Kada smo onomad dobili beli Šengen i kada je Božidar Đelić slavobitno poveo grupu mladih po prvi put bez viza u Evropu, najveći deo nacije je bio sretan kao mala deca. Ispisnici iz moje generacije su sve to gledali samo sa blagom rezignacijom. Slavimo nešto što se u vreme naše mladosti, u našoj tadašnjoj domovini Jugoslaviji, podrazumevalo kao vazduh koji udišemo. Sećam se da sam neke davne 1978. godine proputovao pola Evrope, a da mi u pola od tih zemalja nisu gledali ni pasoš jer je bila dovoljno da vide jugoslovensku registraciju na autu. A imao sam crveni pasoš koji je sva vrata otvarao, kažu da je na crnom tržištu vredeo deset hiljada dolara. Seća se moja generacija i drugih stvari iz tog vremena, kada smo živeli kao i sav normalan svet. Završiš danas školu ili fakultet, sutra imaš posao. Radiš nekoliko godina i već si na listi za stan, a uskoro i useljavaš u njega. U ovo letnje vreme većina porodica, ili se vraćala sa mora iz nekog radničkog ili drugog odmarališta, ili se spremala da krene u njega. Mogao si u svako doba da zanoćiš na bilo kom mestu i da si bezbedan. Kada se desilo neko retko ubistvo to je bio šok za celu naciju – još se cećam slučajeva Sotirovski i Šefke Hodžić, koji su punili stranice štampe (a sada je vest kada jednom u tri meseca izveštaj iz Urgentnog centra nosi naslov „Mirna noć u Beogradu“). Uveče, kad smo sedili u kafanama pričali smo o lepim temama, drugo nas nije ni zanimalo.
A onda nam je sve to dosadilo, gde je tu dinamika, adrenalin. Pa smo tako udruženim snagama, onako bratski razbili tu Jugoslaviju. Nakon krvavog pira svako je imao svoju deželu, ali one Jugoslavije više nije bilo. Desila nam se jevrejska kletva – dabogda imao pa nemao. Mi Srbi smo naprečac shvatili da smo nebeski narod, pa nam je sa nebeskih visina sve to što je bilo delovalo nekako banalno, da ne kažem dekadentno. Ubedili su nas da nije normalno biti normalan. Poveo nas je onaj zamamni plemenski zov. Kada si sabijen u stado jeste da smrdi, ali je bar toplo i nema šta da misliš jer plemenski vođa misli za tebe. Naprečac smo shvatili da kad si epska nacija, kao što smo mi, tu nema mesta za male ljudske sudbine, radosti ili tuge i normalne ljudske divane. Sve mora biti epsko, veliko. A kad je nešto tako epsko i veliko onda je predmet zavisti i zlobnih pokušaja da mu se, ako ništa drugo, bar napakosti. Pamtimo još kako se sa merodavnih mesta tvrdilo, a prenošeno putem medija, da je novi svetski poredak usmeren baš protiv Srba i Srbije. Sticao se utisak da bilo koji predsednik Sjedinjenih Američkih Država – Buš, ili Klinton – da je bio u to vreme, čim se probudi, prva misao mu je bila kako da napakosti Srbiji. Ni mali ni veliki nas ne vole jer smo po definiciji hrabri, pametni i pošteni i zato nam skoro svi rade o glavi. Zato nam se i ne dešavaju male stvari, one su za male narode, a ne za nas Srbe koji smo po alternativnim istorijama, kojih je do sada ištancovano nekoliko, svojevremeno vladali sa pola sveta. Kada su francuski kraljevi jeli prstima, na našim dvorovima se jelo zlatnim escajgom. Ponekad na to zaboravimo, ali su zato tu velike vođe, koje nam trebaju kao hleb naš nasušni, da nas svakodnevno na to podsećaju. Pa nam svako jutro dignu adrenalin naslovi koji nam skaču u oči – velike zavere protiv Srba i naših vođa, spremaju nam nove ratove, rani sina pa šalji u vojsku. Zato moramo birati epske vođe, da nas vode u velika dela koja na kraju vode u provaliju epske veličine. Ništa se tu veliko nije promenilo još od Domanovićevih vremena. Nije važno što nam mladi beže u svet, što nam je korupcija do neba, što nas, ako se ovako nastavi, za sto godina možda neće ni biti, jer mi smo u najvećim nevoljama najveći.
I kako tu onda može biti mesta za miran dan sa prijateljima gde uz kafu pričamo o običnim temama – o vremenu, lepim ženama, gde će ko na letovanje. Neka drugi žive kao sav normalan svet, mi ćemo po svom. Baš u inat. Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine.
(NIN)