Zašto kažemo „autošovinisti“, a mislimo „izdajnici“? Jer za ovakve moralno i politički nepodobne kreature, već smo imali tušta i tma etiketa. Ovo su (i bili i ostali) mondijalisti, globalisti, građanisti, drugosrbijanci, liberali, komunjare, samoporicači, ljudskopravaši, loši Srbi, slučajni Srbi, antisrbi, nesrbi, ustaše, Šiptari, Evropejci, NATO lobisti, unutrašnji neprijatelji, petokolonaši ili, naprosto i staroškolski, domaći izdajnici i strani plaćenici. Ako ne i same snage haosa i bezumlja, te nacionalni izrodi kojima se redovno broje krvna zrnca, lojalnosti i patriotizam na jednom etnonacionalnom kantaru. Da li onda zaista treba da iznenađuje što o „autošovinizmu“ najčešće svedoče i drobe upravo – šovinisti, odnosno nacionalisti?

Ili, kako to da su dežurni autošovinisti nekako uvek i po pravilu i modernisti, kosmopolite i antinacionalisti poput npr. Bogdana Bogdanovića, Ivana Đurića, Radomira Konstantinovića, Bore Ćosića, Aleksandra Tišme ili Vidosava Stevanovića, odnosno Latinke Perović, Vesne Pešić, Dubravke Stojanović i mnogih drugih? Uzgred, po toj nakaradnoj logici, kvalifikuju li se za autošoviniste i Mirko Kovač, Filip David i Laslo Vegel? Ili su, kao „nesrbi“, oni tada samo – šovinisti? Zatim, da li je to autošovinista bio i Dimitrije Tucović sa „Srbijom i Albanijom“ u kojoj početkom 20. veka oštro kritikuje nacionalističku politiku Srbije? A Jovan Sterija Popović sa „Rodoljupcima“? Radoje Domanović sa „Mrtvim morem“, „Stradijom“, i „Razmišljanjem jednog običnog srpskog vola“?

I da li su to onda autošovinisti bili i Emil Zola, Mark Tven, Erih Marija Remark, Jaroslav Hašek, Tomas Man, Džordž Orvel, Ernest Hemingvej, Bertold Breht, Žan-Pol Sartr, sve do jednog glasni antiratni kritičari vladajućih nacionalizama i militarizama u svojim državama i društvima? Da li su autošovinisti oni Amerikanci koji izdašno kritikuju američku (geo)politiku i strukturni rasizam? Noam Čomski, na primer? Hauard Zin, čija popularna „Narodna istorija Sjedinjenih Država“ (1980) predstavlja kritiku „fundamentalno nacionalističke glorifikacije naše zemlje“? Sto mu gromova, da li su autošovinisti bili i Nelson Mandela i Martin Luter King?

I jesu li i antiratni filmovi „Dr Strejndžlav“, „Apokalipsa danas“, „Lovac na jelene“, pa i prokleti „Rambo“ (prvi deo), takođe samo autošovinističke pokretne slike? „Američka lepota“ sa svojim motivom nakaradne i seksualno patološke američke suburbije? Mirovnjaci Bob Dilan i Džon Lenon, ili samo Rođen u Americi Brus Springstin, a koji zapravo želi da „pljune u lice“ svojoj „pustari“ od zemlje u brutalnoj Badlands? Dokle onda taj autošovinizam, dođavola, seže? I kako to da smo ga baš samo mi u Srbiji, bili primetili, etiketirali i prozvali?

Uzgred, nešto konceptualno najbliže srpskom (ili Ćirjakovićevom) pojmu „autošovinizma“ tada je kontroverzni termin „samomrzećeg Jevrejina“ iz 1930-ih godina. Ovaj pojam tada se odnosio na Jevreje koji, da bi se dodvorili većinskom narodu, negiraju, preziru ili poriču svoj jevrejski identitet i poreklo. I kritični su prema cionizmu ili jevrejskom nacionalizmu, te sekularno i moderno ne bendaju jevrejske tradicije i verovanja. Zvuči poznato? Međutim, u pitanju je i pojam koji odiše, koliko i zaudara na antisemitizam, dok istovremeno implicira i tzv. „dobre“ i „loše“ Jevreje. A što je uže na kojem smo ovde već visili, razlikujući one „dobre“ i „loše“ Srbe. Umemo li bolje od toga?

Pravo pitanje zato i nije šta autošovinizam jeste, već čemu autošovinizam služi. A to je već stari-dobri napad na ideološke neistomišljenike. Sve u oblandi, celofanu ili pod krinkom jednog pojma koji zvuči naučno, iako ne označava ništa (novo). Autošovinizam, ali i šovinizam, zato je samo karikaturalna i mitološka babaroga koja (in)direktno opravdava – nacionalizam. Kao nepostojeća i potpuno izmišljena verzija nacionalizma, poput fiktivnog „Nikolasa Šovena“ (koji nikada nije ni postojao), ona služi jedino tome da bi se nacionalizam i njegovi zločini nekako oprali, umili i učinili prihvatljivim i seksepilnijim. I „autošovinizam“ je tada poput bikinija, jer pokazuje svašta, ali ne otkriva ništa. 

Ona stvarna ili latentna društvena funkcija pojma „autošovinizam“ zapravo je i napad na pluralizam mišljenja, verovanja i osećanja. A što je možda i dugoročno najopasnije od svega. Naime, stvar koju ona jeftina kritika autošovinističkog uma nikako ne može da ukapira, niti da podnese, jeste da u našem društvu uopšte postoje neki ljudi koji jesu etnički Srbi, ali koji nisu velikosrpski nacionalisti. Da postoje Srbi koji radije pišu latinicom. Koji ne veruju u boga i ne slave slavu. Kojima je uzor Teodor Ruzvelt, a ne Stefan Nemanja. Koji radije slušaju Pola Makartnija, nego patrijarha Pavla. I koji odvažno progovaraju o zločinima Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, te Veselina Šljivančanina i Ratka Mladića. Da zaista, iskreno i bez zezanja, postoje neki (mnogi?) Srbi koji uopšte ne maštaju, niti vlažno sanjaju o Velikoj Srbiji. Koji se ne pale, niti im se diže na mržnju i rat, već jedino na ljubav i mir.

Jednom za svagda, „autošovinisti“ iz nacionalističkih fantazmagorija ne mrze Srbiju i ne mrze Srbe. Okej? Već samo imaju – ili imamo – malkice drugačije političke vrednosti od onih koje su u Srbiji hegemone već najmanje tri decenije. Drugačije ideje, verovanja, osećanja i zamisli o tome kako bi ovo društvo trebalo da izgleda i koji su njegovi osnovni problemi. Kako da se razvija i kome da se geopolitički prišljamči u toj nekoj budućnosti. Mi, pojedini univerzitetski profesori, novinari, kolumnisti, književnici, umetnici i svi ostali koji smo komotno etiketirani kao „autošovinisti“, samo smo nepopularni kritičari ideologije, politike i vrednosti velikosrpskog i svakog drugog nacionalizma. Imamo li nekakvo ljudsko i moralno pravo na to? Ili ne?

I ko zna, možda i nismo u pravu? Ali, samo zbog toga u šta verujemo, i o čemu pišemo i otvoreno govorimo, mi jednostavno nismo nekakvi izdajnici, mrzitelji, hejteri, rušitelji, izrodi, antisrbi, petokolonaši, samoporicači, niti (auto)šovinisti, naprotiv. Uostalom, redukujmo sve do apsurda, jer zašto da ne? Sa ove distance, ima li većih „autošovinista“ od Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Željka Ražnatovića Arkana ili Vojislava Šešelja? Koji su i druge, ali i svoj sopstveni srpski narod bili izolovali, opljačkali, osiromašili, unazadili, zapustili, pa i izdašno ubijali u ime jedne državne veličine izmaštane po udobnim akademijama i salonima? Kao i u ime nešto tuđe bele tehnike i videorekordera usput? Koji su, granatiranjem Dubrovnika, Vukovara i Sarajeva, navukli stigmu kriminalaca i zločinaca celokupnoj naciji? Šta ćemo ukoliko se pokaže da je onaj odistinski „autošovinizam“, kao mržnja prema sopstvenom narodu, zapravo i ponajpre – velikosrpski nacionalizam?  

I zato, i nazovimo i prozovimo „autošovinizam“ onim što on zapravo i jeste. A to je jedan možda verbalno veštiji, i šatro neutralniji, ali opet podjednako kvarni termin za – antisrpskog izdajnika u okvirima hegemonije srpskog nacionalizma. Zato što je za nacionalistički um očigledno i posve neshvatljiva sledeća stvar. Da je sasvim moguće živeti, i nešto govoriti i pisati, a usput – ne mrzeti narode. Ni svoje, ni ostale. Niti u regionu, ni u svetu. Već da je zaista moguće samo mrzeti ili kritikovati određene (veliko)državne politike. Dakle, ne mrzeti nacije, već nacionalizam. Otuda je „autošovinizam“ samo još jedan mentalni malignitet u nizu i antologiji dežurnih podvala u našem društvu. Jedna besna, prljava i masna etiketa, te lukavstvo onog zatucanog uma u kojem su prosto nepodnošljivi – šta? Pluralizam, antinacionalizam, prosvetiteljstvo, modernost i kosmopolitizam. Pojam „autošovinizam“ zato jeste jedna himera, magla i svojevrsna ništica. Ali ga to ne čini manje podlim, opasnim i zlobnim. Otarasimo ga se već jednom.

(Autonomija)