"Nekoliko meseci nakon masovnog ubistva u Ribnikaru roditelji ubijene dece jedno po jedno su izlazili u javnost i iznosili svoja potresna svedočenja i onda su na kraju bili primorani da izađu na ulice"
Psihološkinja Ana Mirković, gostujući u emisiji Marker razgovor, istakla je da je Srbija nakon majskih tragedija „krenula putem zataškavanja svega onoga što se desilo, žmureći na oba oka“.
“Taj jun, u kojem je pozornost javnosti bila toliko visoka za ove teme, svi smo bili uplašeni. Dakle, mi smo bili potpuno u jednoj kolektivnoj psihozi je mogao da posluži tome da se smiri taj stres, da se ublaže efekti i traume u kojoj smo svi bili. Tako da, meni se čini da nije urađeno nedovoljno, nego da nije urađeno ništa i da je sve neka puka forma bez suštine,” objašnjava Ana Mirković.
Prošlo je 270 dana od događaja u kojem je 13-godišnji dečak počinio masovno ubistvo u OŠ “Vladislav Ribnikar“, a sagovornica Insajdera smatra da je tada Srbija morala da stane, ali da nažalost to nije učinila.
“Meni se činilo, nakon tog izlaska građana na ulicu, da će se zaista desiti ono što je bio apel građana, da Srbija mora da stane. Nije bilo pitanje investicija, finansija, ulaganja, kako su kasnije u politici hteli da iskoriste zapravo taj apel građana, da Srbija stane. Srbija je trebala da stane da se preispitaju vrednosti, da se preispitaju važnosti, da se definiše neki set koraka, da se posadi neko zrno moći, da jednu stvar promenimo i kažemo, e dobro, ovo je stvarno trenutak za reset, jer i 270 dana, odnosno devet meseci nakon toga, mi znamo da je to bio reset za ovo društvo. I kada govorimo o tim posledicama, mi ne možemo zbog tog trenutka, neresetovanja u tom majskom, da kažem, traumatičnom događaju, da znamo kako ćemo se mi kao društvo dalje razvijati“, ističe psihološkinja.
Mirković smatra da su više nego ikada potrebni psiholozi i pedagozi, međutim ukazuje na određene probleme.
“Oni su bukvalno slomljeni administracijom. Oni se samo bave popunjavanjem tabela i pisanjem izveštaja. Decom se nažalost ne bave ne zato što oni nisu dobri u tome, što je sistem tako postavljen da oni nemaju vremena da se bave decom. A našoj deci je toliko potrebna psihološka podrška, naročito nakon tih majskih tragedija, da mislim da ceo sistem treba da ide ka tome da se osnaži ta struka i da se promeni njihova reputacija u školama. U ovom trenutku kod psihologa idete po kazni, a dece bi sama trebalo da iniciraju razgovor sa psihologom kao prvi nivo podrške“, objašnjava Mirković.
Celokupni javni prostor u Srbiji je preplavljen nasiljem. Od 3. i 4. maja prema rečima naše sagovornice kao da je nasilje još više prisutno u našim životima. Na pitanje Insajdera šta nam to govori, odgovara da se te vrednosti cene u ovom društvu.
“Da takve osobe koje zapravo vrlo manifestno pokazuju agresiju prema svima onima koji ne misle isto, misle različito, koji ne izgledaju kao oni, koji imaju da kažu nešto što oni ne razumeju, da oni jesu elita i da oni imaju potencijal da napreduju u ovom društvu i da je ovo društvo jedan od tih gde će najvidljiviji, najbučniji, najuspešniji, najbogatiji biti baš oni ljudi koji promovišu sve ovo što je dovelo do majskih tragedija“, ističe Ana Mirković.
Počelo je danas suđenje roditeljima masovnog ubice u OŠ “Vladislav Ribnikar” kao i zaposlenima u streljani. Sud je odlučio da ovo suđenje bude zatvoreno za javnost. Na pitanje Insajdera šta očekuje od ovog krivičnog postupka sagovornica odgovara “da definišemo neke korake i mere prevencije“.
“Da kao društvo uradimo sve što možemo da se to više nikad ne desi. Ako vidimo gde je zapelo, šta se desilo, kada smo možda mogli da reagujemo, a nismo, na koji način smo mogli da predupredimo da se ova tragedija ne desi, onda zaista može da se formira set koraka koji će poslužiti prevenciji. Mislim da je zapravo najveća snaga i tih informacija koja će nakon donesene odluke da se podele sa javnošću mogla da bude zapravo baš to, da se na sve načine to iskoristi da preveniramo da se to ikada više ovde ne desi“, naglašava psihološkinja.
Na pitanje da li misli da je sistem, odnosno država uradila dovoljno da bi društvo razumelo šta se dogodilo tim nesrećnim porodicama, ali i celokupnom društvu, sagovornica odgovora kratko – ne.
“Moj sin je godište ubijene dece i on je takođe bio 7/2 samo u jednoj školi blizu ‘Ribnikara’ i nijedan ispraćaj u školu i dan danas devet meseci nakon toga nije isti. Jer pre toga ja sam mislila da je to jedno bezbedno i bezbrižno okruženje i kada on ode u školu ja kažem dobro sad sam nekoliko sati mirna. Svaki roditelj danas nema mira više kada decu šalje u školu. Država je morala da pokaže eksplicitnije da ulaže vanredne napore i donosi set mera da zaista obezbedi da se to više nikada ne desi. Bilo je različitih inicijativa, donete su neke promene zakona, kako će se sada kažnjavati nasilnici, uvedeni su neki novi izborni predmeti. Sve je to nekako bilo ad hok mere“, kaže sagovornica.
Nekoliko meseci nakon masovnog ubistva u Ribnikaru roditelji ubijene dece jedno po jedno su izlazili u javnost i iznosili svoja potresna svedočenja i onda su na kraju bili primorani da izađu na ulice zato što nisu ispunjeni njihovi zahtevi, pre svega kada je u pitanju memorijalni centar. Na pitanje šta nam to govori, Mirković odgovora “da smo poraženi”.
“Meni je to toliko strašno. To je jedan pretužan momenat. Umesto da država uradi sve, da pruži najadekvatniju moguću podršku svakom od njih, ne samo roditeljima, braćama, sestrama, bakama, dekama, svima koji su izgubili decu, drugarima, mi smo zapravo došli dotle da oni moraju da protestuju, da bi imali minimum vidljivosti u ovom društvu. Jer kada izgubite nekog dragog, to je prirodan mehanizam. Vi se strašno bojite zaborava. I ta inicijativa za memorijalni centar, osim toga što je logična, ona je njihova borba da se ne zaboravi žrtva koja su njihova deca na svojim leđima ponela. Oni su nevine žrtve i pokazuju koliko je zapravo ovaj sistem pao i koliko je zakazao“, zaključuje psihološkinja Ana Mirković.
(Javni servis, foto: Beta)