Tvrdi Bregzit neće biti mnogo tvrd, a od Škotske nezavisnosti za sada nema ništa. To je otprilike ishod vanrednih britanskih izbora na kojima vladajući konzervativci premijerke Tereze Mej nisu uspeli da zadrže apsolutnu većinu.

Tereza Mej je ove izbore raspisala sa obrazloženjem da je zemlji potrebna čvrsta i stabilna vlada zbog predstojećih pregovora o razvodu sa Evropskom unijom. Niko je nije terao da ide u te izbore i čini se da ih je raspisala da bi učvrstila svoj položaj u stranci i rešila se onih elemenata u sopstvenim redovima koji su protiv radikalnog razlaza sa EU. Dobila je upravo suprotnu situaciju. Iz Brisela su brže-bolje poručili da je odlaganje, pa čak i poništavanje predstojećih pregovora, moguće ako to Britanija zatraži.

Trebalo je da ovo budu izbori o jednoj temi – Bregzitu – ali na kraju nije ispalo tako. Kao što izgleda da posle referenduma o izlasku iz Evropske unije, u Britaniji ništa više nije isto kao pre. To nije ista zemlja, pa tako ni britanska politička scena više nije ona stara. Posle referenduma u Škotskoj, došlo je do rastućeg talasa nacionalizma u Engleskoj, što delimično objašnjava odluku engleskih birača da napuste EU. Levičarski laburisti izgubili su značajan broj svojih tradicionlanih birača u Engleskoj i skoro nestali sa političke scene u Škotskoj. Ljudi su zbunjeni, a zemlja podeljena. U tom kontekstu treba posmatrati ove izbore koje niko nije tražio niti ih priželjkivao. Kad je došla na premijersko mesto, posle ostavke Dejvida Kamerona, Tereza Mej je rekla da novih izbora neće biti do 2020 (podseća vas na nekoga?). Samo par meseci kasnije, raspisala je vanredne izbore, koje je izgleda planirala u takvoj tajnosti da ni većina njenog kabineta nije za to znala (podseća vas na nekoga?). Njeno obrazloženje bilo je da je zemlji potrebna čvrsta i stabilna vlada za pregovore o razvodu sa EU. Strong and stable leadership – tu mantru ponovila je toliko puta da se svima popela na glavu.

Opozicija je nevoljno pristala na izbore jer nije imala kud. Najveća opoziciona stranka – Laburistička – bila je u blagom rasulu, rastrzana unutrašnjim sukobima između tvrde levice, oličene u lideru Džeremiju Korbinu, koji uživa ogromnu podršku u stranačkoj bazi, i centrističkog partijskog establišmenta koji gleda kako da se Korbina reši. Laburistima ovi izbori nikako nisu trebali, jer nemaju efikasan odgovor na Bregzit. U kampanji za referendum bili su za ostanak u EU, ali nekako mlako, nevoljno. Većina njihovih birača glasala je za izlazak iz EU i to je laburiste stavilo pred ogroman izazov – kako da te birače povrate.

U tom cilju ponudili su im prilično radikalan izborni program sa tradicionalno levičarskim merama – besplatno visoko školovanje u Engleskoj (Škoti to već imaju), nacionalizaciju železnice, povećanje poreza za bogate i slično. I isplatilo se. Osvojili su više glasova nego pre dve godine, jer su izgleda uspeli da izvedu veliki broj mladih na birališta. Vladajući Konzervativci su im pomogli sa par svojih autogolova, od kojih je najveći bio najava da će penzionerima kojima treba kućna nega država to naplatiti od imovine koju su mislili da ostave svojoj deci. Birači Konzervativaca su tradicionalno oni stariji Britanci, tako da je zaista nejasno kako je i zašto do ove greške došlo.

Uz to, Tereza Mej je vodila arogantnu kampanju. Odbila je da učestvuje u TV debatama (podseća vas na nekoga?), pa je na onu najveću poslala ministarku unutrašnjih poslova. Rekla je da umesto rasprava sa drugim političarima u TV studijima želi da posveti vreme susretima sa biračima širom zemlje. Ti “susreti” su bili uglavnom montirani, za TV kamere, a premijerka se najviše sastajala sa stranačkim aktivistima dovezenim za tu priliku (podseća vas na nekoga?).

U finišu izborne trke došlo je do terorističkih napada u Mančesteru i Londonu, što je neminovno uticalo na ton kampanje. Bezbednost je tradicionalno jedna od jačih strana konzervativaca, ali izgleda da ovoga puta nisu na toj reputaciji uspeli da profitiraju, jer se priča odmah okrenula na njihove rezove u budžetu za policiju i smanjenje broja policijaca na ulicama velikih gradova, pre svega Londona.

Na kraju smo dobili parlament u kojem nijedna stranka nema apsolutnu većinu (hung parliament), što znači da će onome ko uspe da formira vladu biti veoma teško da održi konsenzus oko ključnih pitanja, pre svega pregovora sa EU. Među konzervativcima nesumnjivo počinje borba za vlast u stranci, jer je izvesno da Tereza Mej nema budućnost. Laburisti su pokazali da sa Džeremijem Korbinom na čelu nisu uopšte beznadežni kao što je izgledalo. Škotski nacionalisti osvojili su daleko manje mesta nego na izborima pre dve godine, što znači da će im biti mnogo teže da dalje guraju priču kako je novi referendum o nezavisnosti neophodan.

Tereza Mej je kalkulisala i pokazalo se da se preračunala. Isto kao i Dejvid Kameron pre godinu dana sa referendumom o EU. Preračunali su se i analitičari koji su tvrdili da staromodne levičarske ideje danas nemaju šansi za uspeh. Preračunali su se i škotski nacionalisti u nameri da razlaz Britanije sa EU iskoriste za razlaz Škotske i ostatka Britanije. Birači su poslali poruku da kraljevstvo i dalje vide ujedinjeno i da Bregzit može, ali ne po svaku cenu i bez kompromisa.

(Autonomija, foto: Beta/AP)