Gotovo sasvim ispod radara domaće javnosti ovih je dana prošao intervju koji je za CNN, s bivšim predsednikom Srbije, uradio Farid Zakarija, američki novinar, politikolog i pisac. U tom intervjuu bivši predsednik Srbije je, pokušavajući da odgovori na pitanje o permutaciji funkcija – predsedničke na premijersku, odgovorio da je on – demokrata i da ako narod tako odluči, on nakon toga neće biti ništa. U svoj lični demokratski kapacitet, kao i u ishod svojih reformatorskih poduhvata nastojao je da uveri i građane Srbije, eksplicirajući učinjeno tokom najdužeg predsedničkog mandata u istoriji Srbije.

U tekstu njegove ostavke stvarnost, ipak, izgleda dijametralno suprotno onoj koju zaista živimo. Recimo, aktuelni režim tokom svoje vladavine napravio je duplo veći javni dug nego bivše vlasti, a Srbija je među najsiromašnijim državama u Evropi, pravna država je gotovo sasvim suspendovana, aparate državne moći režim je gotovo sasvim prisvojio, tamo gde brutalnost policije nije bila dovoljna za održavanje autokratske temperature straha, upotrebljavane su batinaške paraformacije. Sve institucije su otete od njihovih stvarnih vlasnika – građana, politike “mi” protiv “njih” dovedene su do savršenstva, a partokratsko nasilje je postalo uglavnom legalno i nekažnjivo…

Dvostrukost utisaka, karakteristična za kolektivni gaslajting kojem, u manjoj ili većoj meri, pribegavaju sve populističke vođe, nameće i dvostruku potrebu – kako onu za prepoznavanjem i dekostrukcijom mega-spinova i crne propagande, tako i onu za što preciznijom artikulacijom stanja u Srbiji nakon četrnaestogodišnje autoritarne uzurpacije društva. Na vanrednim parlamentarnim izborima 25. oktobra 2026. godine društvo u Srbiji će učestvovati, opet u znaku paradoksa, kao teško izranavljeno tokom dva autoritarna ciklusa (onog Miloševićevog i ovog Vučićevog), ali i kao probuđeno i spremno za preokret, kao nikada tokom prethodnih deceniju i po. Možda je ova probuđenost razlog sve frekventnijeg i gotovo histeričnog produkovanja sumnji u njenu autentičnost, pri čemu se zlokobno pitanje iz 2012. godine – šta će se lose dogoditi ako se Demokrate kazne a Naprednjaci dođu na vlast – reciklira u formi – šta će se promeniti ako na vlast dođe Studentska lista i gde su ključne razlike između ovih politika?

Prema Tatjani Rosić, teoretičarki književnosti i medija i bivšoj univerzitetskoj profesorki, otpuštenoj u jeku studentsko/građanskih protesta, “u ovakvom društvenom i političkom kontekstu pitanja rađanja i umiranja (ili usmrćivanja) studentskog i građanskog pokreta u Srbiji 2024-2025. godine, kao i pratećih politika jezika, koje problematizuju pravo na glas i/ili pravo na ćutanje u okviru tog otpora – deo je problema vezanih za kulturu otpora u nekropolitikama, društvima koja žive jednu vrstu vanrednog ili opsadnog stanja, usled dugotrajne a nepriznate suspenzije pravne države i ukidanja prava kao pravde za sve”. Očigledno je, piše Rosić, “da studenti i dalje dosledno odbijaju da učestvuju u onim oblicima društvenog otpora kojim se obnavljaju i repetiraju politike smrti” (Mobilizacija ljubavi: nova kultura otpora u Srbiji, Hajnrih Bel Štiftung).

Ili, kako je to politički artikulisao Predrag Voštinić, aktivista Lokalnog fronta iz Kraljeva, “nemojmo zaboraviti da je jednom velikom broju ljudi to stvarno Dan D, da posle toga oni ne zamišljaju ni svoj posao, ni svoj život, ni svoje porodice, čak ni opstanak u ovoj zemlji ukoliko zlo nastavi da vlada nesmanjenom snagom ili u ovom obliku kako sada vlada u Srbiji. To mi koji imamo priliku da govorimo javno, dugujemo svim onim ljudima koji sada u tišini trpe i otkaze i raspade firmi i raspade porodica i života na mnogo načina, kao posledicu jer su učestvovali, govorili ili podržali Studentsku listu, ili bilo koju vrstu pobune do sada”.

Dakle, šta je ono što nam, nakon predsednikove ostavke, ostaje kao najrizičnije nasleđe njegove četrnaestogodišnje vladavine, koje supsumira sva ova (ali i mnoga druga) iskustva? To je ideja i praksa autokratije, samovlašća, koja postepeno zauzima celokupni društveni život, horizontalno i vertikalno. Dok liberalni sistemi nastoje da održe minimum upliva države (vlasti) u društvo, autoritarni režimi, po sopstvenoj neizbežnoj inerciji, streme upravo suprotnom – da realizuju svoj uticaj na praktično sve životne aspekte, što u krajnjim konsekvencama vodi – totalitarizmu. Ova invazivna priroda autoritarizma, koja neće zadržati status quo i koja se kao u Osmom putniku useljava u različite (ovog puta društvene) entitete, u Srbiji se konačno suočila s dostojnim otporom. Spori (ali ipak dostižni) točkovi demokratskog napretka su doveli do toga da se u srpskom društvu probudi svest o neophodnosti ograničavanja vlasti. Društvo je, konačno, počelo da uči na sopstvenom traumatičnom iskustvu. Ili će se taj proces nastaviti do njegovog oslobođenja, ili realnog društva u budućnosti više neće biti. Građanima Srbije, tako, sada ostaju dve opcije: ili konačni raskid s autokratijom ili dugo putovanje u – totalitarizam.

(Antena M)