U Banjaluci je u februara sada već davne 2000. godine održan skup nevladinih organizacija i predstavnika opozicionih stranaka tadašnje SRJ i Bosne i Hercegovine, na kojem se govorilo o odnosima između dve države u sferi politike, kulture i privrede.

Taj skup je bio uvod u stvaranje Igmanske inicijative u novembru iste godine u Zagrebu.

U raspravi o budućoj kulturnoj saradnji još tada je otvoreno pitanje uloge u obnovi regionalne saradnje nezavisnih intelektualaca i njihovih organizacija s jedne strane, i državnih institucija s druge strane. Vreme je kroz proteklih 17 godina pokazalo da su svih ovih godina jedine prave, odnosno dubinske prodore u obnovi i uspostavljanju regionalne saradnje pravili nezavisni intelektualci, bilo kroz nevladin sektor, kulturnu saradnju, medije i u drugim oblastima (privredu ovde neću spominjati, jer su njen pokretač bili drugi interesi).

Država (ovde mislim na sve države Dejtonskog četvorougla) to nije ometala, ali nije bog zna kako ni podržavala, odnosno nije stvarala podsticajno okruženje, kako se to sada kaže. Sa svoje strane one su radile na uspostavljanju regionalne saradnje onoliko koliko je potrebno da se dopadnu Briselu.

U ovom posleratnom periodu, ali i onom koji je prethodio raspadu Jugoslavije i kasnije tokom rata, imali smo intelektualce koji su uz velike teškoće i lične rizike stvarali mostove saradnje, ali i intelektualce ili „intelektualce“ koji su istovremeno prilježno radili na nacionalnim projektima. Dok su stvarani Memorandum SANU i drugi nacionalni projekti, intelektualci okupljeni oko UJDI, Reformskih snaga Ante Markovića i nevladinih organizacija su pokušavali da spreče krvavi raspad Jugoslavije koji se nazirao.

Dok su se devedesetih dok je trajao krvavi rat pojedini intelektualci bavili kartografijom, drugi su se suprotstavljali ratu i dominantnom govoru mržnje i rizikujući sopstvene živote išli u ratno Sarajevo, što je bio uvod u stvaranje Igmanske inicijative.

Ali, nakon svih ovih godina neki od tih graditelja mostova su fizički nestali, neke je usisala vlast, a neki su se umorili. Dakle, jedna generacija intelektualaca, graditelja regionalne saradnje, na odlasku je, a nova generacija je u sasvim promenjenim okolnostima i uslovima stupila, ili tek stupa na ovu scenu, pa se možda stoga stiče utisak da je donekle utihnuo glas intelektualaca u regionu, ili se on ne čuje dovoljno od nacionalističke halabuke koja ponovo preovladava u celom regionu.

Ovde se postavlja i pitanje koliko evropske integracije i sama EU pozitivno, ili negativno utiču na angažman intelektualaca u uspostavljanju i negovanju regionalne saradnje. Pošto u pristupanje zemalja regiona EU imamo uglavnom birokratsko tehnokratski pristup, u tom procesu imamo zvanično angažovanje intelektualaca uglavnom po narudžbi, dok alternativni stavovi koji dolaze od strane nezavisnih intelektualaca i njihovih udruženja nemaju veliku prohodnost. U ovom procesu ni od strane same EU se ne vodi dovoljno računa da je reč o razbijenim društvima i da bez njihove dubinske rekonstrukcije sve ovo drugo što se radi u okviru pretpristupnog procesa neće dati željene rezultate, o čemu najbolje govori stanje u pojedinim zemljama koje su nedavno ili u prošloj deceniji postale članice EU. Te dubinske rekonstrukcije nema i neće biti bez angažovanja nezavisnih intelektualaca na nacionalnom i regionalnom nivou, o čemu se ne vodi dovoljno računa jer podrške od strane EU izvornim regionalnim inicijativama nema ni približno onoliko koliko je potrebno da bi one dubinski unapredile ovaj proces. Tu se radije podržavaju inicijative odozgo, pa je tako na prošlogodišnjem balkanskom samitu, koji je u okviru Berlinskog procesa održan u Parizu, doneta odluka o formiranju regionalnog omladinskog centra u Tirani. Imajući u vidu ranija iskustva, po svemu sudeći ovo će biti još jedna skupa regionalna institucija, o čijem radu će se malo znati, umesto da su te pare usmerene na izvorne regionalne inicijative mladih kojima nedostaje materijalna podrška za realizaciju izvanrednih originalnih ideja i projekata.

Osnovu Berlinskog procesa čine i investicije u velike infrastrukturne projekte, poput auto-puteva, ali će oni, kao na primer auto-put Niš – Priština – Tirana, bez promene stanja svesti u regionu i mostova među ljudima koje su svih ovih godina, sa malo ili bez ikakve podrške, pokušavali da izgrade nezavisni intelektualci i njihove organizacije, biti samo putevi u bespuće, ne povijesne zbilje, nego regionalne stvarnosti.

Autor je kopredsednik Igmanske inicijative za Srbiju

(Danas)