Salman će verovatno izgubiti jedno oko. Živci u ruci su mu presečeni, a jetra izbodena i oštećena. Vesti nisu dobre – javio je književni agent Salmana Ruždija.

Ugledni književnik je smrtonosno uboden nožem u vrat i stomak u američkoj državi Njujork.

Zašto? Zato što je napisao jednu knjigu.

Za one sa kilavijim pamćenjem, pre 33 godine, ovaj britanski pisac indijskog porekla istovremeno je osuđen i na smrt, i na doživotnu robiju. Na život pod stalnom zaštitom, u strahu i sakrivanju, a zbog romana Satanski stihovi (1988). Ukazom ili fatvom, na smrt ga je osudio verski i državni poglavar druge zemlje, ajatolah Ruholah Homeini iz Irana. Rečima „Pozivam sve vernike da pogube autora i izdavače ove knjige, da se niko drugi ne bi usudio da vređa muslimanske svetinje“.

Za ubistvo je ponuđena i nagrada od milion američkih dolara (sada oko tri miliona), kao i status mučenika, odnosno ulaznica u raj. Homeini je preminuo dva meseca kasnije.

Nadajmo se da će Ruždi preživeti.

Odmah po objavljivanju Satanskih stihova, širom sveta bujaju demonstracije na kojima se spaljuju Ruždijeve knjige i lutke sa njegovim likom, uz pozive na smrt pisca.

Bilo je oko 8.000 demonstranata u Njujorku 1989, pa i šest ljudskih žrtava u Pakistanu. Žrtve su bili i prevodioci.

U Tokiju je na smrt izboden Ruždijev prevodilac na japanski (1991), u svojoj kući u Milanu je izboden (i jedva preživeo) njegov prevodilac na italijanski (1991), kao i prevodilac na norveški jezik, tri puta upucan u leđa, ostavljen da leži u snegu (1993).

Iste godine, zapaljen je hotel u kojem je boravio prevodilac Ruždija na turski jezik, kad je stradalo 37 ljudi.

Dok sve to može da deluje kao davna prošlost, biće da se istorija i više puta ponavlja kao – tragedija. I što dokazuju slučajevi verski motivisanog nasilja i smrti zbog karikatura u danskim novinama Jilands-Posten (2005), odnosno napada na redakciju lista Šarli Ebdo u Parizu (2015).

KULTURA STRAHA: Međutim, umesto da osude jezive pozive na ubistvo jednog pisca, rimski papa, vrhovni rabin Izraela, kenterberijski nadbiskup i nadbiskup Njujorka, svojevremeno su pokazali više razumevanja za – ajatolaha Homeinija.

Osuđivali su „svako nasilje“, jeste, ali i tvrdili da je piščevo bogohuljenje podjednako nedopustivo. S druge strane, većina intelektualaca na Zapadu je tada celu stvar videla kao temeljno pitanje slobode govora i izražavanja.

A danas?

Mnogi imači mišljenja će metiljavo tvrditi da je Ruždi sam sebi navukao bedu (i smrt) na vrat, zato što je „provocirao“, „vređao“ i „bogohulio“. I sam Ruždi je 2012. izrazio sumnju da bi mu neko danas objavio Satanske stihove zbog vaskolike kulture straha. Uzgred, Satanski stihovi su odmah bili zabranjeni u Indiji, Bangladešu, Pakistanu, Sudanu, Južnoj Africi, Egiptu, Maleziji, Indoneziji i sličnim društvima. Ali su 1989. bili uredno objavljeni u SFR Jugoslaviji, u izdanju Prosvete, u tiražu od 10.000 primeraka, nakon toga 2009 (Feniks libris), pa 2019 (Vulkan izdavaštvo) u Srbiji.

S tim u vezi, Iran i Islamska revolucija (1979) predstavljaju veoma zanimljivu i ilustrativnu studiju slučaja. O čemu je naučno pisao i ovaj sociolog (u knjizi Revolucije i društva: Uvod u teorijsku sociologiju revolucija, 2018). Jer, u pitanju su društvo i civilizacija u kojem su bake studirale fakultete, i nosile mini suknje, dok njihove unuke danas – pokrivaju glavu.

Otprilike poput SFR Jugoslavije, i Iran je svojevremeno bio jedno autokratsko, ali i moderno, sekularno i multikulturno društvo. Koje baštini vrednosti Zapada, u kojem cvetaju nauka i industrija, sluša se džez, i žene imaju pravo glasa. Međutim, dogodila mu se ultrakonzervativna kontra-revolucija, i koja je sve moderne vrednosti poslala dođavola. Nezadovoljni autokratijom i političkom korupcijom, građani Irana su prihvatili – teokratiju. Državu božju ili nebesku Srbiju, pardon nebeski Iran, umesto zemaljskog.

U pitanju je egzemplar činjenice da progres ili modernost nisu istorijski zagarantovani, i da u mnogome zavise od nas samih. Kao i da posle autokrate, na vlast može da dođe teokrata, a ne demokrata.

FEKALIJA KOJA JE POGODILA VENTILATOR: A u čemu je tačno problem vernika sa ovim romanom, osim činjenice da ga nisu pročitali? Satanski stihovi nisu nikakav satanizam, već u svom zapletu aludiraju na jednu (ne)zgodnu epizodu iz Kurana.

Naime, prema i verskim i istorijskim izvorima, Muhamed je za svoju versko-političku stvar poželeo da pridobije i neke ugledne mnogobošce iz Meke. I, baš onda mu se prigodno javio bog, sa porukom o tome da im, eto, dopušta da poštuju svoje paganske bogove (ili tri boginje, Alat, Al-Uzu i Manat).

Ništa novo – Muhamed je često usklađivao svoja otkrovenja sa zahtevima situacije (zbog čega su ga i sopstvene žene zadirkivale). Ali, zatim je ukapirao da to ipak ne može da bude bogougodno, pa je tvrdio da mu je zapravo satana, a ne bog, izdiktirao ove stihove (53:19-23). I to je, otprilike, sve.

Islamska ortodoksija (mnogo) kasnije tvrdi da nema šanse da je Muhamed mogao da bude zaveden satanom, ili da u Kuran mogu da se ušunjaju nekakvi satanski stihovi, zlo i naopako. Kako je, dođavola, moguće da nepogrešivog proroka prevari đavo? Dakle, u pitanju jeste kontroverzno pitanje ili uvredljiva tema za muslimanske vernike.

Ali, hajde da ne zaboravimo da je Ruždijevo delo roman, fikcija ili književnost?

Okej, nije pomoglo ni što dve prostitutke u romanu nose imena Muhamedovih žena. Ili da u romanu postoji i lik jednog zlog, sujetnog i uskogrudog imama i verskog fanatika koji se nakon godina emigracije na Zapadu vraća kući, koji je očigledno napisan po uzoru na ajatolaha Homeinija. I u tome je ceo lični i banalno-politički kunst.

Ruždi svoj roman objavljuje pred sam kraj rata između Iraka i Irana (1980-1988), a koji je pokrenuo Sadam Husein. Homeini je tada bio primoran da prihvati rezoluciju UN o primirju, i trebao mu je izlaz, skretanje pažnje, ili nova tema za javnost. Pronašao ju je u jednom romanu, pa je verska i identitetska fekalija pogodila ventilator.

AJATOLAH ZA SIROMAŠNE: Ali, mnogo važnije od toga što je Ruždi napisao bilo je šta je Ruždi predstavljao. On je „stara garda“ intelektualca, sa diplomom istorije sa Kembridža, ateista, humanista, i nepokolebljivi branilac slobode govora i vrednosti prosvetiteljstva. Kako je isticao u eseju U dobroj veri (1990), „Ljudska bića oblikuju svoju budućnost tako što argumentuju, izazivaju, preispituju i govore neizrecivo, a ne tako što kleče pred bogovima ili ljudima“.

I dok se u Evropi rušio Berlinski zid između kapitalističkog Zapada i socijalističkog Istoka, na planeti se podizao novi zid između sekularnog Zapada i teokratskog (Bliskog) Istoka.

Ideologija verskog fundamentalizma je tek počinjala da pokazuje svoje nakazno lice. Uvod u terorističke napade 11. septembra 2011. beše fatva ajatolaha Homeinija. A bio je to i početak tzv. identitetskih politika, opšte društvene uvređenosti, pa i nove cenzure ili kulture otkazivanja.

Slučaj Salmana Ruždija demonstrira i da je, u pluralističkim društvima, neophodno da neko bude uvređen, i da nečija (verska i vaskolika) osećanja budu povređena, jer – sve mora da sme da se kaže!

A istog dana kada je izboden Salman Ruždi, svoju fatvu je bacio izvesni Veljko Bogunović, poznatiji kao episkop banatski Nikanor. U javnoj besedi, ovaj pop ili ajatolah za siromašne je pozvao građane na oružanu pobunu protiv gej osoba.

Zatim je prokleo premijerku Anu Brnabić, nazvavši je „ćerkom i unukom srpskih koljača“, koja je „sve oskrnavila“ i „nije naše vere, niti našeg porekla, već neprijatelj“. U čemu je tačno razlika između poziva na smrt jednog pisca i ateiste, i anateme na jednu političarku i lezbejku, zato što „vređaju“ ili „skrnave“ veru? Ali, nije to u našoj Republici počelo juče, već otprilike u isto vreme kad i fatva na Ruždija.

Više od trideset godina, Srpska pravoslavna crkva izliva svoj govor mržnje prema jugoslovenskim narodima, ženama, te verskim i seksualnim manjinama. Naši pravoslavni ajatolasi i talibani takođe pozivaju na nasilje i smrt, poziraju sa mitraljezima, blagosiljaju ratne zločince, i šire mržnju prema Zapadu i modernosti.

Na sahrani premijera Zorana Đinđića, prvi ajatolah Amfilohije relativizuje ovaj atentat, a o Paradi ponosa govori kao o „smradu sodomskom“ koji je „otrovao i zagadio Beograd“. I šta su bile litije u Crnoj Gori, ako ne ovdašnji pokušaj Islamske, odnosno Pravoslavne revolucije? Sada su litije stigle u Beograd.

Pogledajmo u popularne majice, tetovaže ili u istraživanja prema kojima mladi u Srbiji imaju najviše poverenja u patrijarha, a najmanje u premijerku. Da li smo to i mi, poput Irana, regresirali u jednu Pravoslavnu Republiku Srbiju? Pa nam omladina najradije veruje verskim vođama ili muškarcima u mantijama? I šta bi na to rekle naše bake? I zato, šta ćemo sa ajatolasima iz našeg dvorišta, njihovim svakodnevnim fatvama, i našim civilizacijskim potonućem u srednji vek?

Jedino da bogohulimo, svetogrdimo, ponosno šetamo, i širimo granice slobode govora, izražavanja i života. Jer boga nema, i osuđeni smo samo jedni na druge. Salman Ruždi će verovatno preživeti, ali vesti zaista nisu dobre.

(Danas, foto: Medija centar Beograd)