U nadi da će manipulativni mehanizam “više puta ponovljena laž postaje istina” i ovoga puta uvesti u polje savršene konfuzije i parališuće kognitivne disonance, ne samo građane Srbije već i građane susednih država (koji prate ishod izbornog procesa), poslednji autokratski režim u Srbiji ušao je u fazu frenetične produkcije opozitnih spinova. Shodno uzusima i metodama spin diktatura. Grupa režimskih trbuhozboraca podeljena je na dva osnovna dela. Prvi, s predznakom “nacionalni”, beskrajno varira teze o stranim (zapadnim i regionalnim) centrima koji bi da unište Srbiju i da je rasparčaju i ona je opet ugrožena. Posebno intenzivno trude se da javnosti dočaraju da ovih dana na njenom rušenju rade Crnogorci i Hrvati. U ovom se scenariju vladajuća stranka, njeni sateliti i aktuelni predsednik Srbije uspostavljaju kao jedini branitelji. Drugi, s predznakom “građanski”, uporno ponavlja tezu koja upozorava da je Studentski pokret “FSB produkt”, sačinjen od klero-nacionalista koji ima za cilj da nas prikači Rusiji, uništi pro-EU opoziciju i udalji nas od Evropske unije zauvek. Ovde su studenti viđeni kao politička grupacija koja se zapravo “ne razlikuje od Vučića”

Podsetićemo, teoriju kognitivne disonance razvio je američki psiholog Leon Festinger još 1957. godine i ona označava neprijatno psihičko stanje koje nastaje kada osoba istovremeno ima dve (ili više) suprotstavljene misli, uverenja, stavova ili ponašanja, kada radi nešto što je u suprotnosti s njenim uverenjima, kada donosi tešku odluku između dve podjednako poželjne opcije i kada dobije informaciju koja se protivi njenim ranijim stavovima ili iskustvu. Prema ovoj teoriji, ako se disonanca ponavlja u situaciji koju ne možete da promenite, mozak počinje da veruje da nijedna akcija nema smisla, što se najčešće pretvara u mehanizam naučene bespomoćnosti. Potom, stalni unutrašnji konflikt troši ogromnu količinu mentalne energije, a kada nje više nema osoba gubi snagu za promenu i bira pasivnost. Umesto, dakle, da promeni situaciju, osoba menja svoje mišljenje, a rečenice poput “nigde nije bolje” (ili “niko nije bolji”) služe da pasivno ponašanje učine trajnim izborom.

Ono što se, međutim, u realnosti dešava jeste da su građani Srbije, uprkos svim represijama i obradama, masovnije nego ikada ikome dali poverenje Studentskom pokretu i Studentskoj listi (između ostalog i zbog toga što su se na njoj našli neki čestiti ljudi i eksperti s impresivnim biografijama iz različitih oblasti), da se broj apstinenata očito smanjuje iz dana u dan i da su studenti eksplicirali svoj program u jedanaest tačaka a nakon raspisanih vanrednih parlamentarnih izbora, učinili ga dostupnim javnosti. Cilj ovog plana je jednostavno formulisan – oporavak države. Plan je podeljen u tri celine. Prva – naslovljena kao “Srbija ili mafija” podrazumeva oslobađanje sudova i tužilaštva uz formiranje Specijalne tužilačke policije, donošenje Zakona o poreklu i oduzimanju nelegalno stečene imovine, lustraciju javnih funkcionera, potpunu transparentnost javnih nabavki, reviziju državnih projekata, kao i oslobađanje medija. Druga programska celina, nazvana “U znanju je moć”, podrazumeva stručno zapošljavanje i departizaciju javnog sektora, inovacije u učenju i besplatne udžbenike, ekonomiju znanja, te podršku domaćim preduzetnicima i poljoprivrednicima. U trećoj programskoj celini, “Srbija raste s nama”, u fokusu su izmene Zakona o radu i ugovori na neodređeno vreme posle dvanaest meseci, ukidanje monopola uvozničkog lobija i obezbeđivanje prehrambene sigurnosti, dostupno stanovanje za mlade parove i deficitarne struke, kao i dostupni lekovi i lekar u svakom selu.

Studentski plan je očigledno dovoljno precizan i ne ostavlja prostor za moguće improvizacije. Ipak, možda se upravo zbog ove jasnoće ovako histerično i produkuju režimski spinovi koji bi da potpale stare ideološke vatre, žudeći za efektom koji su izazivali tokom svih prethodnih protestnih i izbornih ciklusa. Paralelno traju i napori nekih vrednosno svesnih intelektualaca da ovu spin izmaglicu dekonstruišu. Jedna od njih je dr Ivana Bašić, naučna savetnica Etnografskog instituta SANU, koja je lucidno formulisala jedan od kontra-argumenata: “Pogledajte samo šta piše u program Studentske liste: vladavina prava, jednakost pred zakonom, nezavisne institucije, odgovornost nosilaca javnih funkcija, borba protiv korupcije, kontrola imovine funkcionera, depolitizacija i profesionalizacija javne uprave, zaštita ljudskih prava, Sloboda medija i odgovornost institucija. Šta je evropskije od toga? To su upravo vrednosti koje se vezuju za savremeni evropski demokratski poredak. (…) Sve tačke studentskog programa zasnovane su na evropskim vrednostima demokratije i ljudskih prava i nema se šta prigovoriti njihovom programu”.

Biračima koje targetiraju spinovi s nacionalnim predznakom, bilo bi važno postaviti pitanje nije li vrhunski oblik patriotizma nastojanje da se oteta država vrati iz ruku otmičara, oslobode institucije, a građani u njoj konačno izmaknu beskrajnom lancu ponižavanja i započnu oporavak u kojem će im biti vraćeno građansko dostojanstvo… Ovo se može formulasti onako kako je to učinio prof. dr Ilija Srdanović, prvi na Studentskoj listi: “Dužnost je i obaveza svih 250 poslaničkih kandidata da stanu u odbranu svoje otadžbine, jer drugu nemamo. (…) Potrebno je da se napravi zemlja u kojoj imamo vladavinu prava, to je preduslov za sve ostalo. (…) Ipak smatramo da se pitanje koje na ovim izborima prevazilazi sve okvire ideologija, zasniva na jednostavnom izboru – Srbija ili mafija”.

Jedno od važnih pitanja, koje je prethodnih dana, sve intenzivniji predmet uporne obrade pro-režimskih spin-majstora i njihovih utilitarnih ili samo naivnih sledbenika jeste – neće li ovakva Srbija biti bolje okruženje i za sve zemlje u susedstvu? Jer, naučili smo već da istinski demokratske i stabilne države nikada ne predstavlja opasnost za svoje okruženje.

Najzad, i jedna slika: Vidim ih kako u nekom sivom, skupom prostoru prigušenog svetla vode dijalog. Jedan od njih kaže “Ne vredi šefe, sve smo pokušali. I s leva i s desna, i lokalno, i regionalno i globalno… Više ništa ne radi. Bojim se da je ovo nezaustavljivo”.

Poslednji odlomak je, naravno, fikcija. Autorka ovog teksta ne snosi odgovornost zbog eventualnog i sasvim slučajnog preplitanja imaginacije i realnosti.

(Antena M)