Gotov je! Ali kako? Posle svega viđenog na izborni dan i ranije, jedino što je sada neobično jeste – kako je Aleksandar Vučić uopšte priznao poraz? Kako je to bilo moguće? Ljudi se živo sećaju trenutka gde su bili i šta su radili kada su čuli. Bilo je oko pola deset uveče, i baš ništa nije slutilo na to.

Po zatvaranju birališta, na režimskim kanalima su odmah krenuli izveštaji da SNS pobeđuje. Još pre podne, panduri i žandari ulaze u zgrade Narodne skupštine, Radio-televizije Srbije, Skupštine Beograda, te Republičke izborne komisije. Sve okolne ulice bile su blokirane za saobraćaj i ljude. Predveče je pogašena i ulična rasveta, a borna kola i izvesno naoružani kriminalci i huligani pristižu u ograđeni Pionirski park ili paradržavu „Ćacilend“. Scena je bila postavljena za opšte krvoproliće. Šta se dogodilo u ta dva-tri ključna sata između 18 i 21 časova?

Prva hipoteza je da su famozni „strani faktor“ ili međunarodna zajednica izvršili nekakav diplomatski pritisak da smena protekne mirno. Možda ga je nečim ucenilo, ili mu je nešto ponuđeno ukoliko tenkovi ostanu u kasarnama. I čestitali su iz Evropske unije odmah, i Ursula i Marta (dok Putin ćuti kao buva u krasti). I sam Vučić je tada istakao „različite evropske zemlje i američku duboku državu“ kao predvodnike ove revolucije, a studente kao „izvođače prljavih radova“. Mada ovo pre zvuči kao izlizana mantra koju ponavlja svom umornom biračkom telu. Druga i verovatnija hipoteza jeste da su mnogi iz unutrašnjeg aparata (sile) otkazali poslušnost, pa nije imao drugog izlaza. Ako nas je savremena sociologija revolucija nečemu naučila, to je da prvo dolazi do sloma u strukturama upravljanja, a tek onda gnevni narod izlazi na ulice i juriša na Bastilju, Skupštinu ili Ćacilend. S tim u vezi, akademik Saičić sa Studentske liste je bio istakao ulogu policijskog inspektora Slobodana Milenkovića kao spremnog da odbrani studente i po cenu života, i da je on lično uticao na ljude u policiji u pravcu sprečavanja nasilja. Ko zna koliko takvih „malih Senti“ zaista nisu hteli da pendreče i pucaju radi odbrane i zaštite režima koji se urušava uživo?

A tu je i treća i najverovatnija hipoteza. Studenti su pobedili mirno – zato što su pobedili toliko. Sa skoro 2,3 miliona sproću skoro 1,7 miliona glasova. I to bi bilo sve, kao i najrazumnije i najštedljivije („Okamova oštrica“) objašnjenje u isto vreme. Nasuprot nasilju koje je bilo pripremano i spremno, demokratija je održala čas. I predavanje i vežbe. Ko bi rekao, ali biće da je nedemokratske i kriminalne režime moguće smeniti demokratskim putem? Vaistinu „A Srbin, olovkom, boc“? Uz to, kampanja režima beše upadljivo tupava, nemušta i smešna. Možda i zato što uopšte nisu računali na glasove, već na golu silu? A naga sila se onda volšebno povukla, kao spolovilo u hladnoj vodi. Ili posle hladnog tuša. Naoružane kornjače i kapuljače jesu čekale na mig, ali naprosto nije moglo protivu gotovo 600.000 glasova i ljudi razlike. Nema te izborne matematike, inženjeringa ili biologije. A da je razlika bila 3-4 odsto, i da su uspeli da ukradu koliko su nastojali, pucali bi na ljude na ulicama, šta im teško?

I sad, skoro 1,7 miliona ljudi jeste glasalo za OKG SNS. To jest, Vučić je izgubio relativno malo glasača – bilo iskrenih (članova partije ili propagandno zavedenih), bilo onih „sigurnih“ i „kapilarnih“, odnosno ucenjenih ili kupljenih (ljudi po javnim preduzećima, socijalno ugroženih itd). I što znači da je mašinerija režima radila i da je dobro podmazana. Međutim, ono što se dogodilo jeste moćna mašinerija i organizacija na drugoj strani. Biju njihovi, ali biju i partizani. Setimo se istraživanja CRTA i Univerziteta Stanford, koje su toliko cipelarili i režim i opozicija? Glasilo je: za studente oko 45 odsto, a za SNS oko 36 odsto opredeljenih. Još u julu mesecu, tvrdo je utvrđeno visokih 9 odsto razlike, dok je na kraju ispalo čak 13 odsto, pošto je za promene glasalo baš sve što je za promene bilo. I svaki pucanj je tada pucanj u prazno. Prelomio je iz nužde, a ne dobre volje.

Izgleda šašavo, ili kao da je autokrata Vučić izgubio od nekakve TikTok dece koja su markerom na krpi nacrtala krvavu šaku i „Mašinci protiv mašinerije“. Međutim, ne zaboravimo nikada ni decu koja su na podlakticama pisala brojeve telefona svojih roditelja i advokata, te krvnu grupu kada su išla na proteste. Decu koja su dve godine bistrila politiku po amfiteatrima i dobrovoljno prepešačila hiljade kilometara radi boljeg društva i države. Protiv takvih se borila banda ili organizovana kriminalna grupa? Da li zaista treba da iznenađuje što nije imala nikakve šanse? Jer, ko je od sitnosopstvenih interesdžija iz vlasti bio spreman na batine i hapšenje, kao što studenti jesu? I zato nasilja i krvoprolića nije ni bilo – jer nije ni moglo da bude. Uostalom, sa kim da se bijemo? Tigrom od papira, strašilom na vetru, kulom od karata, mehurom od sapunice ili praznom puškom možda? A nekako ne ide ni borba protivu toliko doktora nauka, naučnika, lekara i nepokolebljivih aktivista na Studentskoj listi.

Drugim rečima, ove dve stvari su zaista presudile: požrtvovanost i iskrenost studenata. I što su varijable ili gotovo magični faktori koji toliko nedostaju iz uobičajene politike i po svetu, a ne samo u nas. A zatim i tri sledeće stvari: organizacija, organizacija, organizacija. Dakle, kontrolori, mobilni timovi i ostali čuvari glasova na dan izbora, kao i čuvari bunta u ovih par godina. Režim je takođe pogrešno procenio (ne)ozbiljnost omladine, te izdašno zalivane apatije, cinizma i mrsomuđenja javnosti. I eto, tako su studenti pobedili – znanjem i pameću, kao i srčanošću istovremeno. Tako su (p)ostali privlačni za najšire slojeve stanovništva. A onda i moćnom, iako horizontalnom organizacijom koja zavređuje mirovnog Nobela. Jer nikada do sada neka toliko labava i decentralizovana organizacija, bez lidera i bez novca, nije uspela da mirno pobedi jednu čvrstu partijsku, klijentelističku i propagandnu mašinu u svetu. Pisaće se doktorske disertacije i naučni radovi, te menjati udžbenici o tom istorijskom, a našem slučaju. I otuda ovoliko veličanstveno studentsko „čišćenje godine“ u „oktobarskom roku“ sa čistim desetkama.

Dakle, uz hapšenja, pritvore, progone, otkaze, modrice i razbijene vilice iz prethodne najmanje dve godine koje ne zaboravljamo – do kraja je sve ispalo nekako „plišano“ revolucionarno. Uz nekoliko izuzetnih i simbolički moćnih činova oslobođenja koje smo bili sanjali godinama. Pa je npr. odmah rasturen paravojni „Ćacilend“, posvuda se katarzično skidaju bilbordi, baneri i table SNS, te iz institucija iznose uramljene slike građanina Aleksandra Vučića. Iz centra Novog Sada, najzad je skinut golemi i odurni plakat sa likom Vojislava Šešelja. Opet blista moj Novi Sad „majku vam jebem prodanu“, preciznim rečima onog viralnog junaka i sugrađanina. Ali, valjalo bi što pre preuzeti i BIA, MUP, REM, Telekom, RTS i ostale skraćenice naše propasti, te proveriti da li se velike sume novca i ljudi prebacuju negde. Možda bez revolucionarne pravde, ali sa revolucionarnim zanosom svakako.

Svrgnuli smo čak dva diktatora, Miloševića i Vučića, u četrdesetak godina mog života u ovom ranjenom gradu i državi. Bez žrtava na sam dan prevrata, ali sa ogromnim žrtvama u zemlji i okruženju decenijama. Sada studentski strpljivo, organizovano i mudro valja svrgavati ona diktatorska ponašanja i podlačke svetonazore iz države i društva nam. Ono zlo u nama samima. Međutim, nepregledne gomile anonimnih studenata su nas podsetile na sledeće: dobri su ovo i ljudi i zemlja – naše vlasti su te koje mahom ne valjaju. I ne zaboravimo ni kako je počelo. Novosadskom tragedijom pod nadstrešnicom, jednim „A zašto ne bismo blokirali fakultet?“, i ostalo jeste istorija. Odvažni, pametni, iskreni i dobro organizovani studenti izborili su ovu slobodu za sve nas i našu decu. Eto, tako je to bilo. Pa onda i posve lično – ja nikada do sad nisam osećao veći ponos jer sam profesor univerziteta, i jer sam njihov profesor. Bravo i hvala.

(Danas, foto: Autonomija)