Parafraza naziva najpoznatijeg antiratnog romana Eriha Marije Remarka u naslovu ovog teksta ne odnosi se na mogući naziv izveštaja sa balkanskih ratišta devedesetih, nego na primirje u jednom nezavršenom ratu koje na ovim prostorima traje već nešto više od četvrt veka. Još nismo valjano pobrojali i ožalili sve žrtve tragičnog ratnog sukoba u kojem se u moru krvi i ruševina raspala nekadašnja Jugoslavija, a neki već predano rade na pripremi novog. Mnogo toga liči na početak devedesetih samo u novom kontekstu i sa novim – starim igračima. Kada kartografi na ovim prostorima stupe na scenu, znak je da je đavo odneo šalu. A ima ih i previše – domaćih, ali i stranih. Samo sada se nove granice ne iscrtavaju na salveti za trpezarijskim stolom u Karađorđevu, nego u nekim domaćim i stranim kabinetima. Okosnica cele priče je, kao i devedesetih, Bosna i Hercegovina, a suština da se njenim raspadom ili podelom između dva suseda završi započeti posao iz devedesetih, namire apetiti dva suseda i dođe do „večnog mira“ kako tvrde kartografi. Počelo je sa konceptom „srpskog sveta“, koji je sa litijama u Crnoj Gori i Dodikovim stalnim najavama izlaska Republike Srpske iz sastava BiH, uz moguće pripajanje Srbiji, počeo da dobija i neke stvarne obrise. Rezon je bio – ako već gubimo Kosovo, koje i inače imamo samo još u preambuli Ustava, zašto ne bismo ostvarili vekovni san o svim Srbima u jednoj državi, pa makar to na kraju igrom ili ironijom sudbine bio Beogradski pašaluk, ili jedna šljiva usred njega. Dobar alibi za to su bile i stalne najave političara sa Kosova o mogućem ujedinjenju sa Albanijom. Kada svetu ipak nije bilo previše ubedljivo Vulinovo opravdanje „zašto se to nacionalno zaokruživanje brani samo Srbima“ jer se videlo kuda sve to može da dovede, stigla je bratska pomoć iz bratske Slovenije. Sada već vremešni Janez Janša nije hteo da ostavi nezavršenim svoje delo iz omladinskih dana kada je zdušno radio i doprineo rušenju naše zajedničke kuće koja se zvala Jugoslavija. Umesto da kao jedan od lidera zemlje koja uskoro treba da preuzme predsedavanje Evropskom unijom ponudi koncept evropskog i evropeizovanog Zapadnog Balkana, svojim „sad ga vidiš sad ga nevidiš“ non pejprom je ponudio dalju fragmentaciju, ili kako je u tom fantomskom papiru stajalo završetak raspada Jugoslavije, pa makar to išlo i do poslednje mesne zajednice na ovim prostorima. Destruktivci na ovim prostorima su na žalost kreativniji i maštovitiji od konstruktivaca, a uostalom poznato je da su najgora sorta među ljudima vredne štetočine. Šema je bila pola Bosne Srbiji, dobar deo Hrvatskoj, a sa onim patrljkom što ostane neka rade šta hoće. I mirna Bosna, koje više neće biti. Na sve to još i idiotsko pitanje Boruta Pahora članovima Predsedništva BiH – da li se ova zemlja može raspasti u miru. Kao da se su svi zaboravili čuveno pismo Dobrice Ćosića učesnicima kongresa srpskih intelektualaca iz Bosne i Hercegovine pred sam početak rata sa još čuvenijom rečenicom:“Ako već ne možemo da živimo zajedno, hajde u miru da se raziđemo“. Kako je taj miran razlaz izgledao možemo videti po grobljima i još do kraja nezakrpljenim selima i gradovima širom BiH.

I kao da nije dovoljno domaćih, stigli su u pomoć i strani piromani. Janšinu nabačenu loptu vešto je prihvatio uvek spremni Timoti Les, bivši britanski diplomata, a sadašnji politički analitičar, koji nam već godinama, za naše dobro, nudi prekrajanje granica po etničkom principu jer, kako kaže, mira na Balkanu neče biti dok se ne stvore nacionalne države – velika Srbija, velika Hrvatska i velika Albanija. Pri tom kaže da „to ne mora obavezno dovesti do rata“. Pa i ako dovede do rata – šta košta nek košta, uostalom on će biti i dalje na sigurnom, u svom udobnom kabinetu u Londonu. Ne samo da u tom „šta košta nek košta“ (ali preko tuđih leđa) nije originalan nego nije originalan čak ni u metodologiji pripreme haosa. Tako on iz Londona u nedavno objavljenom tekstu pod naslovom „Projekat -strah na Balkanu“ mudro zbori: „Dakle, ako mogu da dam konačnu misao, to je da, kada je reč o rešavanju problema, možda je bolje ne slušati stručnjake sa njihovim rezonovanim argumentima koji se pokazuju duboko pogrešnim već umesto toga poslušati narod čija se intuicija na kraju pokazala pouzdanijom.“ Izgleda da ga niko nije obavestio da smo ovde već imali i „događanje naroda“ kao predigru rata, pa smo videli do čega je to dovelo. Čudi me da se nije setio još nošenja mošti cara Lazara kroz srpske zemlje pa da cela predratna scenografija bude kompletna. Samo ostaje nerazjašnjeno zašto on u svojim promišljanjima ide geografski tako daleko. Uostalom, ako je to već tako dobro zašto po svom receptu ne bi usrećio i zemlju u kojoj živi, tako da se do večnog mira u Ujedinjenom Kraljevstvu, dođe tako što bi se po istom receptu stvorile, nacionalne države Škotska, Irska, Vels i Engleska.

Još se nisu do kraja slegle reakcije na ovu igru sa granicama ili bez granica, a došla je pravosnažna presuda Ratku Mladiću. Kao i prethodne presude počiniocima najvećih zločina počinjenih tokom devedesetih godina prošlog veka i ova je izazvala brojne kontradiktorne reakcije. Prva je bila ona iz Srbije, gde su zvaničnici tvrdili da je presuda nepravedna, da je to presuda celom srpskom narodu i da su u Hagu samo Srbi osuđivani. Tabloidi su još sa svoje strane dodavali da Mladić nije zločinac nego heroj (što inače misle i naši zvaničnici samo ne smeju javno da kažu – setimo se samo Bulevara Ratka Mladića). S druge strane se tvrdilo da se izrečenom presudom i individualizacijom zločina skida odgovornost sa celog naroda, što je u suštini tačno. Međutim, ima i jedna sporna stvar u već uobičajenoj tvrdnji da su zločini koje je, na primer, učinio Ratko Mladić činjeni u ime srpskog naroda. Čekajte, koga sam ja, ili bilo koji antiratni aktivista iz devedesetih, ovlastio da u naše ima čini zločine. A mi smo, sticajem okolnosti, takođe pripadnici srpskog naroda. Isto važi i za Hrvate i pripadnike drugih naroda. Povodom presude Mladiću postavljano je i pitanje da li će ova presuda doprineti pomirenju na ovim prostorima. Neće, jer cilj presuda svim zločincima sa ovih prostora nije pomirenje nego namirenje pravde i donešenje satisfakcije žrtvama i njihovim porodicama. Naprotiv, videli smo i na ovom slučaju, ali i na ranijim slučajevima, koliko se podigne temperatura u regionu povodom izricanja presude pripadniku bilo kog naroda. Međutim, obimna dokumentacija sa kojom raspolaže Haški tribunal doprineće da se jednog dana, kada se za to steknu uslovi, dođe do zaokružene istine o zbivanjima na ovim prostorima u nesretnim devedesetim.

I sada se na kraju možda pitate gde je u ovoj balkanskoj džungli šumar iz onog poznatog vica. Ako pritom mislimo na Ameriku i Evropsku uniju šumar je, zaokupljen svojim problemima, skoro celu deceniju bio na višegodišnjem odmoru, a za to vreme su se deca zaigrala. I kako ih sada ponovo dovesti u red. Neki predlažu da je najbolji recept da se sve zemlje u paketu što pre prime u Evropsku uniju što će ih, po njihovom mišljenju dovesti poznaniju prava. Međutim, ko imalo zna prirodu stvari svestan je da neće Evropska unija popraviti ove zemlje, nego će, naprotiv, one dodatno urušiti ovu složenu zajednicu koja je već dovoljno opterećena unutrašnjim problemima.. Nije im dovoljno Orbana i druge Višegradske družine, samo im još mi falimo ovakvi kakvi smo.

(NIN)