Nakon decenija priča o neotkrivenim mogućnostima banjskog nam turizma, ova Republika jeste ispala atraktivna destinacija za onaj medicinski ili, tačnije, vakcinalni turizam.

U tri martovska dana, vakcinisano je 22.000 stranih državljana ili vakcinalnih turista od Vardara pa do Triglava (i Đerdapa pa do Jadrana), uz ceo avion albanskih stjuardesa usput.

Na svojim antitelima zahvališe nam se i postjugoslovenski autori Vedrana Rudan i Miljenko Jergović.

Dok austrougarski Viner cajtung zapitkuje svoje čitaoce „Da li je ovo raj? Jeste, za one koji hoće da se vakcinišu. Srbija je trenutno zemlja u kojoj teku med i mleko farmacije.“

Turistički raj, med i mleko? Spavaš li mirno Lonely Planetu?

A pojavljuju se i turističke ponude za vakcinaciju u Srbiji.

Paket aranžman obuhvata noćenje s vakcinom i doručkom, u hotelu sa četiri zvezdice.

Verovatno uz neizbežno panoramsko razgledanje grada sa epidemiološkim vodičem.

Dakle, džaba bilo skupocenih spotova o Srbiji na CNN, badava prirodne lepote, te ćevapi, kajmak, ajvar i peglana kobasica, kao i tradicionalno gostoprimstvo i najlepše žene na belom svetu.

Ma kakvi, davaj samo iglu, špric i vektorsku tekućinu koja nam kodira šiljasti protein u bezopasnom adenovirusu!

Radi ove spasonosne naučne tinkture, mnogi razboriti građani Postjugoslavije sedaju u svoje automobile i kreću na put ka Srbiji.

Zato što govore isti jezik, pa će se lako sporazumeti sa lekarima, i medicinskom braćom i sestrama našeg trajnog bratstva i jedinstva.

Strpljivo čekaju na mrskim granicama, te poslušno otvaraju gepeke na zahtev namrgođenih graničara sa postjugoslovenskim zastavicama na pelcovanim miškama.

„Imate li nešto da prijavite?“.

Ma kakvi, druže i drugarice, samo želju da preživim ovaj virus!

Naši dojučerašnji sunarodnici zatim se kotrljaju i (auto)putevima koji su izgrađeni u tom prokletom socijalizmu, te iznova čekaju u redu na nekakvom Sajmu i sličnom javnom prostoru.

Tamo ih dočekaju ljubaznost, pažnja, empatija i efikasna usluga, o čemu po Knjigama utisaka svedoče i oni sami.

Ali, sve je to recidiv ili nuspojava jednog humanog, prosvećenog i solidarnog zdravstvenog sistema za sve naše ljude.

I koji je – kao i taj autoput ili Sajam, uostalom – takođe bio samoupravno stvoren, asfaltiran ili zabetoniran tokom perioda jugoslovenskog socijalizma.

Ovo je takođe naše živo kulturno i istorijsko nasleđe, a koje treba da sačuvamo kao nematerijalnu baštinu.

Da ga čuvamo kao zenicu oka svoga.

Međutim, zahvaljujući usponu i kulturnoj hegemoniji gramzivog kapitalizma, uskogrudog tribalizma i jeftinog nacionalizma, u Srbiji se pojavljuju i kritike ovog panjužnoslovenskog procesa inokulacije.

Da li nam to nadolazeći stranci samo šire zarazu?

Drže li distancu i furaju li maske?

Ili komotno kašlju i kijaju u vakcinalnom redu i digitalnom poretku?

Da li se to švercuju i grebu o naš budžet, poreze i doprinose?

Zašto uopšte poklanjamo razne vakcine (a posebno Fajzera) unaokolo?

Ništa nije opasnije i kvarnije od ove sitnosopstveničke upućenosti na sopstveni nacionalni pupak.

Jer, prvo, vakcinacija našeg komšiluka verovatno je pokrenuta (samo) zato što je nabavljenim vakcinama isticao rok trajanja.

Iz kojih god birokratskih, antivakcinaških i sličnih sumasišavših razloga da je bilo tako, a jeste, ovde bi svaka dilema oko pelcovanja stranaca imala da prestane.

Umesto da lekovitu vakcinu bacimo u kantu za đubre ili farmaceutski otpad, jedino suvislo rešenje bilo je da u našu domovinu pozovemo sva ljudska bića koja žele da se vakcinišu.

I da AstraZenekom cepimo i ljude iz Zagreba, Sarajeva i Skoplja, od zvezda do Zenice, takoreći.

S tim u vezi, zapitajmo se i šta to tačno nama fali ili mentalno nedostaje – ako nam već vakcine propadaju ili ih imamo viška?

Drugo, do Prvog aprila i jedva dočekanog pelcovanja Aleksandra Vučića, Srbija je uspela da vakciniše oko dva miliona razumnih ljudi.

U poređenju sa tim, dvadesetak hiljada vakcinisanih stranaca zaista su zanemarljiva kap u zajedničkoj čorbi.

Treće, kritike da horde vakcinalnih paradajz-turista bez zaštite penetriraju kroz naše mlitave granice takođe ne stoje.

Zato što građani ovih zemalja odavno mogu da dolaze u Srbiju bez bilo kakve PCR kontrole, te karantina ili izolacije.

Četvrto, ove vakcine nisu mogle da budu donirane, zato što nije bilo vremena da se organizuju transport, administrativne dozvole, pa i vakcinacija u državama u kojima ona nije ni počela.

Peto, kretanja stanovnika, porodične i privredne veze između naših postjugoslovenskih zemalja su ogromne, te vakcinisanje stanovnika bivše Jugoslavije i te kako pomaže i građanima Srbije.

U takvom stanju stvari, jedini razboriti i srećni potez ove nesrećne zemlje bio je da pozove sve ljude da dođu ovamo, i da zavrnu rukav.

Šesto, greše i oni šatro zabrinuti za svoj džep ili državni budžet, pošto smo mi kartu za vakcinu platili, a stranci se tu švercuju i vakcinalno vozikaju za džabe.

Međutim, vakcina AstraZeneka košta oko tri dolara (ili 300 dinara), a što je manje i od puke putarine koju će naši susedi uplatiti na putu do vakcinalnog punkta.

Zaradićemo čak i da oni nijednu kunu, denar ili konvertibilnu marku ne potroše u zemlji, a hoće.

Koliko smo budžetskog novca potrošili na gluposti, ove vakcine će nekome, za promenu, zaista i da pomognu.

Svaka deseta ili petnaesta doza nekome će doslovno spasiti život.

I, sedmo, nije li sjajna nuspojava južnoslovenske vakcinacije u tome što ovaj gest izaziva pohvalu, divljenje i zahvalnost Republici Srbiji?

Državčetu koje se u komšiluku neretko posmatra jedino kao zaostali, zapušteni i zločinački agresor?

Ima li bolje ruke pomirenja Vukovarcima i Sarajlijama od cepiva za nadlakticu ruke?

Nazovimo to marketinškim trikom, izlizanim PR potezom ili izanđalim menjanjem slike Srbije u svetu.

Ali, ljubazni lekari, kao i antitela koja menjaju krvnu sliku, neuporedivo uspešnije od promotivnih flajera i generičkih TV spotova, menjaju sliku o Srbiji kao krvoločnoj državi-naciji.

Antropološki stalno valja ponavljati sledeće.

Virus ne poznaje ljudske granice.

One su politički izmišljene linije podele.

Virus ne poznaje vere, narode i nacije.

One su ljudska izmišljotina.

Ne postojimo Mi i Stranci za viruse.

Oni ne pitaju za ličnu kartu ili za pasoš.

Ne pitaju za nacionalno biće, već samo za antitela.

A da li je državljanstvo zaista iznad ljudskog zdravlja?

Stranac je samo još jedan čovek koji živi par kilometara dalje ili bliže od nas.

Dok virus nema pojma sa koje strane granice se tačno nalazi, i može komotno da ih pređe.

Prisetimo se variole vere, dovoljna je samo jedna zaražena osoba da bi nastao kurcšlus.

Iako to zvuči kao plitka poruka lepotica sa izbora za Miss, u pitanju je realna epidemiologija: ili smo svi zaštićeni, ili nije zaštićen niko.

Zemlje nisu ostrva, a svet je mnogo manji nego što to mislimo.

Pandemija je po definiciji internacionalna, pa onda i reakcija na pandemiju mora biti internacionalna takođe.

Vakcinalni nacionalizam je nužno neuspešan.

Parohijalna i uskogruda logika je i bila dovela do globalne zdravstvene krize.

Kad se virus prvi put pojavio u Kini, ovo nam je delovalo nekako udaljeno, zar ne?

Kao da su to bili neki drugi i drugačiji ljudi, neki Istok koji je (odavde) isuviše dalek.

Pa je za samo par meseci virus stigao tu sasvim blizu, u naše sopstvene gradove i sela, u respiratore kao veštačka pluća i za one naše ljude.

A posebno je van pameti ako pojedinci u Srbiji kao mrske strance tretiraju ljude koji govore istim jezikom kao i mi, koji su do juče bili naši sugrađani, i od kojih su mnogi naši prijatelji i rodbina.

Stotinu mu Bijelih dugmeta i Lepih Brena, i nama i njima su ista i pluća, i grlo, i srce.

Jer oči su nam more jadransko, kose klasje panonsko, a duša setna, slovenska?

Mi, ljudi, smo ti koji smo uronjeni u svoj veštački i parohijalni tribalizam.

Pa nacije, državne granice i državljanstva, pogrešno smatramo gotovo prirodnim, a korona viruse veštačkim tvorevinama.

Virus je zato i pametniji i dalekovidiji od nas samih.

Da, stvorili smo vakcine, ali jesmo li zaista pametniji od njega?

Umemo li da ga nadmudrimo?

Mora li virus da nas podseti na svu tupavu neprirodnost, veštački karakter i uopšte besmisao naših nacionalizama?

Balkanizacija je pojam iz društvenih nauka, i označava fragmentaciju regiona ili država u niz manjih i neretko zavađenih državica.

Znamo li kako da pobegnemo od tog termina ili etikete?

Postoji li cepivo protiv nacionalizma?

I može li razboriti i solidarni vakcinalni turizam da postane naš – futurizam?

Da li to jedan smrtonosni, ali opet priglupi korona virus, i koji bez naših tela ne ume ni da se podeli ili balkanizuje sam od sebe, zaista treba da nas podseti na – Balkansku federaciju?

Na solidarnost i saradnju?

Na Jugoslaviju?

Da li to što je ubio jednog Đorđa Balaševića treba da nas podseti da mahom govorimo isti jezik, slušamo istu muziku i delimo istu kulturu?

Da nas ujedini u istini i tuzi (što smo bliži sledećoj litri)? Ako već treba, pa hajde onda. Jer svi znamo tu stvar. Pa Jugoslavijo, put pod noge, pelcuj nek te čuju!

Pelcuj i zapjevaj, matero i maćeho, tugo moja i utjeho.

Lomimo to cepivo, za tebe i bolje dane.

Vakciniši i špricaj, moje srce, moja kućo stara, moja dunjo iz ormara.

Cepi i prokužuj, moja nevjesto, moja ljepotice, moja sirota kraljice. Moja Jugoslavijo.

(Danas)