Srbija, kao jedna od potpisnica Dejtonskog sporazuma, je jedan od ključnih spoljnih faktora nestabilnosti Bosne i Hercegovine. Uz kratkotrajna poboljšanja, Srbija u kontinuitetu ima loše odnose sa ovom zemljom kao celinom. Osnovni uzrok tih loših odnosa je odnos Srbije prema Republici Srpskoj, odnosno njeno često svojatanje od strane čelnika Srbije.

To smo imali još za vreme vladavine DOS-a kada je tadašnji premijer Vojislav Koštunica govoreći o Republici Srpskoj kao dragoj, ali privremeno odvojenoj od Srbije, izazvao međunarodni incident i oštru reakciju tadašnjeg predsedavajućeg Predsedništva BiH Željka Komšića. Vlast SNS to danas radi na još bahatiji način i tu je ulogu skandal majstora preuzeo Aleksandar Vulin, ranije kao ministar u Vladi, a sada kao šef BIA. Dok je njegov ministar govoreći o srpskom svetu usred Banja Luke govorio o ujedinjenju srpskih zemalja i na državnoj osnovi, Vučić je za to vreme izigravao dobrog policajca ponavljajući stalno mantru kako Srbija poštuje suverenitet Bosne i Hercegovine. Vrhunac toga je slučaj dve studentkinje iz Sarajeva koje su veličajući Mladića zaslužile da bez ikakvih kriterijuma nastave školovanje u Srbiji i BiH ambasadora koji je Vulinu lično zahvalio što se za njih zauzeo i time stavio prst u oko zemlji koju predstavlja.

Vučić i njegov režim doprinoseći destabilizaciji pojedinih susednih zemalja i terajući inat sa Zapadom preuzeli su ulogu Slobodana Miloševića od pre tri decenje, dovodeći polako Srbiju u izolaciju. Da ne govorimo da su urušavanjem vladavine prava i institucija, kao i slobode medija u Srbiji i neusklađivanjem spoljne politike sa EU kada je u pitanju agresija na Ukrajinu i uvođenje sankcija Rusiji čini se definitivno zatvorena vrata Evropske unije za Srbiju. Posledice ovakve politike neće trpeti Vučić i njegova ekipa na vlasti, nego običan svet, iliti njegov deo koji je shvatajući u kakvu provaliju srljamo pokrenuo proteste protiv nasilja i režima koji to nasilje sprovodi ili promoviše preko svojih medija. Isti je slučaj i sa čelnicima Republike Srpske kojima je Amerika nedavno uvela sankcije.

U celoj ovoj priči ne čudi ponašanje ni čelnika Srbije, niti Republike Srpske, jer je to uobičajeni, već viđeni, način bahatosti i prema sopstvenom narodu i prema međunarodnoj zajednici kad god im to okolnosti dozvole, nego Zapada koji je doprinosio stvaranju tih okolnosti. I Dodik je došao na vlast kao čovek Zapada, a Vučićeva stabilokratija (ali i nekih drugih lidera na Balkanu) je bio sasvim prihvatljiv način vladanja za Zapad uz devizu – samo neka se ne puca. A kada su usred ukrajinske krize shvatili da je đavo odneo šalu i da se sve češće govori o mogućem ratu i na ovim prostorima, tek onda su shvatili da su stvari otišle predaleko i da treba sankcionisati izazivače nestabilnosti. To je već uobičajena matrica kada je reč o ovim prostorima – reaguje se kasno ili neadekvatno, a najčešće i jedno i drugo. Kao da se ne shvata da kada zapadne diplomate počnu spominjati snage EU Altea, kao faktor mira u BiH, da ako one budu morale da se upotrebe onda je požar već zapaljen i samo je pitanje posledica koje će ostaviti. Neke lekcije se izgleda nikada ne nauče.

Tekst je objavljen u okviru Programa tranzicione saradnje Republike Češke

Autor je direktor Centra za regionalizam

(dnevnievropskiservis.rs, Foto: NDNV)