Skip to main content

Aleksandar Popovski: Potrebna ponovna odbrana sloboda

Kultura 26. avg 2022.
8 min čitanja

Makedonski pozorišni reditelj Aleksandar Popovski smatra da nas ovo vreme ponovo sprema za novu, finalnu borbu za očuvanje prava i sloboda, koje smo uzeli zdravo za gotovo i počeli stoga da ih gubimo. Selektor predstojećeg, 49. Internacionalnog festivala alternativnog teatra (INFANT) u Novom Sadu, koji će 10. septembra otvoriti čuveni bečki Burg teatar Strindbergovom dramom “Gospođica Julija”, u režiji Mateje Koležnik, Popovski je odabrao i ljubljanski “Talog” u režiji Žige Divjaka, budimpeštanski “Vojcek” u režiji Atile Vidnjanskog mlađeg i “Kafka Machine” u režiji Veljka Mićunovića, a sve četiri predstave, kako ocenjuje, ispovedaju ovaj svet pomerajući dosad poznate umetničke granice. Da bi se one pomerale – jer samo se tako i svet pomera nabolje, moramo biti kreativni, a ne samo banalno komentarisati, smatra Popovski. Kreativnost pritom stvara nove mitove, mitove ovog vremena, koji ne smeju biti zasnovani na mitovima naših predaka, posebno ne na onim negativnim.

Moramo stvarati nove proizvode koji neće biti plakatski, već će u suštini imati razmišljanje, misao – pozitivnu ideju, ističe Popovski, koji veruje da je naš zadatak i da tu ideju napravimo privlačnijom od destrukcije koja je u svojoj bizarnosti uvek nekako seksi privlačna. Kao dobar primer razmišljanja u tom pravcu, Popovski navodi dokumentarac ”1971: The Year That Music Changed Everything” koji govori upravo o tome kako je kreativnost u muzici pripremila revolucionarne promene u svetu. Proces rušenja, započet krajem 80-ih i početkom 90-ih, kada je delovalo je da je počeo da bi se srušili stari režimi i sistemi, postao je u međuvremenu dominantna ideologija, jer smo zaboravili da smo u rušenje krenuli da bismo stvorili bolji svet, kaže Popovski u intervjuu na putu za Istanbul, gde će naredne godine u Gradskom teatru režirati “Rat i mir”.

–Selekciju 49. INFANT-a osmislili ste između pojmova mit i sloboda da biste, kako stoji u obrazloženju, pokušali da nađete odgovor za ovo vreme. Smatrate da mi danas moramo da ispišemo nove, svoje mitove, a ne da ih prepisujemo iz prošlosti, posebno ne one loše. Međutim, mi ovde na Balkanu, kao da stalno očekujemo da će sve ono što treba promeniti za nas uraditi neka neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar…

Aleksandar Popovski: Mi smo neke stvari, pogotovo te osvojene slobode, uzeli zdravo za gotovo, kao nešto što je već završena stvar. Građanska prava, prava polova, etnička prava – mislili smo da je borba za njih iza nas, ali nas ovo vreme u kojem živimo uči da moramo ponovo da ih odbranimo, jer smo ponovo počeli da gubimo ta prava i slobode. Recimo, strašno je ovo što se dešava sa abortusom – kao da se vraćamo decenije unazad, a računali smo da je to osvojena teritorija, da od toga možemo da idemo samo napred. Čini mi se da nas ova vremena ponovo spremaju za tu neku finalnu borbu za očuvanje slobode. Mi smo, na primer, osvojili demokratiju, ona ima svojih mana, nju je danas lako kritikovati, ali ne smemo da zaboravimo da je bilo kakva demokratija mnogo bolja od svake diktature. Zato mislim da je važno da se okupimo oko svesti da osvojene stvari ne znači da ih imamo zauvek, pogotovo je to važno da shvate nove generacije. Postoji jedan odličan dokumentarac, zove se “1971: The Year That Music Changed Everything”, koji govori o tome koji su sve bendovi nastali i svirali te 1971. godine i kako se kroz kreativan način muzika koristila za promenu sveta i za osvajanje novih sloboda i novih teritorija.

–Da li je čovečanstvo danas u stanju da stvara nove svetove koji nisu destruktivni, već kreativni, jer kud god se okrenemo je destrukcija: od rušilačkih igrica koje deca igraju po ceo dan, do rata u Ukrajini, krize od Kosova do Tajvana…

Aleksandar Popovski: Rušenje je proces koji je počeo krajem osemdesetih i početkom devedesetih i delovalo je da je ono počelo da bi se srušili stari režimi i sistemi, da bi se stvorio bolji svet. Što bi rekao Pink Floyd: “Zid mora pasti”. Međutim, problem je nastao kada je rušenje postalo dominantna ideologija, jer smo zaboravili da smo u rušenje krenuli da bismo stvorili dvorce i vrtove boljeg sveta. To je rušenje trebalo da bude samo trenutak, a ne period, ili večnost koja traje do danas. Ali procesi idu paralelno, sada se izgradnja nameće kao ogromna potreba.

Ne bih voleo da me neko shvati da ne treba da komentarišemo svet. Treba. Umetnost je uvek komentarisala stvarnost, ali ne u tom smislu kako komentarisanje postaje na internetu – neka besmislena zanimacija, svako ima mišljenje o svemu, nego više u tom smislu da ponudi nove vizure i vizije, nov način gledanja na svet, a to je moguće kroz kreativnost. Svima je jasno šta se dešava, samo je pitanje ko će da izmisli taj bolji svet. To mi se čini danas kao veliki zadatak.

–Da li je možda problem u tome što više nemamo o čemu da sanjamo, kako kaže Vaš kolega Paolo Mađeli koji se i sam pita zašto se makar na jedan dan ne možemo okupiti u velikom broju i tražiti nešto što je nekad bilo važno, a danas bi bilo avangardno? Šta nas je to kastriralo? Zašto neprestano činimo još gore nego što je bilo, zašto je svet, umesto da se izbori za elementarne uslove dostojne života čoveka, naprosto poludeo?

Aleksandar Popovski: Odgovor ponovo leži u toj kreaciji i ponovo ću se vratiti na taj fantastični dokumentarac jer tamo autori kažu da misao mora biti neka nova ideologija, da ona kao tema mora da bude privlačna ljudima da bi se oni okupili oko nje. Rušenje i destrukcija imaju u sebi potencijal da privuku mase, jer destrukcija je action, akcija. Sloboda i demokratija, one nemaju tu vidljivu akciju, tu strukturu koju klinci koriste u igricama. Ali kreativni um nju može da napravi da bude – uslovno rečeno – seksi privlačna za mase. Jer, ljudi vole seksi stvari, zato piju koka-kolu. Taj priča o tome kako je muzika te 1971. godine pripremila svet za razne revolucije, fascinantna je. To vreme uspelo je, recimo, da kroz jednu prihvatljivu muziku na koju se plesalo, recimo Marvina Geja i njegovu pesmu “What’s Going On”, komunicira sa svetom na jednom višem nivou. O takvoj kreativnosti ja govorim. Stvoriti proizvod, ali ne na plakatski način, kao da nekome nešto propovedeaš. Ne. Ti moraš da ispovedaš svet.

Biti kreativan, stvoriti tu misao i proizvod koji je ujedno privlačan, seksi, to je naš zadatak. Kod diktature je to lako – izdaš komandu i sruši se zid, potone brod. Lako je Putinu da izda komandu, ali za demokratiju, za slobodu, za višu civilizaciju, potrebne su drugačije sposobnosti i za to se moramo pomučiti, da druga slika sveta dobije svoju moć.

–Možda je problem i u tome što ljudi danas sve iskomplikuju, a možda bi se trebalo ugledati na prirodu, to Vi sugerišete, koja uvek barata istim elementima: svetlo, vazduh, voda…, ali stalno pravi nove slike. Od nas zavisi kakve ćemo slike praviti, ali se čini da ih je lakše praviti u zemljama koje su ekonomski stabilne i koje čoveku dozvoljavaju bar izvesno dostojanstvo? Ko bi mogao da vrati dostojanstvo balkanskom čoveku, onom u podeljenoj Bosni, kipućoj Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji koja se bori za identitet, Srbiji koja se bori sa povampirenom desnicom, Hrvatskoj koja glumi Evropu, a svaki čas eksplodira u nekom neevropskom maniru?

Aleksandar Popovski: Mislim da u ovom trenutku ne postoji ekonomski stabilna zemlja. Postoje zemlje koje imaju zakone i one koje imaju zakone, ali ih ne poštuju. Tu mislim da je ključni problem: kada postoje pravila igre, unutar njih drugačije se stvara. Unutar toga da smo divlji zapad, a to su ova naša društva, tu je teško da se čovek uopšte postavi na noge. Jednostavno, nema pravila igre, zato toliko mladih ljudi odlazi, jer oni nemaju vremena da čekaju ko će da dođe na vlast, ko ima baku, deku iza sebe… Pravila su jako važna.

Evo, na primer, vozio sam ovih dana od Makedonije do Slovenije, bila je užasna gužva, masa ljudi putuje, premešta se iz jednog kraja sveta u drugi kraj. Ogromna količina ljudi, uglavnom nemačkih, švajcarskh i austrijskih registracija putuje sa juga na sever. Ne znam ko su ti ljudi, ali staju na benzinskoj pumpi i svaka benzinska pumpa je takav apokaliptičan prizor kakav nisam video ni u filmu “Mad Max”. Takva količina smeća, ali ne samo papira i plastike, nego i nekog civilizacijskog otpada – sve je izgledalo zastrašujuće. Ne verujem da u tim, nazovimo ih stabilnim ekonomijama, ti ljudi tako bacaju stvari posvuda i onda se pitaš šta ih to što ih tera da se tako ponašaju – mislio sam samo na makedonskim i srpskim pumpama, ali je isto bilo i kada sam ušao u Hrvatsku. Pitao sam jednog zašto baca smeće i on mi kaže da je to znak revolta, zato što ih maltretiraju na autoputu i drže na granici po sedam-osam, deset sati čak. Naravno, istina je između te dve krajnosti, ta dva fenomena: između toga da kršiš zakon tamo gde znaš da ga možeš kršiti, a da ga ne kršiš tamo gde moraš biti uzoran građanin i tog realnog revolta da te neko non-stop maltretira, da ti se na granici narušavaju tvoja ljudska prava, što se često pretvara u horor scene.

–Niste direktno pomenuli reč Evropa, ali ste je uveli u priču. Dovodite na INFANT “najbolji deo pozorišne Evrope”. Šta je uopšte Evropa danas?

Aleksandar Popovski: Ta Evropa je danas jako zbunjena struktura. Jedna nejasna priča jer je sastavljena od takvih elemenata koje su čiste suprotnosti. Ali kao ideja, ona je i dalje fascinantna i fantastična. Ona u sebi ima nešto što je dubok civilizacijski kvalitet koji samo moramo da redefinišemo. Za njene velike vrednosti moramo da nađemo sistem koji će ih čuvati i opet se vraćamo na početak priče – slobodu. Moramo naći nove metode kako da je zaštitimo, što nije nimalo jednostavno. Evropa je na prekretnici, ona mora da sagleda sebe u svojoj nesavršenosti, ali daleko od toga da je ona loša ideja.

–Ovih dana pratioci Fejsbuka primetili su da ste “sedeli” sa jednim od najvažnijih jugoslovenskih dramskih pisaca Goranom Stefanovskim. Stefanovski je bio jedan od Homera koji su na čudesan način ispovedali svet. Ko su danas ti Homeri, ima li ih, gde ih vidite, kako oni izgledaju, šta rade?

Aleksandar Popovski: Pisac je sveta životinja. Pogledajte samo šta se desilo u Njujorku sa Ruždijem, na koga je nožem nasrnuo čovek koji nije pročitao ništa od pisca “Satanskih stihova”, ali ga je smatrao opasnim prorokom. Meni su pisci oduvek bili fascinacija, pogotovo oni koji su pisali i hvatali nešto neuhvatljivo. Imamo razne istorijske fakte o raznim vremenima, priče o tome ko se gde selio, borio, ubijao, dizao nove gradove, osvajao… Imamo neke brojke, događaje, ali duh vremena uhvate samo pisci. Mislim da su oni kao Nikola Tesla, da mogu kroz vazduh da vide neke niti koje mi ne vidimo.

Goran Stefanovski mi mnogo nedostaje, imao sam lepe razgovore i susrete sa njim, radili smo predstave zajedno. Pisce moramo čuvati. Srbija je imala izuzetne pisce, ceo regiona napajao se na srpskoj literaturi koja je snažno prodirala do svih i duboko uticala na sve nas. Zato mi je ideja na na INFANT, kroz radioničarsko čitanje tekstova, dovodim pisce koji govore o duhu ovog vremena. Ove godine biće tu Dejan Dukovski sa svojom dramom “Poslednji balkanski vampir”.

–Govorite o potrebi promena i menjanja sveta, evo menjate i koncept INFANT-a, iz malih formi nepoznatih autora u “festival velikog formata”, ali balkanski čovek baš i ne voli promene. Sretnu se dva prijatelja posle sto godina i najveći kompliment koji jedan drugom mogu da kažu je: “Nisi se nimalo promenio!” Podtekst je da bi svaka promena bila negativna. Zašto se toliko bojimo promena?

Aleksandar Popovski: Radio sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstavu “Metamorfoze” po Ovidiju koji kaže da je “ljudski vek da se menja” i da je “jednom kamen, drugi put cvet”. Ideja nije bila srušiti INFANT, već samo da razbijemo ustaljenu formu, da ga rekreiramo, da mu damo neku drugu, značajnu dimenziju.

Sećam se INFANT-a, bio sam klinac kada smo sa Malom stanicom iz Skoplja, mislim 1994. godine, igrali na Petrovaradinskoj tvrđavi “Tuka taka pod oblaka”, ali svet se promenio od tada. Novi Sad ima publiku i za muziku, i za film, i za pozorište, i to samo treba dalje nadograditi. Ja, recimo, pratim englesku Premijer ligu – tamo imaš godinu-dve da igraš istu strategiju i posle te klubovi sustignu ako se ne razvijaš. Gotovo je. Zato sam mislim da moramo da promenimo formaciju INFANT-a, zato mislim da isto to moramo da radimo sa svojim životima i svetom.

–Putujete za Istanbul? Ako nije indiskretno, idete li na odmor ili poslom?

Aleksandar Popovski: Sarađujem sa tamošnjim Gradskim teatrom. To je ogromno pozorište, ima 12 scena po celom gradu i preko 500 glumaca u ansambu. Režirao sam dve predstave kod njih i nova direktorka me sada zove da realizujemo saradnju Istanbula i Maribora. Sledeće sezone ću tamo režirati “Rat i mir” koji danas zvuči neverovatno.

(Snežana Miletić, SEEcult / Foto: Pixabay)