Kanda je u današnje vreme negde ozbiljno zapelo diljem naše nekadašnje domovine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, te bi, stoga, istine i budućnosti radi, tu valjalo mnogo šta prošešljati i propitati. Ovu tvrdnju i postulat – osim mnogobrojnih njenih nekadašnjih građana i njihovih potomaka, te dobronamernih, iskrenih i s pravim diplomama i znanjem potkovanih ekonomista, sociologa, psihologa, istoričara, kulturologa, muzičara, pesnika, umetnika, majstora, sportista … – u svoja dela ugrađuju i autori dokumentarnih filmova, koji poslednjih godina aktivno stvaraju na teritoriji ex YU. Upravo to nam kazuje i pokazuje i novouspostavljeni prateći program ovogodišnjeg 69. Sterijinog pozorja “Filmski krugovi”, koji pred publiku donosi selekciju dokumentarnih filmova koji se bave YU nasleđem i propitivanjem YU identiteta.

Selektor Filmskih krugova je Aleksandar Reljić – naš kolega, novinar, višestruko nagrađivani filmski stvaralac u oblasti dugometražnih dokumentarnih filmova, član Nezavisnog društva novinara Vojvodine, među Novosađanima od milošte zvan Relja Beta.

-Ne da je u našim novonastalim državama strašno zapelo, negde se ušančilo, već trideset godina je nepromenjeno i ne pomera se s mesta. U poslednje vreme čak, svedoci smo, svi mi idemo i u nazad, u gore, u lošije! A to loše obeležava današnji aktuelni trenutak u međusobnim odnosima na prostoru nekadašnjih jugoslovenskih republika i pokrajina – smatra Reljić .

Revijalna selekcija “Filmski krugovi” pokazaće i koliko se danas autori u regionu interesuju i bave temama problematike jugoslovenskog nasleđa, koje u main stream krugovima bivših republika nisu popularne, a često su i nepoželjne. Dugometražni dokumentarni filmovi prikazaće na najbolji način tendencije u dokumentarnom filmu, koje se bave SFRJ temama, sa osvrtom na aktuelni društveno-politički, ekonomski i kulturni kontekst post-jugoslovenskog prostora.

Filmski uspesi Aleksandra Reljića

Aleksandar Reljić, Novosađanin, rođen 1974. u Beogradu, autor je brojnih dokumentarnih filmova koji su se bavili temama kulture sećanja, ratnih zločina, zaštite ljudskih prava, ksenofobije i sl. Posebno se bavio temama stradanja u Drugom svetskom ratu kao i ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.

Na sam dan otvaranja 69. Sterijinog pozorja u Novom Sadu, u Beogradu na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldoks, premijerno se prikazuje Reljićev film „Novosadsko sećanje“, film o Novosadskoj raciji, koji neguje kulturu sećanja i dira i uzburkava politički aktuelni trenutak

Reljić vodi novosadsku produkciju „Core Dox“, osnovanu 2019. sa kojom je do sada snimio tri nagrađivana dugometražna dokumentarna filma – „Proces Sandžak“, „Do daske“ i „Mamula All Inclusive“, u koprodukciji sa partnerima u zemlji i regionu.

Njegov film „Unuk (Enkel)“, koji se bavi temom Holokausta, banalnosti zla, ali i praštanja, dobio je veliki broj domaćih i stranih priznanja i bio nominovan za Najbolji evropski dokumentarni film godine 2018. na festivalu Prix Europa u Berlinu. Zaposlen je u Dokumentarno-obrazovnom programu Radio televizije Vojvodine.

-Dokumentarni film se toliko razvio u poslednje dve decenije, da osvaja svet na svim prestižnim svetskim festivalima, zbog činjenice da je sredstvo koje precizno čita naše posleratne i tranzicijske traume, kao i fenomene istorijskog revizionizma, prema nečemu što je bio naš jugoslovenski identitet. Dokumentarni film zajednički diše na post-YU prostoru. Mi se i dalje bavimo, u 70 odsto dokumentarnih filmova, u političkom, ekonomskom, kulturološkom smislu, posledicama raspada SFRJ, opterećeni smo tim raspadom, mori nas to nasleđe krvavog pira. U tom smislu se i mlađe generacije vraćaju toj temi, one istražuju YU identitet. Zbog toga je bilo nužno prikazati tu našu zajedničku scenu, a stvar nazvati pravim imenom – dokumentarni filmovi sa YU identitetom. Kada pogledamo naš zajednički, današnji aktuelni trenutak i ako smo iskreni prema sebi i sadašnjosti, videćemo da se od pre 30 godina gotovo ništa nije promenilo. Nedostaje nam istine i realnosti, a mi i daje „tovarimo“ istu lošu priču – negiramo ratne zločine, zagovaramo nekažnjavanje ratnih zločinaca, veličamo kriminalce i dopuštamo da postaju “elita” i model, podstičemo agresiju i mržnju, nacionalizam nazivamo patriotizmom, još uvek čuvamo Kosovo, a izgubili smo ga … Mi i dalje živimo proces raspada Jugoslavije i to je razlog što mnogi stvaraoci propituju ta YU obeležja, taj YU identitet. Svi mi danas, na žalost, na svojim leđima, umu i dušama, u svojim svakodnevnim životima osećamo to šta je bilo juče – mori nas taj krvavi pir od pre trideset godina – kaže Reljić.

Filmovi koje je selektor Reljić izabrao, prikazuju period od početka stvaranja socijalitičke Jugoslavije, preko borbe za njenu nezavisnost, značaja u svetu kao lidera Pokreta nesvrstanih i zemalja trećeg sveta, bezbrižnost toga vremena, zatim sistema socijalističkog samoupravljanja i na kraju krvavog raspada, suočavanja sa prošlošću, pa sve do žala za domovinom, zavičajem iz kojeg su mnogi bili prisiljeni da pobegnu.

Pred publikom će biti filmovi: „El Shatt – nacrt za utopiju“, autora Ivana Ramljaka, „Jedna žena, jedan vek“, Želimira Žilnika, Mila Turajlić „Filmske gerile – Scene iz Fonda Labudović“ (premijera), „Tvornice radnicima“ hrvatskog reditelja Srđana Kovačevića, „Pomračenje“ Novosađanke Nataše Urban i film „Koreni“ koji na veliko platno donosi Tea Lukač.

Pored ovoga, premijerno će biti prikazan i performans Mile Turajlić, u kojem će nas kroz svojevrsni VJ set suočiti sa arhivskim materijalima o zaboravljenim političkim narativima zalaganja za slobodu, ravnopravnost naroda u svetu, antikolonijalizam…

Kako sam postao JA

-Moj drug iz detinjstva Borko Stefanović i ja bili smo jako naloženi na istoriju, borbu Indijanaca i kauboja, bili smo uvek na strani poniženih i uvređenih koji se bore za slobodu, jednakost i pravdu! Ozbiljno smo se ložili!

I danas se nesmanjenom žestinom borim i ložim!

U osnovnoj školi bili smo „vukovci“. Jednom je Borko rekao da on jeste lider, ali da svi mene slušaju. Pita nas jednog dana Rada Obradović: Šta ćete biti kad porastete? Borko: Ambasador! Ja: Novinar! Pre toga „postali“ smo pankeri. Već devedesetih smo osnovali bend “Generacija bez budućnosti”, a još nema rata, “samo” kriza, naziralo se strašno… Uvek sam imao svoj sopsteni concept. U tom trenutku, iz te priče možeš samo dve stvari – da postaneš ili političar, ili novinar! Te 1992. imao sam osamnaest godina. Kasnije sam, dok sam bio u vojsci, komandantu broda rekao da ne može da viče na mene.

Ključni likovi mog života: Ilija Vuksanović, moj očuh, koji je u velikoj meri uticao na moj društveno politički inat. Imao sam dva oca Slobodana i Iliju i ta privilegija je uticala na moju lakoću življenja. Mama Anica je uvek sve razumela i bila najbolja sekretarica moje lične male redakcije. Pera Petrović, novinar, tada glavni urednik Nezavisnog građanskog lista bio je moj prvi urednik, koji je maestralno odreagovao na moju prvu novinarsku glupost i naučio me je kako da odgovorim na prvo od 5 W – ko. Vest je kad uvek napišeš puno ime i prezime, ne nadimak, ništa ne skrivaš.

Setim se tog mog puta na kome sam postajao JA, svakodnevno, dok gledam moju pametnu, lepu, tvrdoglavu ćerku Miu, naročito dete, uspešnu sportistkinju, veslačicu – gura i srlja i mašta i radi i zna šta hoće, a, hoće sve …

–Nisam jugo-nostalgičar, ja sam jugo-futurista, koji zajedno sa kolegama sa prostora SFR Jugoslavije, propituje taj YU identitet, jer zna da su mržnja i netrpeljivost, koje danas živimo posledica procesa raspada te naše Jugoslavije. Mnoge moje kolege su mladi ljudi, koji se nisu rodili u toj zemlji, ali na svojoj koži i u svom okruženju danas osećaju posledice jučerašnjih ratova. Ja ne mogu sveobuvatno i precizno da iskažem kako to mladi autori iz sveta dokumentarng filma tačno vide, ali znam, vidim i osećam da svi mi vidimo, osećamo i propitujemo. I zato sam, čim sam dobio poziv Sterijinog pozorja i cenjenog Mikija Radonjića, odmah imao u glavi taj koncept selekcije. Scena YU dugometražnog dokumentarnog filma postoji i vrlo je primetna i prepoznatljiva i to je nepobitna činjenica. To saznanje, baš kao i ta moja utopijska ideja o Jugoslaviji, jer jugoslovenstvo je jedina alternativa, meni pomaže da udišem vazduh na ovim zatrovanim prostorima. Možda nema mesta nadi za YU državom, ali za bogatim, sadržajnim, te bliskim bratskim i pristojnim komšijskim odnosima u svemu čega se dotaknemo, sasvim sigurno – da – uveren je jugo-futurista Reljić.

Branislava Opranović (Autonomija/naslovna fotografija: privatna arhiva)