„Jao, šta nam rade“ i „Sve je to došlo sa Zapada“. Ove zloglasne frazetine postale su opšte mesto po našim slavama i kafanama, zar ne? Među dežurnim stručnjacima koji piju pivo ispred dragstora, isto kao i među stručnjacima po jutarnjim programima na tabloidnim televizijama. A sada su se javili i policajci.

Izvesni „Sindikat zaposlenih u policiji“ pisao je svim gimnazijama Srbije uz nestručno smatranje, ali zato imanje mišljenja, o tome da je roman „Dorotej“ neprikladan kao srednjoškolska lektira.

Ovo opskurno policajsko udruženje se uživelo u ulogu, pa je poput islednika (mejlom) upitalo sve gimnazije Srbije i sledeće: „Da li su stručna lica pročitala navedenu knjigu?“ (jesu), „Ko je i kada naložio uvođenje navedene knjige u nastavu?“ (ZUOV i prosvetni zakoni), „Da li roditelji znaju da njihova deca čitaju ovaj roman?“ (neki znaju, neki ne), „Da li se vi i vaši zaposleni slažete da deca uče ovakve sadržaje?“ (koga briga).

Priložili su i same „neprikladne sadržaje“ (u atačment) ili stranice romana sa rečima „svršavanje“, „dupe“, „jajca“, „bradavice“ i „voćkica“, zlo i naopako.

Stigla nam je moralna policija ili pandurska pedagogija, vaistinu.

Monah sa erekcijama: Za policajce sa jeftinijim ulaznicama, „Dorotej“ nije ništa novo, (ino)strano i mondijalističko.

Ovaj roman Dobrila Nenadića je objavljen još 1977. godine, bio je najčitanija knjiga u Srbiji (200.000 primeraka u 15 izdanja), a snimljen je i istoimeni film (1981).

Biće da su naši stari bili neuporedivo moderniji od nas, i što govori mnogo toga.

Uzgred, Nenadić je bio inženjer agronomije iz Arilja, i značajno je doprineo privrednom rastu svog kraja u smislu razvoja malinarstva.

I izdašno je pisao upravo o svom zavičaju, tradiciji, istoriji i tako tome.

Ali se, eto, usudio da napiše par stranica o monahu sa erekcijama, pa je uvredio tanana verska osećanja policijskog sindikata.

A ne daj Brože da su policajci u školskoj biblioteci naleteli na „Pisma Nori“ izvesnog Džojsa, „Lovca u žitu“ Selindžera, ili na „Lolitu“ nekakvog Nabokova.

Koji je usput i Rus, ali izdajnik i američki plaćenik.

Da su uopšte pročitali lektiru (kada je trebalo), te pročačkali školski program malo dublje. Izvesnog Bokača, Rablea, Šekspira?

Remboa, Bajrona, Orvela?

Antičke grčke drame?

Koliko je tu tek raspojasane i nastrane seksualnosti, iskrivljenih rodnih uloga, te vaskolikog razvrata, bluda i nemorala.

Pa onda, deder samo upadljivo nelascivne „Žitije Svetog Simeona“ i „Žitije Svetog Save“, šta će nam više od toga?

Nećemo valjda nekakvo „cveće zla“, „buku i bes“ ili „mučninu“ u lektiri (pod maskom izvesnog Bodlera, Foknera i Sartra) u državi i društvu nam, a posebno kod naše dece?

Mada, ko zna, možda stereotipno „nišči duhom“ drugovi milicioneri i milicajke nešto pročitaju tim vaspitnim povodom?

Osvoje i onu čitalačku značku, ko zna?

Moralna policajska panika: Šta je bilo dalje? Isti pandurski sindikat ustao je i protivu vrtića „Veljko Vlahović“ iz Temerina.

Policijski-istražno su priupitali da li se to kod njih sprovodi izvesni „Genderbest projekat“ o „izgradnji rodne ravnopravnosti od samog početka“.

I da li to vrtićku dečurliju poučavaju da „devojčica može da se zaljubi u devojčicu“, da „svako može da ima dve tate i dve mame“, „da dečaci mogu da budu u toaletu devojčica, a devojčice u toaletu dečaka“, te zaveraško „da li je projekat sproveden po nečijem naređenju i čijem“, kao kod istražnog sudije?

Uzgred, opsesiju rodom u toaletima već je obrazlagao ideološki i duhovni otac ovih pendrekaša, Vladimir Putin.

Naime, on je nedavno izjavio da se mnoge izbeglice iz Rusije (otkud to?) sada masovno vraćaju u otadžbinu jerbo na mrskom Zapadu – „ne mogu da podnesu zajedničke toalete za muškarce i žene“.

Vladimira Vladimiroviča bi neko mogao da podseti da već ima jedan zajednički, „uniseks“ ili „rodno neutralni“ WC za sebe i gospođu u sopstvenoj kući ili hacijendi.

A ukoliko on nema, imaju ga milioni Rusa i Ruskinja u svom domaćinstvu.

Ali, vratimo se u Temerin.

Šta je sad to, i kakav sad vrtićki džender, stotinu mu rodnih ideologija? Jedno veliko ništa, osim moralne panike koju kreiraju naši sindikalni policajci.

U pitanju je hajka ili lov na veštice po oprobanom receptu srednjevekovlja, pa se direktorki i vaspitačicama ovog temerinskog vrtića sada upućuju gnusne uvrede i pretnje nasiljem.

Jesu li i to famozne porodične vrednosti? Celu gužvu je detaljno istraživala Dragana Prica Kovačević sa novosadskog Radija 021.

Naime, zlonamernu i kvarnu vest o nekakvom predškolskom pederluku prvi je izbacio popularni i televizijsko-redovni teoretičar zavere Saša Borojević.

A ovaj zloglasni projekat značio je jedino sledeći blud i nemoral: razne aktivnosti koje podstiču decu da slobodno biraju svoje igračke, pribore i materijale (u skladu sa svojim interesovanjima, a ne svojim polom).

Kao i da se od najmanjih nogu uče da i devojčice i dečaci mogu da budu vatrogasci, političari, naučnici, astronauti, pa čak i – policajci.

O, jeresi! I to je bilo to; i sve pet ili šumska jagoda. Nikakvi toaleti, nikakvo zaljubljivanje, nikakvi dečaci u drugom stanju.

Dok devojčica zaista može da se zaljubi u devojčicu (i dečak u dečaka), neverovatno ali istinito.

Virtuelni sindikat i potkovana žaba: Toj istini za volju, „Sindikat zaposlenih u policiji“ verovatno postoji jedino na Fejsbuku.

Na internetskim mrežama se ističu jedino po protivljenju vakcinaciji, 5G mreži, i „lažnoj pandemiji“. Do sada je već tužio oko 300 škola zbog poštovanja odluke o nošenju maski tokom pandemije. Imaju li ovi (ne)moralni policajci pametnija posla?

Ili se samo ugledaju, poput žaba pred vaspitno potkovanim proruskim konjem?

Jer, moralni pandur ili udbaš Putin već je zabranio korišćenje psovki u knjigama, filmovima, predstavama i medijima, a svaki LGBT sadržaj znači robiju ili gulag.

Moralne zabrane su sveprisutne i u Sijevoj Kini i Erdoganovoj Turskoj (sve braća i prijatelji). Moralna policija realno postoji u teokratskom Iranu (mahom proveravaju da li ženama izviruje kosa ispod hidžaba ili ne), a ISIS ili Islamska država Sirije i Iraka je tako „moralno“ uništila neprocenjiva arheološka nalazišta u Levantu.

Možda je katolički Zapad izmislio Inkviziciju, ali se ona po Dalekom, Bliskom i nama Bližem Istoku vraća – sa osvetom.

Da li je to zaista svet kojem težimo, i pobogu zašto?

Ponižavanje nauke, struke, znanja… Zato u pitanju nije samo bura u čašici rakije ili gajbi piva pred TV-dragstorom.

Već nešto krajnje indikativno za ideologiju svih onih koji su prezabrinuti za duše i tela naše dece.

Naoružani Jutjubom i društvenim mrežama, policajci-avaksi se komotno mešaju u predškolske programe i školske lektire u našoj Republici, te istražuju i propituju šta je tu prikladno, a šta nije. Vakcine smo već osporili, a planetu kao okruglastu osporavamo.

Šta je sledeće? Filozofija, logika, matematika, fizika, hemija, biologija i sociologija kao ujdurme lascivnog Zapada? Virusi i bakterije kao izmišljotina farmakomafije?

Žene u nauci (ili van domaćinstva) kao agenda pedofila i globalista?

Plava boja za devojčice kao urota LGBT lobija?

Pravilo desne strane, vezivanje pojasa i semafori kao globalistička zavera?

Moderna književnost kao drugosrbijanska fikcija Latinke Perović i autošovinista? Sporni „Dorotej“ i rodni sadržaji u vrtićima su samo početak, i što je smešno baš kao i koronavirus onomad.

Na delu je i dodatno ponižavanje nauke, struke, znanja, institucija, te samih prosvetnih radnica i radnika.

Zašto policajci onda ne predaju srpski jezik i književnost, a nastavnici likovne kulture ne regulišu saobraćaj?

Kao mesečari ćemo uhodati u raspojasani putinizam, ili u Pravoslavnu državu Srbije i Irana, a da toga nismo ni svesni.

Ako već nismo uhodali, samo nam nije javilo sa Javnog servisa.

Iz tabloida jesu.

Novi naučni, politički i moralni autoriteti postaju policajci sa Fejsbuka i stručnjaci sa Balkan Infoja.

Svaka zatucana zadribanda ovde pronalazi svoj medijski prostor za trovanje nacije protivu vakcina i medicine, ljudskog pola i roda, demokratije i ljudskih prava, slobode i ravnopravnosti, te protiv svake modernosti i savremenosti u društvu.

Kada i zašto smo, dođavola, pristali na to?

(Danas)