Od genocida, preko „strašnog zločina“, stigli smo do „dešavanja u Srebrenici“. Do jednog iventa, takoreći. Čitavih 28 godina nakon 11. jula 1995, ovako besramno je o genocidu u Srebrenici izvestila državna Radio-televizija Srbije.

Naravno, prorežimski tabloidi i tabloidne televizije odlaze u dobro poznati korak dalje – aktivnu relativizaciju i otvoreno negiranje, neretko na ivici posprdnog. Kakav ratni zločin? Strašan zločin, narogušen i ljut sav! Strašno, strašno!

A da li nekad razmislimo o novoj patnji i bolu koje ovako proizvodimo? I kako bismo reagovali na (neoustašku) frazu „dešavanja u Jasenovcu“?

Svojevremeno, ni minut ćutanja za žrtve Srebrenice na novosadskom Exitu (2005) nije bio moguć bez pretnji bombaškim napadom (pa je bila puštena muzika).

Niti je bio moguć na protestima Srbija protiv nasilja. Iako je u Bosni i Hercegovini bio proglašen Dan žalosti zbog masakra u školi Vladislav Ribnikar.

A kako mi obeležavamo žrtve naših suseda? Srbija protiv nasilja, kažete?

VESELI SE SRPSKI RODE: Jedanaestog jula 2023, sa pravoslavnih zvučnika u samoj Srebrenici, tukli su stihovi Veseli se srpski rode.

Čemu se tačno veselimo?

Jer, ponekad ne uspevamo da se dogovorimo sa samima sobom – da li ovaj ratni zločin negiramo, ili pak proslavljamo?

Nije se desilo ili nije bilo dovoljno?

Dve studentkinje Fakulteta za kriminalistiku u Sarajevu su veličale Ratka Mladića, uz komentar Nek smo vas pobili, odjebi. Srbija im je odmah dala stipendije zbog zasluga za narod. Za studentski dom spremni.

A nije to od juče. Na desetogodišnjicu genocida (2005), udruženje studenata beogradskog Pravnog fakulteta Nomokanon održalo je tribinu gde je poručeno da „Muslimani“ premeste svoje grobove iz Potočara, da Srbima ne zauzimaju plodnu zemlju.

Naime, Srebrenica je i danas u Republici Srpskoj, kao nasleđe zlodela Ratka Mladića koji je „poklonio srpskome narodu ovaj grad“ pošto je „napokon došao trenutak da se Turcima osvetimo na ovom prostoru“.

I, osvetio se, počinivši najveći i najteži ratni zločin na tlu Evrope od Drugog svetskog rata. Srpski heroj, kažete?

Dok Skupština Srbije, ispred koje se usput održavaju protesti protiv nasilja, još uvek nema akt o osudi genocida u Srebrenici.

Prvi predlog rezolucije podneli su Nataša Mićić i Žarko Korać iz SDU (2005), a zatim su svoje relativizatorske predloge podnele i Tadićeva DS i Koštuničina DSS. Ništa nije prošlo.

Tek 2010, sa tankih 127 glasova za i nekoliko minuta iza ponoći, Skupština usvaja Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici.

U njoj se osuđuje zločin utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, ali bez pominjanja termina genocid.

U jednom intervjuu, predsednik Srbije Tomislav Nikolić se 2013. izvinio zbog „svih zločina“ koje su u Bosni počinili pripadnici srpskog naroda, iznova bez spomena reči genocid.

S druge strane, poslanica Zeleno-levog fronta (Ne davimo Beograd) Jelena Jerinić je u istoj Skupštini održala izvanredan i gotovo istorijski govor o Srebrenici: „Danas je 11. jul, dan kada je pre 28 godina počelo raseljavanje više od 20.000 žena, dece i starih, i streljanje oko 8.000 muškaraca i dečaka na području Srebrenice. Počinjen je genocid. Priznanje genocida nam omogućava da krenemo dalje, a negiranje ne čini dobro ni srpskim žrtvama“.

Ostali poslanici (većine?) su joj dobacivali „Sram te bilo“.

Kao i svake godine, na komemoraciji žrtvama, u Potočarima su boravili predstavnici Lige socijaldemokrata Vojvodine. A Zoran Vuletić iz Građanskog demokratskog foruma pozvao je na proglašenje Dana žalosti u Srbiji zbog genocida u Srebrenici.

Svi oni su sačuvali ono malo savesti i stida što je preostalo u srpskom društvu.

SRBI (NE) ČINE RATNE ZLOČINE: Dakle, dok se u Crnoj Gori raspravlja o ocrtnutoj bradavici supruge predsednika Milatovića, u Srbiji se bistri – genocid. I svi su vrli stručnjaci za međunarodno pravo, demografiju, i računske operacije.

Pa onda, da li je postojao umišljaj? Genocidna namera? Da li su svi pobijeni bili civili, ili možda nisu? Da li je pobijeno baš 8.000 ljudi ili manje? Šta je rekao Gideon Grajf, kojeg se držimo kao pijan Kosova?

Da li je to samo zapadna propaganda i angloamerička ujdurma? Kvarna stigma na ceo srpski narod? Mit kojim žele da nas žigošu, kako je isticao Informer?

I šta je bilo u Kravicama i Bratuncu? Šta je radila Handžar divizija u Drugom svetskom ratu? Šta su oni nama radili? I tako dalje.

Kao i svake godine u julu, suština je bila i ostala u tome da se državni, politički i medijski akteri upregnu u jalovom dokazivanju da – Srbi ne čine ratne zločine. Iako su ih činili i čine svi, i Amerikanci i Rusi, i Nemci i Francuzi, i Crnogorci i Albanci, i Danci i Tibetanci, i Hrvati i Bošnjaci.

Hajde zdravorazumski. Šta je ako ne umišljaj, ukoliko je sistematski i efikasno streljano 8.000 ljudi u periodu od nekoliko dana? Što su, otprilike, čitav jedan Beočin, Kovačica, Sremski Karlovci, Kladovo ili Vladičin Han?

I kad ubice svedoče da su ih boleli prsti (kao i savest) od tolikog ubijanja po ceo dan? Šta je ako ne famozna „genocidna namera“, ukoliko se od dece, žena i starih razdvajaju (polno zreli) dečaci i muškarci?

Ako se puni autobusi vraćaju prazni, poput vozova koji pristižu u Aušvic? Ili, ako su to bile oružane borbe, zašto su žrtve zakopavane u masovne grobnice, pa otkopavane i premeštane par meseci kasnije?

Uostalom, sledeće reči nije izrekao nekakav mirovni aktivista, već Ratko Mladić lično, 1992, na Skupštini Republike Srpske koja tada usvaja svoje ratne ili strateške ciljeve: „Mi ne možemo (etnički) očistiti, niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je… Kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić to objasniti svijetu? To je, ljudi, genocid!“

Skoro tri decenije relativizacije i negiranja zato svedoče o samo jednom. Možemo bežati, ali ne možemo pobeći od Srebrenice.

Kako živeti sa tim masovnim zločinom za koji su krivi naši sunarodnici, odnosno pripadnici našeg plemena? Poricanjem, eto kako.

Međutim, stvari su posve drugačije. Jedino iskrenim priznanjem genocida u Srebrenici možemo nastaviti dalje kao država i društvo. I, ako nam je to toliko važno, ovako možemo promeniti sliku o Srbiji u regionu, Evropi i svetu, te skinuti ljagu ili stigmu sa srpskog naroda.

Molba za oproštaj ili bar osuda genocida u Srebrenici zato nije antisrpski čin, već upravo suprotno. U pitanju je i čin – patriotizma. Nema većeg patriotizma od činjenica i istine.

STRAŠNO, STRAŠNO: A neprijatne činjenice su sledeće. Genocid u Srebrenici je jedan od najtemeljnije proučenih ratnih zločina u istoriji, predmet stotina hiljada stranica sudskih spisa i izjava svedoka (i ubica i žrtava), kao i nebrojenih knjiga i naučnih radova.

I dokaza na osnovu DNK, snimaka iz vazduha i snimaka kamerom. Za isti, dosad je osuđeno više od 50 zločinaca na oko 700 godina zatvora. Međunarodni sud pravde je 2007. utvrdio i odgovornost Republike Srbije za nesprečavanje genocida. Dok mi i danas činimo sve da zamutimo činjenice i ismejemo Srebrenicu, predstavljajući je kao muslimansku izmišljotinu uperenu protivu čitavog i vaskoliko nevinog srpskog naroda.

A neprijatna istina je sledeća. Dobronamernim ljudima, i čitavom svetu, je potpuno svejedno da li je u Srebrenici postojala pravna definicija „genocidne namere“ ili nije.

U julu 1995, za nekoliko dana, neki ljudi su puškama i mitraljezima streljali nekoliko hiljada dečaka i muškaraca. Neretko metkom u potiljak, sa rukama vezanim žicom, i zatim razvezli i zakopali njihova tela unaokolo.

I svi to znaju. Život i smrt više nije briga da li je formalno postojao genocid ili ne. Ali zato nije svejedno kako se mi odnosimo prema Srebrenici danas.

Da li osećamo stid, ili veličamo zločince i stipendiramo govor mržnje. I da se u Srebrenici zaista dogodio jedino „strašan zločin“, a ne genocid, zašto smatramo da nas to opravdava na bilo koji način?

Dođavola, zašto su uopšte bili pobijeni? Eto tako? Omaklo se dešavanje?

Zbog istorijske osvete, pravedne odmazde ili zato što su bili mrski muslimani?

Da li se onda osećamo bolje u svojoj koži? Zašto? Strašno, strašno.

(Danas, foto: Medija centar Beograd)