Čestitam, vi ste jedna od – osam milijardi. Ili jedan od 8.000 miliona. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, čovečanstvo je prošle sedmice prebacilo broj od osam milijardi ljudi na planeti Zemlji.

I sad, vrsti Homo sapijens trebalo je čitavih 300.000 godina da dobaci do broja od milijardu jedinki. Bilo je to oko 1804, kad je preminuo Imanuel Kant, Napoleon postao francuski car, Tomas Džeferson američki predsednik, Betoven u Beču premijerno izveo Treću simfoniju, a u Srbiji izbio Prvi srpski ustanak.

Zatim se zakovitlalo. Jer, nismo li u školama učili da na svetu ima oko pet-šest milijardi ljudi? Pa, jesmo. Do broja od tri milijarde ljudi stigli smo 1960, do četiri 1975, do pet 1987, a do šest milijardi 1999. godine.

Uzgred, za petmilijarditog stanovnika planete Zemlje proglašen je stanovnik SFR Jugoslavije, Matej Gaspar iz Zagreba. A za šestmilijarditog, Adnan Mević iz Sarajeva.

Do broja od sedam milijardi Sapijensa pristigli smo 2011, za vlasti Obame i Tadića, a samo 11 godina kasnije – eto nas na osam milijardi 2022. godine. Malo li je na ovu skupoću?

MILIJARDA, ZAISTA GOLEMA: Ljudi obično ne kapiraju koliko je jedna milijarda zapravo mnogo. Jer milioni, milijarde, sve je to isto, zar ne? Hajde da prebacimo ove vrednosti u vreme, i sa kojim lakše mentalno baratamo.

Jedan milion sekundi traje oko 11 dana. A jedna milijarda sekundi traje – 31,7 godina! Ukoliko bismo fizički izbrojali svakog od osam milijardi ljudi na planeti, i to jednog čoveka – jedne sekunde, ovaj posao bi potrajao 253 godine. Ili, novac.

Ako neko zaradi milion dolara godišnje, to znači da zarađuje oko 3.800 dolara na dan, što je krajnje pristojno i lepo. Međutim, ukoliko isti zaradi milijardu dolara godišnje, to već znači da zarađuje 3,8 miliona dolara – dnevno! Milioneri i milijarderi zapravo su sasvim različite vrste ljudi (i milijarder ima 999 miliona više para od milionera).

A famozni Ilon Mask navodno poseduje 181 milijardu dolara, ako mu Tviter ne dođe glave i bogatstva. Slično tome, milion grama je jedna tona, koliko je otprilike težak jedan polarni medved ili Mercedes-Benc A klase. Ali milijardu grama je već težina – sedam Kipova slobode. Poenta? Milijarda je zaista, zaista golema.

I onda, iznova su podgrejani strahovi da nas je naprosto – previše na ovom svetu. Da smo teški i bogu i prirodi. I da planeti preti prenaseljenost, pošto se porast stanovništva eksponencijalno ubrzao (kao što jeste), sa dramatičnim posledicama po prirodne resurse i klimatske promene. Što priziva slike Sudnjeg dana i vaskolikog kolapsa.

Uz to, odavno (a posebno tokom pandemije kovida 19) kruže teorije zavere da belosvetske elite sa Bilom Gejtsom na čelu, planiraju „globalnu depopulaciju“.

A Večernje novosti, bivajući Večernjim novostima, odmah su objavile vest sa naslovom Ljudi sve više, Srba sve manje. Kao da Srbi nisu ljudi, ili kao da – ljudskost prevladava srpstvo. Prema procenama, ljudstvo će verovatno da raste sve do oko 2080, i kada će brojati oko 10,4 milijardi bića.

DEMOGRAFI-KATASTROFI: A da li smo zaista prenaseljeni? Hajde da se poigramo sa prostom matematikom i geografijom iz osnovne škole. Deder digitron. Ako bismo svakom stanovniku planete Zemlje dodelili po 100 kvadratnih metara ili po jedan ar prostora za život, u pitanju je – 800 milijardi kvadrata.

Dok samo površina Francuske i Italije (zajedno) broji oko 850 milijardi kvadrata! Drugim rečima, čitava populacija planete Zemlje komotno može da se smesti u prelepe – Francusku i Italiju. I to ne da ljudi stoje jedni pored drugih, već sa čitavih 100 kvadrata po čoveku (što predstavlja jedan pristojan stan).

Naravno, neprekinuti niz „jedan čovek – na jedan ar“ nema smisla osim kao mentalni eksperiment. U tom računu nema mesta za njive, šume, autoputeve, pozorišta i bioskope.

Ali, nema ni života na spratu, i koji takođe štedi životni prostor. A ukoliko bi čovečanstvo živelo gustinom naseljenosti kao na Menhetnu, tačno svi ljudi na svetu bi mogli da se smeste na jedan – Novi Zeland. I da ostatak naše planete ostane pust.

Dođavola, zašto onda ne pretvorimo ceo Novi Zeland u Menhetn? Jer Seks i grad (ili filmovi Vudija Alena), šta fali, i šta čekamo?

Bojazni oko porasta stanovništva nisu ništa novo. Još davne 1798, Tomas Maltus je predstavio svoje čuvene mračne prognoze oko budućnosti čovečanstva.

Za njega, stanovništvo se umnožava geometrijskom progresijom, a prirodni resursi se uvećavaju sporije ili aritmetički. Iz tih razloga, gladi, nevolje i katastrofe su neminovne.

Ukoliko pokušamo da nahranimo gladne, ovo će samo proizvesti novu patnju, jerbo će preživeli imati još dece koja su takođe gladna.

Uzgred, ova ideja je inspirisala Čarlsa Darvina na otkriće teorije evolucije posredstvom prirodne selekcije. I sad, Maltusova logika se vratila sa osvetom 1970-ih godina, kad su braća Vilijam i Pol Pedok objavili bestseler Glad 1975! (1967), a biolog Pol Erlih sa Stenforda studiju Populaciona bomba već sledeće godine (1968).

Popularan je bio i maltuzijanski izveštaj Granice rasta (1972) Rimskog kluba. Američki državni sekretar (1961-1968) i predsednik Svetske banke (1968-1981) Robert Maknamara tada je zagovarao kontrolu rasta populacije širom sveta, a Kina je otišla i korak dalje – uvodeći strogu politiku jednog deteta (1980-2015), sa užasnim posledicama.

U Kini su napuštane i ubijane mnoge neželjene devojčice, uz prinudne sterilizacije, amaterske abortuse, nehigijenske spirale, i zlo i naopako slično.

DAN OSAM MILIJARDI: Pa ipak, Maltus i demografi-katastrofisti su pogrešili u računu i svojim predviđanjima. Uprkos tome što smo na planetu Zemlju od 1960. do danas dodali novih pet milijardi ljudi, masovna glad i oskudica je izostala.

U istom periodu, glad je iskorenjena iz Evrope i Amerike, te Rusije, Kine, Indije, Bangladeša i drugih zemalja, od kojih su mnoge bile sinonim za nemaštinu i bedu. Preostaje jedino u delovima Afrike, a i tu mahom zbog endemskih građanskih ratova.

Kako to? Prvo, rast populacije uopšte ne mora da bude geometrijski. Kad ljudi postanu bogatiji, i više njihove dece preživi detinjstvo, ljudi proizvode – manje dece.

Drugo, i količina hrane može da raste geometrijskom progresijom, ako na proizvodnju hrane primenimo nauku i znanje – mehanizaciju, navodnjavanje, veštačka đubriva, plodnije sorte itd.

Samo zbog otkrića procesa izvlačenja azota iz vazduha (1909), odnosno upotrebe veštačkog đubriva (umesto organske stočne i ptičje kake), procenjuje se da je Fric Haber spasio 2,7 milijardi ljudskih života.

A unapredivši sorte pšenice i pirinča, Norman Borlog je od smrti izbavio milijardu ljudi (i 1970. dobio Nobelovu nagradu za mir).

Ekonomista Angus Diton je tu stvar nazvao – Veliko Bekstvo, u smislu da se čovečanstvo najzad iščupalo od visoke smrtnosti, bolesti i gladi. Po prvi put u istoriji sveta, ili bar istoriji Zapada, siromašni ljudi su danas – debeli.

Možda je vreme da proteramo popa Maltusa iz udžbenika sociologije, umesto što nam crkva cenzuriše pol i rod u biologiji.

Naprosto, „Populaciona bomba“ je – dobra vest. UN su zato 15. novembar proglasile za Dan Osam milijardi, proslavljajući ovaj istorijski trenutak. Širom sveta, ljudi žive duže zahvaljujući vakcinaciji, boljoj zdravstvenoj nezi, dostupnijoj pijaćoj vodi, unapređenoj higijeni, dok su đubriva i navodnjavanje povećali prinose i poboljšali ishranu.

Za četvrt veka, prepolovljen je i broj ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu (sa 43 odsto 1990, na 14 odsto 2015), što znači i da milijarda ljudi na planeti više ne živi ispod granice apsolutnog siromaštva. Samo zato, u mnogim državama, više dece se rađa, nego što umire.

Još sredinom 19. veka, Karl Marks je imao sedmoro dece, od čega je umrlo četvoro (jedno je mrtvorođeno, dvoje oko prve godine života, a jedno u osmoj godini). Čarls Darvin je imao desetoro dece, od čega su dvoje umrli kao novorođenčad, a ćerka Eni u desetoj godini života.

Zamislimo samo taj užas i očaj roditelja, i koji je lično skrhao i Marksa i Darvina. Najzad, klimatske promene, eksploatacija resursa, zagađenje i glad – nisu posledica pukog uvećanja broja stanovnika, već posledica načina na koji ti stanovnici uređuju svoje međusobne odnose. Problem je u kapitalizmu, a ne u ljudima koji, neverovatno, samo žele da postanu roditelji.

Ali, kad društva postanu bogatija i obrazovanija, ona prolaze kroz svojevrsnu demografsku tranziciju. Prvo opadnu stope smrtnosti dece i starih (zbog bolje ishrane i boljeg zdravlja), pa broj stanovnika poraste.

Ne zato što se stanovnici zemalja u razvoju razmnožavaju kao zečevi – već zato što više ne umiru kao muve. Međutim, natalitet ubrzo dostigne vrhunac, te počne da opada.

I što se više ne događa samo na Zapadu, već i u islamskim zemljama poput Irana, Bangladeša, Omana i drugih. Najzad, u tom svetlu valja posmatrati i aktuelni katastrofizam oko depopulacije Republike Srbije.

U našem društvu, nikako da ukapiramo sledeće. Nije važno koliko je živih građana u našoj državi – važno je to kako živimo u našoj državi. A priča o osam milijardi ljudskih bića na svetu je priča o trijumfu ljudske životinje i njenog neverovatnog uma. Draga ili dragi 1 od 8 milijardi – opustite se. I komotno vodite ljubav, a ne rat.

(Danas, Foto: MC)