tako da sam primoran da zažmurim na taj problem.

Kada očekujete odgovor Apelacionog suda na vašu žalbu i šta su procene vašeg advokata, kakve su šanse da odluka o vašem izručenju bude promenjena?

Mi smo Apelacionom sudu predali žalbu 18. juna i sada čekamo. Moji advokati su mi rekli da se to može desiti u sledeće dve ili tri nedelje ili najviše tri meseca. Moje šanse… Posle svega što se desilo u Višem sudu, niko to ne može da predvidi. Jer Viši sud je dva puta probao da me izruči Belorusiji. Oni su 7. decembra 2023. godine doneli odluku bez mene ili mog advokata. Prema zakonu u Srbiji, moraju da čuju i mene i moje advokate. To je bilo kršenje proceduralnih pravila. Tada smo se žalili Apelacionom sudu i oni su našu žalbu prihvatili. Vratili smo se na Viši sud, tako da je moj proces zapravo počeo 26. marta. Posle svega toga, ne mogu biti siguran ni u šta.

(N1, foto: Veran Matić)