Organizatori seminara, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, verovatno je dobronamerno izabralo moje izlaganje za početak edukacije, zato što će ono dati jedan opšti pristup pitanjima regionalizacije i decentralizacije Srbije. Inače, pitanje decentralizacije Srbije, kao što i sami znate, jer ljudi ste iz medija, vruće je političko pitanje ne samo danas, nego već niz godina i ono povremeno dobija na temperaturi u skladu sa nekim aktuelnim događajima, na primer donošenjem Statuta Vojvodine ili donošenjem Zakona o regionalnom razvoju.

Ali, da krenemo prvo od samog pojma decentralizacije. Ona je, zapravo, suprotna centralizaciji. A centralizacija znači koncentracija nadležnosti i sredstava u jednom centru, dok za razliku od toga, decentralizacija znači raspoređivanje nadležnosti na više centara ili na više nivoa vlasti. Kada govorimo o decentralizaciji, imamo, zapravo, tri oblasti decentralizacije: jedna je politička, druga je administrativna i treća je fiskalna decentralizacija.

Politička decentralizacija se odnosi na podelu procesa političkog odlučivanja na različite nivoe i na različite lokacije. Administrativna decentralizacija svodi se na pružanje administrativnih usluga na raznim nivoima organizacije i javne administracije i vlasti. I konačno, fiskalna decentralizacija odnosi se na prikupljanje i potrošnju sredstava na raznim nivoima vlasti. E sad, za dobro funkcionisanje decentralizovane države, važno je da ova tri vida, tri nivoa decentralizacije budu dobro usklađenja međusobno.

DEBATA NABIJENA EMOCIJAMA

Inače kod nas, kad se vodi debata o decentralizaciji, ona je (možete je pratiti na televizijama ili nekim otvorenim tribinama) najčešće nabijena emocijama, i to je kod nas često pre emotivno pitanje, nego racionalno pitanje. Od malo koga ćete vi čuti argumente zašto je neko za decentralizaciju ili zašto je protiv. Jednostavo, uvek ispadne da je reč o podeli na čuvare državnog jedinstva i na one koji hoće da razbiju Srbiju. A ni jedni ni drugi ne daju dovoljno argumenata zašto je potrebno izvršiti decentralizaciju ili zašto nije potrebno.

Pa, evo da krenemo od onoga šta su pozitivne strane decentralizacije. Pre svega, centralne vlasti ne mogu biti dobre u posedovanju informacija o onome šta se dešava na terenu kao lokalne vlasti na nekom srednjem nivou. Zatim, ako imamo srednji ili lokalni nivo gde se neposredno biraju izvršni organi, ti organi neposredno i odgovaraju biračima, pod većim su pritiskom birača i imaju veću odgovornost, tako da birači znaju da mogu da ih lakše smenjuju.

Dakle, tako postižemo nivo veće odgovornosti. Zatim, države su inače (posebno danas) suviše složene da bi se bavile iz jednog centra nizom sitnijih pitanja i zbog toga je važno da se centralna vlast rastereti nekih obaveza koje joj zapravo ni ne pripadaju. Zatim, nema potrebe da se niz politika sprovodi jednako iz jednog centra na različite delove zemlje koje imaju veoma velike specifičnosti. Uzmite, na primer, istočnu Srbiju koja je veoma specifična, uzmite Niški region, uzmite Vojvodinu, Šumadiju i tako dalje. Svaki od tih delova Srbije ima neke svoje specifičnosti i te regionalne ili lokalne vlasti bi bolje poznavale te specifičnosti i donosile prave odluke nego onaj ko sedi u Beogradu i u centralnoj vlasti. Inače, fiskalna decentralizacija je veoma dobra zato što osigurava samostalnost i sigurnost lokalnih finansija.

Dakle, te finansije mogu biti predvidljive zato što se zna koliko se, otprilike, na lokalnom nivou može ubrati prihoda dok, ako se ide na redistribuciju od centralnih organa vlasti prema lokalnim, u tom slučaju često to zavisi od volonterizma. Vidite i sami da mnogo zavisi od toga koje ministarstvo pokriva koja stranka. Ako je ta stranka na vlasti i u lokalnoj zajednici, ima šanse da bolje prođe u raspodeli tih prihoda koji se dele iz centrale, nego neka druga zajednica gde je na vlasti možda opozicija ili neka druga stranka koja ne odlučuje o tome.

BOLJE ZA MANJINSKE GRUPE

Kada je reč o decentralizaciji, ona omogućava bolje procese odlučivanja za manjinske grupe. Tu je reč o manjim manjinskim grupama koje su na nivou države možda i zanemarljive. Ovde nije reč o Mađarima, koji čine jednu veliku etničku zajednicu, ali uzmite npr. Albance na jugu Srbije. Ja sad ne znam tačno koliko ih ima brojčano, ali oni imaju samo jednog poslanika u republičkom parlamentu, ali zato drže vlast u dve opštine u kojima čine apsolutnu većinu, to su Bujanovac i Preševo, a i učestvuju u vlasti u trećoj opštini u kojoj imaju veće prisustvo, a to je Medveđa.

Dakle, pošto sam ja pristalica decentralizacije, sad sam izneo argumente zašto je ona dobra i voleo bih da sam vas kroz ove argumente i ubedio. Ali pri tom, stvarno nije loše saslušati i argumente protiv, jer oni nas upozoravaju na to da kad se ide u proces decentralizacije, mora se voditi računa o nekim stvarima koje mogu da donesu loše efekte ako se na pravi način ne otklone poneki od uzroka loših efekata. Na primer, malo ima smisla da se izvodi decentralizacija ukoliko se ne izvode reforme. U jednoj državi u kojoj ne funkcionišu institucije, u kojoj nisu izvedene neke reforme u skladu sa evropskim standardima, teško je izvesti decentralizaciju zato što će se onda one loše osobine centralnih vlasti prenositi na niži nivo. Ima jedno mišljenje da decentralizacija zapravo povećava administrativni aparat. To može biti tačno, posebno ako imamo u vidu da stranke pokušavaju kroz administrativni aparat da svoje zaslužne članove udome i da ih „uhlebe“ na neki način. To se desilo i nama. Kada bi se Izvršno veće Vojvodine oslobodilo bar trećine zaposlenih, ja mislim da bi efikasnije i bolje radilo. Ali, čini mi se da, ako budemo uvažavali ovaj prvi princip reforme u skladu sa evropskim standardima, to se u tom slučaju ni neće desiti. Imamo mi i jedan drugi, bolji primer, primer Inđije.

Tamo je uveden sistem “48 sati”, koji traži krajnu efikasnost u svakom pogledu. Znači, lokalna samouprava je pod budnim okom javnosti, ne samo lokalna vlast nego i sva javna komunalna preduzeća koja su pod ingerencijom opštine. Tamo nema ni jednog zaposlenog više nego što je to neophodno. I sad, nije ni čudo zašto sistem 48 sati, iako je dostupan svima u Srbiji, i Novom Sadu, i Nišu i bilo kojoj drugoj oblasti, zašto on nije primenjen. Zato što jednostavno on ne dozvoljava da centralni stranački organi oteraju ove koje drže vlast u opštini. Na primer, ako su demokrate na vlasti u Inđiji, centralna vlast vrši pritisak da zaposle neke njihove zaslužne ljude. Pošto Goran Ješić to odbija, on je u nemilosti kod predstavnika stranačkih organa u Beogradu. To bi se desilo verovatno i nekom drugom, ako bi uveo sistem “48 sati”.

OPASNOST – VELIKO USITNJAVANJE

Imamo još jedan problem a to je da, ako se ne vodi računa dovoljno o nekim stvarima, može se desiti da decentralizacija dovede do prevelikog usitnjavanja. Tako su u Sloveniji, na primer, najniži nivoi vlasti lokalne samouprave toliko usitnjeni da velik broj opština ima 200 ili 300 stanovnika. E sad, mi imamo kontraslučajeve. Kod nas je, na primer, Leskovac najveća opština u Srbiji i ona ima 160 000 stanovnika i 144 naseljenih mesta. Dakle, od tri Leskovca mogla bi se napraviti jedna Crna Gora, koja je država. I to je jedan primer gde je previše ukrupnjeno. U svakom slučaju, mora se naći jedna srednja mera da se može efikasno upravljati, ali da nije suviše usitnjeno.

Ističe se isto i da decentralizacija dovodi do povećane korupcije. To je tačno ako se ne uvaži onaj prvi princip da se moraju izvršiti reforme, da se moraju izgraditi institucije, jer je sigurno da će se, ako se to ne uradi, a osnuju se novi regioni u Srbiji, taj nivo korupcije preseliti samo na niže nivoe. Međutim, ako institucije funkcionišu, onda to u tom slučaju ne bi bilo moguće.
I konačno, može se desiti da lokalne vlasti manjak sredstava u budžetu nadoknađuju time što udaraju velike lokalne takse nekim preduzećima. U tom slučaju se dobija kontraefekat i to može dovesti, umesto do jačanja lokalne vlasti i jačanja lokalne privrede, do toga da lokalna privreda doživi krah zato što dolazi do gašenja jednog broja firmi.

No, evo kao što ste videli iz ovoga što sam dosad izložio, decentralizacija ima dobre i loše strane. Mora se voditi računa da se brižljivo sprovodi i da se gleda da ovi negativni efekti što manje budu prisutni, ukoliko se kroz druge mere, kroz reforme otklanjaju mogući uzroci tih negativnih efekata.

TA VAŽNA REČ – SUPSIDIJARNOST

Kada je reč o decentralizaciji, zapravo, kod nje važi, i treba da važi osnovni princip, a to je supsidijarnost. Znači, svime što se efikasnije i bolje može izvesti na nižem nivou, time ne treba da se bavi viši nivo vlasti. To može da važi za mesne zajednice. Znači, ono što može da se uradi efikasnije na nivou mesne zajednice, ne treba prenositi na opštinu; što može lakše na opštinskom nivou, ne treba prenositi na srednji nivo vlasti (da li je to pokrajina ili region, nije bitno) i tako dalje. Međutim, postoje neke nadležnosti koje jednostavno ne mogu da se decentralizuju. Reč je o odbrani, o unutrašnjoj bezbednosti, o monetarnoj politici i tako dalje, koji su sami po sebi državni poslovi.

Inače, kad je reč o iskustvima drugih zemalja o decentralizaciji, zapravo, ne postoji jedinstven model. Imamo zemlje sa velikim iskustvom o decentralizaciji i to su u glavnom zapadne zemlje, zemlje koje su u tranziciji. Bivše socijalističke zemlje najčešće su imale visok stepen centralizovanosti i sada one tragaju za modelima decentralizacije kao i mi, ili ćemo bar probati da tragamo. Tu su još i Slovačka i Češka, Mađarska i neke druge zemlje koje usput prave i određene greške, pa pokušavaju naknadno da ih koriguju. Ovde imamo primer zapadnih zemalja gde u visoko decentralizovane zemlje spadaju Italija i Španija, koje imaju regione različitih nivoa nadležnosti, znači asimetričnu decentralizaciju. Imamo drugi vid, odnosno saveznu državu kao što je Nemačka – znači federaciju. A imamo u Evropi i primer konfederacije kao što je Švajcarska.

Ako bi se uzeli svi kriterijumi decentralizacije, Srbija je zapravo i sada visoko centralizovana zemlja. Ona je postala visoko centralizovana donošenjem Ustava iz 1990. godine u vreme režima Slobodana Miloševića kada je pokrajinama oduzeta autonomija. Zapravo, mi smo dobili fasadnu autonomiju, ram bez slike ili ljušturu bez ikakvog sadržaja. Ono što je još doprinelo centralizaciji jeste to da je oduzeta imovina lokalnim samoupravama i Pokrajini, tako da i dan danas, iako postoji niz obećanja otkako je došlo do preokreta od 5. oktobra da će se ta imovina vratiti, to nije urađeno. Ovde u Gradskoj kući gde sedi gradonačelnik, taj sto za kojim on sedi ne pripada njemu, već pripada Republici. I sve drugo što se nalazi u toj kancelariji, i cela ta zgrada ne pripada Novom Sadu, nego pripada Republici.

Kada se išlo u rušenje Miloševićevog režima, u leto od 2000. godine, mi smo imali predizborno obećanje DOS-a koje se odnosilo baš na ovu oblast. U tom poglavlju koje ima naziv Prvi dan nove skupštine dato je obećanje koje glasi – usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog Ustava radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa, deklaracija će uvažavati potrebu za decentralizacijom države sa posebnim osvrtom na regionalizaciju države, afirmaciju autonomije Vojvodine i Kosova i Metohije. Dakle, to je bilo predizborno obećanje DOS-a. Tada su DOS činile sve izborne stranke sadašnje vladajuće koalicije, sem SPS-a. U međuvremenu se promenilo ni sam ne znam koliko vlada. Imali smo onu prvu DOS-ovsku vlast, pa još ne znam koliko vlada, a ovo DOS-ovsko obećanje nikada nije ispunjeno.

KONCEPTI DECENTRALIZACIJE

U međuvremenu, na planu decentralizacije radile su ekspertske grupe nevladinih organizacija. Mi, Centar za regionalizam, bavio se time od osnivanja. Mi smo još 1999. godine, dok je Milošević bio i te kako živ i politički i fizički, imali ekspertsku grupu koja je napravila koncept Srbije kao države regiona. U toj ekspertskoj grupi su bili ugledni eksperti od Momčila Grubača, Marijane Pajvančić, Dejana Janče (sad već pokojnog) do Slobodana Vučetića iz Beograda, Zorana Ivoševića, Snežane Đorđević i ostalih. Sa tim konceptom mi smo obišli skoro sve veće gradove u Srbiji predstavljajući i zalažući se za decentralizaciju.

Izuzetno dobar koncept je napravio Beogradski centar za ljudska prava. Lidija Flajner Basta je bila na čelu ekspertske grupe koja je sačinila taj koncept, i on se zapravo zalaže za Srbiju kao visoko decentralizovanu zemlju. Imamo još jedan koncept koji je isto izveden ovde u Novom Sadu, a to je koncept Foruma Juris koji se takođe zalaže za decentralizaciju. Ali, to su nevladini koncepti koji mogu da budu, a ne moraju da znače, što bi rekao narod.

Međutim, mi smo 2005. godine imali dva relevantna koncepta, s obzirom na adrese od kojih su došli. Jedan je koncept ekspertske grupe predsednika republike Tadića, koji je i tada bio predsednik, i ovde ću vam samo pročitati šta je pisalo u tom konceptu u odeljku koji se odnosi na teritorijalnu organizaciju vlasti. Na samom početku poglavlja Teritorijalno uređenje piše: „Jemči se pravo građanki i građana na decentralizovanu državu koja uključuje pravo na lokalnu samoupravu i autonomiju kao i na zaštitu tog prava“. A pazite sad ovo: „Kada je reč o pokrajini, između ostalog, predviđeno je da ona donosi ostale zakone i pokrajinske zakone, da vrhovni sud ima svoje odeljenje u pokrajini, a izvršni organ pokrajine je vlada“. To piše u konceptu ekspertske grupe iza koje je stao šef države.

Iste te godine je sa konceptom novog Ustava izašala Vlada Republike Srbije čiji je premijer tada bio Koštunica. Prema tome, možete čitati da je to njihov koncept. I u ovom konceptu piše da svoje samostalne nadležnosti autonomna pokrajina ostvaruje donošenjem zakona i donošenjem opštih pojedinačnih akata kojima se izvršavaju pokrajinski zakoni. E sad, ako vas pamćenje dobro služi, setite se rasprave koja je vođenja povodom statuta Vojvodine i setite se kako je tada DS bio najoštriji kritičar, i govorio je kako Vojvodina hoće da bude država u državi. Zapravo, zaboravio je šta je on sam napisao ranije i iza čega je stao samo par godina ranije. Tada je bilo predviđeno čak i da zakone donosi pokrajinska skupština. Znači, očito se računa na to da su ljudi kratkog pamćenja.

E sad, umesto ovakvog koncepta, Srbija je 2006. godine na jedan sraman način dobila Ustav. Sraman način je i to kako je rađeno na njemu. Jedan naš sugrađanin, koji je u to vreme bio ministar pravde, žalio se da sedam dana nije dobro spavao dok nije napravio tako kvalitetan tekst koncepta Ustava. Marijana Pajvančić, koja je jedna od osnivačica CESID-a, izračunala je da svako ko je tada glasao, samo da je ušao unutra i rekao „Dobar dan“ i izašao, ne bi moglo da se dobije toliko glasova, a kamoli da je uzeo glasački listić, pa da ga identifikuju, provere ličnu kartu, pa dok zaokruži ime… Znači nije bilo šanse. Lažirano je definitivno.

GRAĐANSKA VOJVODINA

U Građansku Vojvodinu spada i Centar za regionalizam. To je koalicija nevladinih organizacija. Tu spadaju Nezavisno društvo novinara Vojvodine i još jedan broj nevladinih organizacija. Mi smo vodili antireferendumsku kampanju, ne samo zato što smo je mi vodili, ali i ona je doprinela da u Vojvodini Ustav iz 2006. godine, uz sve te nameštaljke, nije prošao. Po zvaničnim podacima, 48 posto Vojvođana izašlo je na glasanje. Ovde imamo jedan interesantan fenomen, a to je da se stranke demokratske orijentacije, dok se nalaze u opoziciji, zalažu za decentralizaciju, međutim, kada dođu na vlast, odjednom iz njihovih stranačkih programa nestane taj odeljak. To je analizirao naš saradnik Centra za regionalizam Jovan Komšić i kroz analizu smo utvrdili da je to postalo karakteristično za demokratske stranke.

Činjenica je da svi koji dođu do vlasti žele da zadrže glavne poluge moći. Ne bi želeli da dele tu vlast sa drugima, posebno dok je još na delu završnica velike tranzicione pljačke, jer onda ne bi želeli ni taj plen da dele sa nekim drugim. I žele da oni vrše redistribuciju sredstava, pa makar to bila i redistribucija siromaštva. Kada je reč o strankama desne orijentacije, one zapravo grade svoj imidž na tome da su oni zaštitnici države jedinstva i da je svako zalaganje za decentralizaciju ugrožavanje jedinstvadržave. Tako je, na primer, velika vika bila i oko Statuta Vojvodine sa njihove strane, kad je donošen, i oko Zakona o regionalnom razvoju i tako dalje. Pa, kad je bila reč o Statutu, Koštunica je čak uspeo od ove relativno male države kakva je Srbija da napravi tri države: lažnu državu Kosovo, državu u državi Vojvodinu i valjda je ostatak Srbije to što bi bila treća država. To govori koliko se zapravo unosi tog naboja u priču da bi se pridobio jedan deo biračkog tela javnog mnjenja kroz takvo jedno zavaravanje.

Jedan od polaznika seminara:

Da li ima tih ljudi koji podržavaju tu centralizaciju, a da su možda na nekim višim funkcijama? Imate li vi neku podršku ili jeste li je imali od nekog?

Aleksandar Popov:

Odgovoriću na to pitanje svojim izlaganjem koje sam pripremio. E sad, ovde imamo ne samo problem sa političkim strankama i sa strankama koje su na vlasti, nego imamo problem i sa javnošću. Zapravo, kroz sve ovo što se dešavalo ovih godina, u javnosti postoji jedna percepcija stalnog gubitka koji je vezan za pitanja decentralizacije na neki način. Pa se kaže, eto, odoše nam krajine. Krajine nikad nisu ni bile naše! Pa kažu, eto otišla je Crna Gora, pa ode Kosovo, pa će otići i Vojvodina, a to se moglo čuti i u onim pričama kada je bilo planiranje statuta. To je jedna percepcija, a druga je ona što je učinila Miloševićeva propaganda – svaki zahtev za centralizaciju je zapravo izjednačavan sa separatizmom.

Međutim, činjenica je da stranke i sadašnja vlast čine puno da se razveje taj strah od decentralizacije i da se otvori jedna javna rasprava kao što sada pričamo, znači, ovo su pozitivne strane, a ovo negativne, pa ajde da vidimo šta nam valja činiti, tako da u javnom mnjenju postoji za sada naboj protiv decentralizacije, baš zbog ovoga što sam maločas naveo.
Ja sam maločas spomenuo taj Ustav iz 2006. On je u svojoj biti centralistički ustav. On je, na primer, dao Kosovu u preambuli(čak se kaže da je i zbog toga donet) suštinsku autonomiju što niko živ ne zna šta to znači i nikada nije razrađeno šta znači suštinska autonomija, iako je dato kao obaveza da se razradi.

Ali to je sad već “passe” priča, jer se ulazi u pregovore između Beograda i Prištine. A Vojvodini je od izvornih ovlašćenja dato samo jedno jedino u članu 282, a to je da donosi samostalno grb i zastavu, i ni jedno drugo izvorno ovlašćenje nema. U ovom Ustavu ima jedna odredba koja, citiram Venecijansku komisiju, kaže da će Vojvodina iz budžeta Srbije dobijati 7 odsto od čega 2/3 mora ići na kapitalne investicije. I sad, stvarno je čudno da se u Ustavu nađe nešto što uopšte nije ustavna materija, jer to ne pripada ustavu, a da ne govorim ono što je smešno, tih 7 odsto u odnosu na 30 odsto kojima Vojvodina puni budžet Srbije.

Ovaj Ustav daje mogućnost da se osnivaju nove pokrajine, međutim nije precizirao način osnivanja novih pokrajina, tako da to samim tim ostaje mrtvo slovo na papiru. Problem je u tome što – vi ste postavili pravo pitanje – mi u sadašnjoj vlasti nemamo iskrenu želju da se izvrši prava decentralizacija. Pre dve godine – sad će dve godine kako je vlada Srbije svojom uredbom formirala Nacionalni savet za decentralizaciju. Taj Nacionalni savet ima svoju ekspertsku grupu čiji sam ja bio koordinator i u kojoj su se nalazili eksperti sa kojima je Centar za regionalizam godinama sarađivao. Ta ekspertska grupa imala je osnovni zadatak da napravi nacionalnu strategiju decentralizacije. Ekpertska grupa se sastala pre godinu dana, napravila je nacrt strukture nacionalne strategije decentralizacije koji je trebalo da verifikuje Nacionalni savet za decentralizaciju. Nenad Čanak, koji je predsednik Nacionalnog saveta, sazvao je sastanak koji je trajao dva sata i tada je počela rapsrava o toj strukturi. Rasprava nije stigla da se završi. Uglavnom, bilo je dosta negativnih reakcija od pojedinih ministara, predstavnika vlade i zakazan je nastavak te sednice za april prošle godine. Ta sednica nije održana zato što je došlo do opstrukcije ministra, člana Nacionalnog saveta, i jednog broja predstavnika opština koji učestvuju u Nacionalnom savetu, koji su iz vladajućih stranaka. I od tada mi imamo opstrukciju. Znači, Nacionalni savet se od tada nije sastao i ekspertska grupa se raspala, jer sam prvo ja i onda još jedna grupa ekperata napustila Savet, jer ne želi da bude saksija na nečijem stolu, ili neki ukras, tako da to je jednostavno odnos vlasti prema decentralizaciji.

Na poseban otpor smo naišli, što nije za hvalu, kod Demokratske stranke. Milan Marković je otvoreno rekao da je on protiv toga. A imali smo reakciju i drugih. Prošle godine, u aprilu, bila je Nacionalna konferencija o decentralizaciji, na kojoj je predsednik Tadić jasno rekao da decentralizacija nosi određenu opasnost, i da tu treba biti oprezan. On kaže da je bolje da prvo gradimo infrastrukturu i privredu, pa ćemo onda jednog dana uraditi i decentralizaciju.

IGRE OKO STATUTA VOJVODINE

Kad je reč o odnosu vladajućih stranaka, setite se pre dve godine kakve su igre bile oko Statuta Vojvodine, kakve su sve priče bile, posebno ona da je reč o separatizmu. A zapravo cela priča je bila u simboličkoj ravni. U tom Statutu nije stajalo ništa što su nudila ova dva zvanična koncepta. Znači, nije bilo zakonodavne delatnosti niti sudske vlasti, koje je nudio Tadićev koncept. Sporno je bilo da li se zove vlada ili izvršno veće, da li ima predstavništvo u Briselu, da li ima akademiju nauka, da li je Novi Sad glavni grad Pokrajine ili sedište administracije. Pobogu! To je bila glavna priča oko Statuta Vojvodine. Imali smo čak i neke smešne izjave šefa države. On je bio u Kini pa je bio impresioniran kada je video vozove koji idu 300-400 km na sat i rekao je da, ako imamo takva najsavremenija sredstva prevoza, onda nema smisla da na svakih 7 minuta imamo drugačiji sistem o državi. Ili jedna njegova druga izjava je da asimetričnost o autonomiji Vojvodine može da destabilizuje Srbiju, što je automatski usmeravalo javno mnjenje protiv Vojvodine. Čak smo u Beogradu, u to vreme, imali ispisane antivojvođanske grafite.

I šta je od cele priče ostalo? Ostalo je to da je sa tim Statutom i Zakonom o prenošenju nadležnosti prenet jedan broj nadležnosti na taj način da Zakon o nadležnostima, donet prostom većinom u Skupštini Srbije, sutradan može da bude ukinut. Znači, nema nikakve garancije da će to opstati, a problem je u tome što za sve te nadležnosti nije data dovoljna suma sredstava da se one mogu pokriti. I to na neki način može kompromitovati celu priču. Posle će moći da se kaže, eto dali smo vam nadležnosti, ali vi niste kadri da ih realizujete kao što tražite. Nije vraćena imovina Pokrajini ni lokalnim samoupravama, tako da je to i dalje u jednoj dobroj meri foliranje.

U međuvremenu je donet Zakon o regionalnom razvoju, ali to nije prava decentralizacija. Taj Zakon o regionalnom razvoju omeđio je statističke regione, jer je to potrebno zbog prihvatanja pristupnih fondova. Ali taj Zakon je bitan, i oko toga su se opet lomila koplja, zato što su njime po prvi put u užoj Srbiji, centralnoj Srbiji omeđeni neki regioni. I u prvoj varijanti, vi se sećate, bio je istočni, južni, centralni i zapadni region. I to je na neki način dobro bilo odrađeno. Međutim kasnije, zbog primedbe opština nekih iz Sandžaka da su ostale pocepane između dva regiona, ovaj Zakon je doživeo velike promene, pa sad umesto četiri imamo dva regiona: imamo istočni i centralno-zapadni region, i to već ne oslikava pravo stanje stvari. Zašto bi bilo bitno da je ostalo ono prvobitno stanje? Zato što, iako je reč ovde o statističkim regionima koji nemaju nikakve ni ingerencije ni organe, to bi mogao da bude trening ili baza za buduću funkcionalnu decentralizaciju. Znači, ako si već jednom napravio neke regione, oni mogu kasnije da prerastu u funkcionalne političke regione. Ali sad, sa ovim promenama, to nažalost više nije moguće.

Mi imamo sada najave da će doći do promene Ustava. Čak je i Tadić jednom izjavio da nije pravedno da samo Vojvodina ima autonomiju kada možda i drugi delovi Srbije žele da to isto imaju, ali to je bilo ranije. Mi sada jednu od vladajućih stranaka, a to su Ujedinjeni regioni Srbije. Znači, to je nekadašnji G17plus. Sada imamo zalaganje za decentralizaciju. Imamo jedan koncept koji su oni sačinili i sa kojim će verovatno ići na izbore, gde je po tom konceptu preuzeta prva varijanta podele Srbije na četiri regiona, i to iste one regione, s tim što bi peti region bio Beograd, šesti Vojvodina i sedmi virtuelno Kosovo i Metohija. Međutim, feler u ovom konceptu je što su svi regioni izjednačeni po nadležnostima, znači i Vojvodina i Beograd i ova četiri regiona, što je paradoksalno zato što novoformirani regioni u početku ne bi mogli imati isti stepen ovlašćenja kao ova dva regiona koji imaju tradiciju, i koji imaju organe, i imaju regionalni identitet. Znači moralo bi se ići postupno u to. Nije dobro što smo mi ovde krenuli naopčake, da tako kažem. Umesto da smo prvo napravili Nacionalnu strategiju decentralizacije, koja bi oslikala stanje u Srbiji, oslikala potrebe, a onda bi se na osnovu toga, kroz korišćenje stranih iskustava, dobio model koji bi bio dobar za Srbiju. No, mi smo sada napravili model koji nema tu analitičku podlogu. Znači imamo jedan model koji ne proizlazi iz jedne takve analize, stanja i potreba u Srbiji. Eto znači, jedna vladajuća stranka se zalaže na neki način za decentralizaciju Srbije.

I da privedem kraju ovo izlaganje. Kad je reč o samoj Srbiji mislim da bi bilo dobro da se koriste neka iskustva razvijenih zapadnih zemalja koje imaju tradiciju decentralizacije. Tu bih ja, pre svega, spomenuo Španiju i Italiju.

Na jednom skupu, koji je Dinkić organizovao u Beogradu, rečeno je da bi bolje bilo da koristimo iskustva zemalja u tranziciji koje su nešto uradile, kao što su Češka i Poljska. Međutim, ja mislim da je bolje koristiti iskustva zapadnih zemlja jer su ove zemlje u tranziciji još u traganju za rešenjem. Znači, nemaju nešto što je doživelo proveru u stvarnosti. E sad, ako koristimo iskustva Španije i Italije, mislim da treba da imamo tri principa u vidu: jedan princip je da nekoliko oblika regionalizma mogu egzistirati u jednoj državi. Mi imamo u Italiji ili u Španiji primer da svi regioni nemaju jednak nivo ovlašćenja, nego se neki kandiduju za veći stepen ovlašćenja. Poput Italije i Španije, i Srbiji je potrebna institucionalna politička decentralizacija. Često se u javnosti brka, pa se kaže da mi imamo okruge. Okruzi nisu dekoncetracija vlasti. Mi treba da imamo političke regione koji imaju svoja izvorna ovlašćenja i svoje organe.

I treća stvar je da bi, uvažavajući princip fleksibilnosti i posupnosti, Srbija trebala da ima asimetričan regionalizam. To je ono o čemu sam malo čas pričao. Znači, novoformirani region ne bi u startu mogao imati ista ovlašćenja kao što ima Vojvodina, na primer, koja ima dužu tradiciju, ili čak i Beograd kao regija, ali će se postepeno kandidovati za takva ovlašćenja. I konačno, ovde je kroz naslov rečeno – “Reorganizacija, decentralizacija put do jače države”. Kroz ovo što sam vam do sad govorio, mislim da se može zaključiti da decentralizacija vodi jačanju države a ne, kao što njeni protivnici tvrde, destabilizaciji države, zato što će pomoći da se komparativne prednosti pojedinih regiona bolje ispolje, i da imamo jedan takmičarski duh između regiona uz obavezan princip solidarnosti. On je neophodan da bi drugi regioni koji su manje razvijeni mogli da dostignu jedan viši stepen. Uostalom, da je bilo više sluha u ona vremena kada se mogla uraditi decentralizacija, sigurno ni Kosovo ne bi otišlo ovim putem kojim je otišlo, nego bi na neki način ostalo u sastavu Srbije. Ima li pitanja ili komentara?

Jedan od polaznika seminara:

Skoro sam video u listu “Politika”, na naslovnoj stranici, opet neko maslo o regionalizaciji Srbije, gde su Pančevo, Inđija, Stara Pazova, možda čak i delovi Rume u Beogradskom regionu. Možda vi znate nešto više o tome. Ja sam samo video, nisam stigao da pročitam, ali je delovalo kao da se okrnjila teritorija Vojvodine.

Aleksandar Popov:

Ne. Ja znam da bi Pančevo svakako pripalo beogradskom regionu, ali ne Inđija i ovi drugi. Faktički, čak se i Pančevo nalazi, ako se držimo postojećeg Ustava, u Vojvodini. Znači, teritorija Pokrajine se ne može menjati bez raspisanog referenduma. U Srbiji inače postoji jedna lepa zanimacija, i mislim da to ljudi vole, a to je crtanje karata. To smo mi imali još u ono vreme pred rat, pa se i onda crtala karta. Pošto sam ja vazduhoplovac inače, sećam se da je na aerodromu u Sremskoj Mitrovici na zidu bila, za potrebe vazduhoplovstva, karta one nekadašnje Jugoslavije. I onda sam ja video kako ljudi mogu da budu impresionirani kad ti na kartama počneš da crtaš „kako bi bilo dobro da ovo bude naše“, tako da kod nas postoji ta pasija crtanja raznih karata, i onda dolazimo do nekih šema koje zapravo nemaju smisla ili se ne mogu realizovati zato što su ili suprotne nekim principima ili nisu u Ustavu koji je važeći.

Jedan od polaznika seminara:

Onda je to verovatno nečija ideja.

Aleksandar Popov:

To je verovatno neka ideja, jer za sada se mimo Ustava ne mogu menjati granice Pokrajine Vojvodine.

Jedan od polaznika seminara:

Možete li malo detaljnije objasniti ovaj princip “48 sati”?

Aleksandar Popov:

Mi smo ga predstavljali u više navrata, pošto mi radimo jedan projekat lokalne politike u multietničkim zajednicama, pa smo na jugu Srbije radili u opštinama Bujanovci, Medveđa, Preševo, pa radimo na Kosovu u šest opština čak, u kojima su Albanci u većini. Pošto radimo u centralnoj Aziji, dovodili smo neke predstavnike lokalnih organa vlasti iz Kirgistana ovamo, i njima smo svima predstavili taj sistem, i svi su bili impresionirani.

Vi imate u tom sistemu naslikanu kompletnu upravu na sajtu Opštine, gde se tačno zna koja je slika uprave, koliko zaposlenih ima, kako se raspodeljuje budžet i tako dalje. To je jedna strana medalje, a druga strana su javna komunalna preduzeća koja važe kao resurs za dodatno finansiranje stranaka i zato niko neće da to bude vidljivo. Ne možeš kupiti softver za sistem 48 sati. To može da ti proda jedino Inđija ako bude htela, i da izvrši obuku. Ali niko ne želi da to bude vidljivo, i da imate svako vidljivo komunalno preduzeće, i vidljiva sa kojima raspolaže.

U Gradskom zelenilu u Inđiji ima nacrtano koliko u gradskom parku ima stabala, plan o tome kad se koje se seče, sa čime se posečena stabla zamenjuju i tako dalje. Druga fenomenalna stvar! Ako vi imate kvar u vašoj ulici, na primer, nestalo je struje ili se vodovod pokvario, ili bilo šta od komunalnih problema, ulogujete se preko sajta, prijavite taj kvar i u roku od 48 sati vi morate ili dobiti odgovor ili mora biti otklonjen taj kvar. Moraju vam, ako ne učine ništa u roku od 48 sati, makar odgovoriti zašto nije urađeno i u kom roku će biti otklonjen kvar.

Jednom nedeljno gradska vlada zaseda i onda analizira sve slučajeve. Onaj koji nije ispunio svoju obavezu za 48 sati, znači da nije poštovao procedurui taj leti van. Znači, to traži krajnje odgovornu upravu koja je potpuno pod paskom javnosti. Znači, ne možete imati ni jednog više zaposlenog nego što mora imati opštinska uprava i ne možete nenamenski trošiti sredstva, jer je to svakom građaninu vidljivo na sajtu. Javna komunalna preduzeća ne mogu zato da rade šta hoće nego tačno ono što je u njihovoj nadležnosti i moraju da budu u funkciji građana.

Jedan od polaznika seminara:

Po Zakonu o radu, jer imaju prava da daju otkaz?

Aleksandar Popov:

Ja sam bio malo grub, slediće sankcija i smena sa tog radnog mesta zato što nije ispunio svoju obavezu. Neku će sankciju morati da snosi taj koji nije ispunio obavezu iz sistema 48 sati.

Jedan od polaznika seminara:

Taj softver je napravljen u Inđiji?

Aleksandar Popov:

Da, u Inđiji.

Jedan od polaznika seminara:

A jel’ to funkcioniše u Inđiji?

Aleksandar Popov:

Besprekorno funkcioniše.

Jedan od polaznika seminara:

Hoće oni to prodavati?

Aleksandar Popov:

Naravno! I obuku će vam dati.

Ali gde je problem. Oni su to, recimo, predstavili u Nišu i gradska uprava je bila oduševljena kada je to videla. Rekli su kako će oni to da urade i kako će se javiti zbog kupovine. Kad je prošlo mesec-dva dana, pita tim iz Inđije šta se dešava i zašsto se ne javljaju za kupovinu? Nišlije su rekle da, kada su taj sistem izložili rukovodstvu, oni su se predomislili, jer su videli da to traži rezove, i to žestoke rezove. Jer, onda nema više „burazerskih“ poslova. Ja znam, na primer, za vreme radikala koliko je iz ZIG-a para izneto na razne načine. Rade to sad i ovi, naravno. Zato što je to resurs za punjenje stranačkih kasa na razne načine. A ovde kad je sve pod budnim okom javnosti kao što je kod sistema 48 sati, to ne može da se radi. Ovaj sistem ima samo Inđija zasad. Kada slušate o tome, to je kao u bioskopu. Ljudi ostanu zapanjeni koliko to dobro funkcioniše i kako može da se radi. Nije problem u elektronici, nije problem u softveru, u obuci ljudi, problem je u tome što niko ne želi da mu bude vidljivo ono što se radi, zato što onda ne može više da pravi prevare i mućke.

Treba da odete na taj sajt da vidite. Naslikan je svaki gradski park, da ne govorim koliko je to bitno za investitore! Tačno se zna gde je koja zona, gde imate šta priključeno, koje instalacije postoje pogradu i tako dalje. Investitor, kad dođe, on ima naslikanu celu šemu i kaže evo možemo ovde, ovde ili ovde da radimo i da tačno zna pod kojim uslovima. I zato je Inđija privukla toliko investitora. Goran Ješić je na svoje ime i prezime treći mandat dobio zato što je stavio sebe i svoju upravu u funkciju građana. Dobro bi bilo kada bi se napravio izlet, pa da se obiđe Inđija i susedno mesto Stara Pazova. U Inđiji se vidi da ima domaćina, jer uvek je pokošena trava, imate pešačku zonu, cveće je u rascvetu i tako dalje. Ima jedan mali pokazatelj koji ja uvek vidim kada idem za Beograd starim putem. I Inđija i Stara Pazova imaju veliki sat na glavnom gradskom trgu. U Inđiji pokazuje tačno vreme, a u Staroj Pazovi nikad nije pokazivao. To je samo jedan mali pokazatelj da grad ima domaćina, da se neko stara o tome. E, to je značaj lokalne samouprave kad funkcioniše kako treba.

Jedan od polaznika seminara:

Hteo sam da pitam nešto o decentralizaciji. Da li, osim što dajete primere Španije i Italije, ima primera na nekim prostorima stare Jugoslavije?

Aleksandar Popov:

Pa, zasad nema, zasad je to još traganje za nekim modelom.
Hvala vam na pažnji i nadam se da vam nisam bio previše dosadan.

(Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u Novom Sadu od 4. do 6. marta 2011. godine. Projekat podržala Ambasada Velike Britanije u Srbiji. Predavač je direktor Centra za regionalizam.)