Pukim slučajem do ruku mi je došao reprint knjige „Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom“. Original te knjige potiče iz 1946. godine, izdavač je bio Savez udruženja novinara FNRJ, a u njoj su objavljeni samo oni delovi sa suđenja Draži i njegovim saradnicima koji se odnose na Dražu. Pre nekoliko godina objavljene su kompletne stenografske beleške sa tog suđenja, ali do njihovog objavljivanja knjiga iz 1946. godine bila je jedino i dragoceno svedočanstvo tog istorijskog procesa koji je čitav svet pratio sa napregnutom pažnjom. Upravo zato ta knjiga je još 1946. razgrabljena i danas predstavlja antikvarnu retkost. Šta su bili razlozi da ona nije kasnije doživela još nekoliko izdanja, teško je reći. Verovatno se smatralo da je sa suđenjem Draži i njegovim saradnicima definitivno zatvorena ta stranica istorije i da se sada treba okrenuti teškim zadacima obnove devastirane zemlje i građenju novog društva.
Ako je neko u to doba ovako rezonovao, onda se grdno prevario. Sa rušenjem vlasti Saveza komunista i raspadom Jugoslavije na javnu scenu Srbije virulentno su nastupili stari i novi sledbenici četničkog pokreta i njegove velikosrpske ideologije koji su, sa namerom da nastave tamo gde je Draža stao, počeli da osnivaju svoje političke stranke, sredstva informisanja, paravojne formacije i razna udruženja i da preko njih zaposedaju čitavu medijsku i političku scenu Srbije. Danas je četnička hegemonija apsolutna i totalitarna, ona ide od vrha do dna društva, od predsednika republike koji nosi titulu četničkog vojvode do dece u osnovnim i srednjim školama koja uče da su četnici bili borci protiv fašizma, a partizani borci protiv srpskog naroda. Ta genetski modifikovana istorija (GMI) ima pogubnije posledice po zdravlje naroda od genetski modifikovanih organizama jer, dok se od ovih drugih može pobeći i može im se suprotstaviti, GMI izaziva trajne i neizlečive mentalne poremećaje.
Laž zna da potraje
Imajući u vidu takvu društvenu klimu u Srbiji, bio sam prijatno iznenađen kada sam video reprint te dragocene knjige iz 1946. godine i prosto nisam mogao da poverujem da ima nekoga ko danas sme da objavi tu knjigu. Ali, moje zadovoljstvo je kratko trajalo jer na trećoj strani, pod naslovom „Povodom ovog izdanja“, priređivači saopštavaju čitaocima sledeće:
„Svaka knjiga živi svoj život, osim zabranjene knjige čiji život počinje prestankom zabrane.
A to zna da potraje.
Knjiga koja je pred vama posle više od pola veka dolazi do svojih čitalaca.
Jedinstvena je po tome što su je sami priređivači zabranili.
Sa zakašnjenjem je komunistička cenzura ustanovila da nije obavila posao kako valja, da je nešto u montiranju neistina propustila, pa je hitno zaplenila sve što je odštampala.
Ipak, pred vama je reprint izdanje jedinog izdanja ove knjige. Priređivač je odlučio da primeni minimalne lektorske intervencije i ponudi ovo svedočanstvo prekrajanja istorije ravnogorskog pokreta čitalačkoj publici.
Nespretna cenzura obavljena na brzinu 1946. godine, govori o epilogu obračuna dva antifašistička pokreta ali i istini koja pre ili kasnije dođe uprkos zabranama.“
Ovo saopštenje priređivača morao sam nekoliko puta da pročitam jer nisam mogao da poverujem u kolosalnu stupidnost sadržanu u samo nekoliko rečenica. Sve mi se činilo da nisam dobro pročitao, da sam nešto preskočio, ili da ću na kraju ovog teksta naći nešto kao „Apri-li-li“. Ali, ništa od toga. Ravnogorski priređivač je bio smrtno ozbiljan i zaista je napisao to što je napisao, zaista je ustvrdio da je „komunistička cenzura“ zabranila knjigu o suđenju ratnom zločincu Draži Mihailoviću!!!
Nakon što je ovo postalo nesporno, prva pomisao mi je bila da su ravnogorci izvršili neke drastične izmene u sadržaju knjige pa sam odlučio da se latim mukotrpnog posla upoređenja originala iz 1946. sa ovim „reprintom“ i to idući od strane do strane, od reči do reči, od slova do slova.
Pre nego saopštim rezultate tog upoređenja, nekoliko reči o samom „reprintu“.
Državna firma finansira četnički poduhvat
Izdavači su „Multinacionalni fond kulture Beograd“ i DIN Sedma sila d.o.o. Beograd, a biblioteka u kojoj je ovo objavljeno zove se „Zaboravljeni rukopisi“. Za izdavače su potpisani Nikola Vlahović, Srđan Stanišić i Milorad Antonić, čija imena meni ništa ne kazuju ali je izvesno da se radi o veoma važnim ličnostima u ravnogorskim udruženjima.
Ono što je posebno zanimljivo jeste da je „donator izdanja“ preduzeće „Telekom Srbija“, firma u vlasništvu države Srbije, što znači da država Srbija finansira propagandne aktivnosti četničkog pokreta. Koliko iznosi donacija Telekoma nije poznato, ali ako se zna da je tiraž knjige 1000 primeraka i da knjiga ima 411 strana, onda je izvesno da se radi bar o nekoliko hiljada evra.
Inače, ovaj „reprint“ je štampan oktobra 2005. i pravo je čudo da na njega do sada nije bilo nikakvog javnog osvrta, ni kritike ni pohvale.
Reč reprint stavljao sam ovde pod navodnice jer je očigledno da izdavačima i priređivačima nije bilo jasno šta ta reč znači. Reprint bukvalno znači „preštampana knjiga“, odnosno ponovno štampanje neke knjige u potpuno identičnom obliku, bez ikakvih izmena, korekcija ili dopuna. Ako reprint sadrži bilo kakvu izmenu to više nije reprint već novo izmenjeno ili dopunjeno izdanje. Dakle, rečju reprint izdavač garantuje da je to izdanje verno originalu, kao što sud, kada overava kopiju, garantuje da je ona verna originalu, pa izdavač nije ovlašćen, kao što su to ovde uradili ravnogorci, da vrši čak ni „minimalne lektorske intervencije“. S tog stanovišta treba odmah reći da ovo izdanje u režiji ravnogoraca nije nikakav reprint jer se obilato razlikuje od originala iz 1946. godine. Detaljnim upoređivanjem ustanovljene su sledeće razlike između reprinta i originala:
Aljkavost i neukost
Pre svega, original je štampan ćirilicom i ima 542 strane dok je reprint štampan latinicom i ima 411 strana. Već sama ta činjenica bila je dovoljna da unese neviđenu konfuziju u reprint. Na primer, u originalu, od strane 423 do strane 470, dati su tekstovi 70 najznačajnijih dokumenata priloženih optužnici. Istovremeno, u knjizi su na raznim stranama dati faksimili tih dokumenata, a da bi ih čitalac lakše pronašao ispod svakog štampanog teksta stoji napomena „faksimil na strani toj i toj“. A pošto se strane originala i reprinta ne podudaraju, obaveštenje u reprintu da se faksimil nalazi na strani „toj i toj“ uopšte ne važi jer na toj strani faksimil nećete pronaći.
Naravno, može se reći da ovo nije bitno i da je bitno da reprint sadrži i tekstove dokumenata i njihove faksimile. I to je tačno. Ali ova konfuzija sa stranama govori mnogo o aljkavosti i neukosti priređivača.
Iz činjenice da je original štampan ćirilicom a reprint latinicom, što znači da je trebalo praviti novi slog, proizašle su i mnogobrojne slovne greške koje nije bilo potrebno ni evidentirati jer su lako uočljive, a u osnovi nisu mnogo ni bitne. To što umesto „naš“ stoji „vaš“, ili umesto „nam“ stoji „vam“ a umesto „ovi“ stoji „oni“ i što takvih grešaka ima na skoro svakoj strani ne utiče na suštinu ali opterećuje pažnju čitaoca.
Namerne ili nenamerne greške?
Međutim, nisu sve štamparske greške tako bezazlene. Reprint obiluje greškama koje, namerno ili nenamerno, menjaju smisao rečenice ili menjaju činjenični iskaz koji je u njoj sadržan. Tako se u originalu (str. 34) kaže „novembra 1942“ a u reprintu „novembra 1948“(str. 24), reči „u leto 1944“ (str. 58) postale su „maja 1944“ (str.41), „da li su vaši komandanti“ (str. 192) postalo je „da li su vaši kandidati“ (str.139), Dražin iskaz „sa Nedićem smo bili veliki neprijatelji“ (str. 235) promenjen je u „veliki prijatelji“ (str. 173), reč „pobudu“ (str. 319) pretvorena je u „pobunu“ (str. 239), reči „izbacili sa predsedništva“ (str. 330) postale su „izbegavali sa predsedništva“ (str. 247), „Trifković“ (str. 378) postao je „Trifunović“ (str. 284), „Pismo ustaškom komandantu koje izdajnik Mihailović potvrđuje svojim potpisom“ (str. 445) sada glasi „Pismo upućeno komandantu…“ (str. 339), „njegova uputstva“ (str. 503) postala su „njihova uputstva“ (str. 384), „direktnu komandu“ (str. 504) postalo je „direktivu komandu“ (str. 385). Konačno, pogrešno prepisana rečenica „optuženi Mihailović u maju 1942 godine prelazi iz Srbije na planinu Zlatar“ (str. 504), koja u reprintu glasi „u maju 1941“ (str. 385), može se uzeti kao dokaz „falsifikovanja“ istorije od strane komunističke cenzure jer je notorno da se to nije dogodilo maja 1941. godine.
U istoj ravni sa ovim ozbiljnim štamparskim greškama stoji i ono što priređivači nazivaju „minimalne lektorske intervencije“ jer, pre svega, one nisu minimalne, a drugo, i kada jesu, priređivači nisu imali pravo da bilo šta menjaju u knjizi. Tako u originalu svuda stoji „pretsednik“, jer se to tako u to doba govorilo, a reprint svuda to ispravlja u „predsednik“; na strani 35 originala stoji „VK“ a u reprintu na strani 24 „Vrhovna komanda“; u originalu američki pukovnik je svuda „Mak Daul“ a reprint to redovno ispravlja u „Makdauel“; u originalu, u Dražinim izjavama, svuda stoji „šiljan“ ili „šiljao“ (str.184 i 279), jer je Draža tako govorio, a reprint to ispravlja u „slat“ (u stvari piše „slab“ – str.132) i „slao“ strana 207. I kada su krenuli ovim putem da kvare originalan tekst, priređivači su nužno morali da završe u komičnom. U originalu se na dva mesta pominje neki italijanski kapetan OVRE Dematejis, a u reprintu je taj Dematejis dobio lično ime Ovro jer priređivači nisu znali da je OVRA bila fašistička tajna politička policija. Njen puni naziv je bio „Organizzazione volontaria di repressione antifascista“, tj. „Dobrovoljna organizacija za suzbijanje antifašizma“. Priča se da je taj naziv izabrao lično Musolini zato što je skraćenica OVRA bila slična zastrašujućoj reči „piovra“ (hobotnica). U svakom slučaju, ovaj jadni kapetan „Ovro“ Dematejis bio je velika zverka u italijanskoj okupacionoj zoni jer su upravo sa njim četnički komandanti Boško Todorović, Dobrosav Jevđević i Mutimir Petković zaključili januara 1942. pismeni sporazum o zajedničkoj borbi protiv antifašista, pa bi današnji ravnogorci trebalo da se sa više poštovanja odnose prema svojoj ideološkoj sabraći.
Izostavljeno sve govori
Na kraju, najveći nedostatak reprinta jeste ono što je izostavljeno. Negde su izostavljene jedna ili dve reči, a negde i cele rečenice ili dokumenta iz dokaznog postupka. Primeri za izostavljene reči su: na strani 38 originala stoji „u tako teškoj“ a na strani 27 reprinta „u teškoj“, ili kada od „meseca decembra“ (str.25) ostane samo „decembra“ (str.18), što je dovoljno da ovoj knjizi oduzme karakter reprinta.
A šta tek reći o izostavljenim rečenicama i dokaznim sredstvima? U reprintu nema rečenice sa strane 56 originala „U jeseni 1942 u Drežnici (Hercegovina) četnici iz okoline Gaka (verovatno „Gacka“ – napomena AS) pri pokretu za Prozor zaklali su 100 lica muslimanske veroispovesti.“ Zatim sa strane 58: „Maja 1944 četnici sa Majevice otkrili su u Semberiji partizanske bolnice i ubili oko 300 teških ranjenika“.
Na strani 308 originala stoji faksimil čeka a ispod njega tekst „Ček na 40.000 funti sterlinga deponovanih izdajniku Mihailoviću. Ček je potpisao kao ministar finansija emigrantske vlade dr Juraj Šutej“. Međutim, na strani 230 reprinta nema ni čeka ni teksta ispod njega već samo jedno pogrešno uputstvo „(SLIKA str.308)“.
Na strani 277 reprinta ubačeno je obaveštenje „(SLIKA str.370)“, ali na strani 370 reprinta, kao ni na strani 370 originala, nema nikakve slike. Umesto toga, na strani 370 originala stoje reči „potpis nečitak ili verovatno đukić Vlado“ kojih nema na strani 377 reprinta.
I konačno, na strani 455 originala dat je faksimil telegrama Slobodana Jovanovića a iznad njega naslov „Telegram Slobodana Jovanovića ’Svi odlikovani’“, a taj naslov je na strani 350 reprinta izostavljen.
Dakle, šta reći o svim ovim modifikacijama a naročito o onome što su priređivači izostavili iz originala? Lično, ne verujem da je to učinjeno namerno, već će pre biti da se radi o neukosti i aljkavosti priređivača. Da su želeli da izmene sadržaj originala oni bi to učinili izostavljajući one delove koji su daleko više teretili Dražu i njegov pokret. Međutim, to nije učinjeno. Original iz 1946. sadrži najpre optužnicu, zatim saslušanje Draže Mihailovića, deo saslušanja zloglasnog Dragomira Jovanovića o njegovoj saradnji sa Dražom, svedočenja bivšeg četničkog komandanta Radoslava đurića i sina vojvode Mišića Vojislava Mišića koji je bio u partizanima, zatim tekstove 70 dokumenata priloženih tužbi sa njihovim faksimilima, završne reči vojnog tužioca i Draže Mihailovića, tekst presude sa obrazloženjem, kao i saopštenja da je Dražina molba za pomilovanje odbijena i da je nad njim izvršena smrtna kazna. Sve je to, osim onoga na šta sam u ovom tekstu ukazao, sadržano u reprintu tako da bi se moglo reći da reprint iz 2005. godine u suštini i u bitnom odgovara originalu iz 1946.
Ako je to tako, onda se postavljaju dva ozbiljna pitanja na koja priređivači reprinta ne daju odgovore već samo iznose apodiktične tvrdnje.
Prvo, ako su komunističke vlasti zabranile ovu knjigu, onda su priređivači reprinta bili u obavezi da daju podatke o tome kada je to učinjeno, koji je organ izrekao zabranu i kojim je aktom ta zabrana izrečena. A osim toga, ako je cenzura, kako tvrde ovi ravnogorski funkcioneri, hitno zaplenila sve što je odštampala, to znači da je ona i uništila sve primerke originalnog izdanja jer cenzura, kada zabrani neki spis, ona ga onda i uništi. Pa kako to da i danas ima više primeraka te knjige po privatnim bibliotekama širom bivše Jugoslavije? Samo Savez antifašista Srbije ima dva primerka te knjige. Uostalom, kako su i sami ravnogorci došli do originala da bi napravili reprint ako je cenzura sve zaplenila i uništila?
Drugo pitanje jeste: zbog čega su komunističke vlasti odlučile da zabrane ovu knjigu? Ravnogorski priređivači reprinta tvrde da je „komunistička cenzura ustanovila da nije obavila posao kako valja, da je nešto u montiranju neistina propustila“, ali to je, blago rečeno, obična glupost. Ni jedna cenzura, pa ni komunistička, ne bavi se izdavanjem knjiga, to je posao propagandnih odeljenja, već njihovom kontrolom. A s druge strane, ni jedna cenzura ne kontroliše šta organi njene vlasti objavljuju, već ono što objavljuju neprijateljski elementi. Uostalom, niti u jednom režimu cenzura nije moćnija od vrhovnih organa tog režima – vlade, parlamenta, vrhovnog suda i dr – da bi mogla da zabrani ono što oni rade. Prema tome, tvrdnja ravnogoraca da je cenzura zabranila ono što su uradili Vrhovni sud FNRJ i predsedništvo tadašnjeg parlamenta, predstavlja nešto što se nalazi u sferi apsurda.
Kreiranje virtuelne istorije
Koje su, dakle, to neistine koje su knjigom iz 1946. „montirane“ i kakvo je to „prekrajanje istorije ravnogorskog pokreta“ počinjeno tom knjigom? Na šta su konkretno mislili ravnogorski priređivači kada su iznosili ove tvrdnje?
Na ova pitanja uzalud ćete tražiti odgovore u reprintu i nikako se ne može dokučiti na šta se konkretno misli, šta je to što je bilo lažno na sudskom procesu Draži: da li priložena dokumenta, da li tvrdnje javnog tužioca, da li iskazi svedoka ili šta drugo? Pošto ravnogorci na to ne odgovaraju i „brane se ćutanjem“, ostaje da se zaključi da je sve bilo lažno, da nikakvog suđenja Draži nije ni bilo, da je on poginuo junačkom smrću u borbi protiv udruženih partizana i Nemaca i da je ovo tobožnje suđenje običan performans koji su komunističke vlasti nespretno organizovale.
Eto, na taj način se kreira virtuelna ili genetski modifikovana istorija u kojoj laž postaje istina a istina laž. Ali to ništa ne treba da čudi ako se zna četnička patološka sklonost ka lažima. Na suđenju četničkom komandantu Dragutinu Keseroviću 1945. godine tužilac mu je pokazao njegov letak u kome on kaže da komunisti ubijaju svakog Srbina koji se venča u crkvi, da u Crnoj Gori ima preko 4000 kopiladi, tj. da su partizani obeščastili devojke i da su mnoge devojke skočile da se udave zbog toga, na šta je Keserović odgovorio: To je letak Dražin a ja sam samo izdao prepis. Znači, kaže tužilac, vaš i Dražin, a Keserović odgovara: Donekle moj, ja sam odgovoran što sam ga preveo. To je, uostalom, način propagande.
Ovaj vulgaran i beskrupulozan način propagande predstavlja samu suštinu četničkog pokreta i mentaliteta tokom drugog svetskog rata, zatim tokom ratova 90-tih godina i ide sve do današnjih dana. Ali, za razliku od Keserovića koji je bar priznao da je to samo propaganda, današnji ravnogorci uporno ponavljaju priču o tome da su muslimani „živu srpsku decu bacali lavovima u ZOO vrtu u Sarajevu“, da su one hiljade četnika, izginulih štiteći odstupnicu Nemcima, u stvari „nevini srpski domaćini“, da je „komunistička cenzura“ zabranila sopstvenu knjigu o suđenju Draži i drugim ratnim zločincima itd. Na taj način, stvarajući genetski modifikovanu istoriju, oni će i samo srpsko društvo pretvoriti u genetski modifikovano društvo nesposobno da razlikuje istinu od laži, dobro od zla, moralno od nemoralnog.
Beograd, novembra 2013.
(Autor je član rukovodstva Antifašističkog saveza Srbije.)