Svedoci smo političkog uspona populističkih političara i partija, kako u razvijenim demokratijama, tako i u onima koje to još nisu. Osim za tradicionalne političare, populisti predstavljaju izazov i za tradicionalne medije, koji, kako se čini, ne znaju kako prema njima da se postave. Holandski akademik, Klas de Freze, iz Šorenstajn centra za istraživanje medija i politike pri univerzitetu Harvard probao je da sastavi recept za medijski tretman populista. On u svom ovih dana objavljenom radu ne spominje neliberalne ili kvazi-demokratije, ali su neke njegove preporuke svakako zanimljive.

Tako De Freze kaže da su populisti povećali broj glasova koje dobijaju u zapadnim demokratijama kako na levom tako i na desnom kraju političkog spektra. Populistička levica je za poslednjih 50 godina skočila sa 2,4 na 12,7 posto glasova, a desnica sa 6,7 na 13,4 posto. Ovaj uspeh populista uglavnom se tumači nezadovoljstvom birača njihovim ekonomskim položajem i osećajem kulturne ugroženosti zbog dolaska izbeglica i imigranata – jednom rečju: globalizacijom. Ova promena raspoloženja kod birača u mnogim slučajevimaa nije populističke stranke dovela na vlast, ali jeste izazvala velike potrese – Bregzit, Marin le Pen u drugom krugu francuskih izbora, AfD u nemačkom parlamentu, itd.

Populizam, kao što znamo, nema korene ni u jednoj ideologiji i može da se pojavi na bilo kom delu političkog spektra, mada se uglavnom javlja na obodima. Karakteristika populista je da se uvek obraćaju “narodu”, da kritikuju korumpirane elite i da su isključivi prema određenim grupama, najčešće imigrantima. Tradicionalna politika doživljava populiste kao pretnju liberalnoj demokratiji, upozoravajući da populisti hoće da ograniče prava manjinskih grupa, ovlašćenja i nezavisnost sudstva ili medija. Sa druge strane, birači koji glasaju za populiste u njima vide alternativu elitama koje su ih zaboravile. Populisti takođe doprinose otvaranju sasvim legitimnih tema koje tradicionalni mediji inače ne pokrivaju u značajnijoj meri. I konačno, populisti primoravaju manje ekstremne partije da se pomere više ulevo ili udesno, kako bi privukle deo birača koji se okreće populistima.

Sve to smo znali i videli, što u Britaniji i drugde u Evropi, što u Americi sa dolaskom Trampa na vlast. I ono što smo takođe videli i još uvek gledamo – jeste opšta zbunjenost medija, pre svega reklo bi se u Americi, koji odjednom ne znaju kako sa ovim fenomenom da se nose. Novinarska struka, koju uglavnom čine pripadnici liberalne, dobro obrazovane, urbane srednje klase, sad ne zna kako da objektivno izveštava o stavovima i političarima sa kojima se duboko ne slaže i koji govore stvari “koje se ne govore”. Tako mediji uglavnom kritikuju populiste, dok ovi uzvraćaju da su ti isti mediji deo korumpirane elite. Evo nam ga Tramp kao najbolji primer. I šta sad da se radi?

Klas De Freze predlaže novinarima desetak pravila ponašanja. Između ostalih, kaže, novinari bi trebalo da pokrivaju politiku kao i do sada, i istovremeno, na sasvim nov način. De Freze tu ukazuje na paradoks da ignorisanje populista daje prostor optužbama za pristrasnost, dok sa druge strane, tretiranje populista kao i svih drugih učesnika u političkom životu nosi rizik da se njihovim stavovima – koji često idu dalje od onoga što je prihvatljivo u liberalnoj demokratiji – da veći značaj nego što zaslužuju. Tako akademik Robert Pikar upozorava na problem “lažnog balansa”, gde se u medijima izveštava o idejama koje su za osudu ili bar ignorisanje.

De Freze dalje upozorava na dileme za novinare tamo gde su populisti došli na vlast i onda se na vlasti ponašaju kao da su i dalje u predizbornoj kampanji. Tu navodi Trampa kao najjači primer i upozorava na opasnost izveštavanja o potezima vlasti kao da su predizborne vesti, što inače, kako pokazuju istraživanja, za posledicu ima rast nepoverenja javnosti kako u politički proces tako i u medije. Dalje, populisti su do sada pokazali da veoma dobro razumeju nove medije. Tramp bombarduje tvitovima u pola noći, a slično radi i Hert Vilders u Holandiji. Klopka u koju onda upadaju mediji jeste da pasivno prenose te tvitove, bez mogućnosti da kritičkog intervjuisanja autora tih istih tvitova.

Poseban problem u izveštavanju o populistima predstavljaju netačne informacije koje oni vole da iznose (ne da su ostali političari imuni na izazov, ali obično ne idu toliko daleko). Istraživanja pokazuju da se laž lako lepi a teško skida, čak i kada ispravka usledi brzo. Videli smo to sa onom famoznom i netačnom tvrdnjom da Britanija nedeljno daje 350 miliona funti Evropskoj uniji. De Freze predlaže novinarima da na laži reaguju brzo i samo suvim činjenicama, a ne i komentarima. Dalje ih upozorava na značaj objašnjavanja konteksta jer, kako kaže, javnost obično populiste doživljava kao benigne novajlije na sceni, ne ulazeći u širi istorijski i komparativni kontekst njihove pojave i onoga što predlažu.

Ono gde su populisti najtanji, obično su detalji mera koje predlažu, pa ih zato uporno treba pritiskati da objasne kako misle da sprovedu to što obećavaju, da li je u skladu sa zakonom, koliko će da košta, itd. Dalje, kako populisti vole da prikazuju medije kao deo korumpirane elite, važno je da i mediji budu transparentni i spremni da pokažu da nemaju šta da kriju u pogledu vlasničke strukture i uređivačke politike. I na kraju, navodi De Freze, važno je da se novinari ne pecaju na uvrede i napade koji stižu od populista, već da ih iskoriste kao šansu za sebe. U liberalnim demokratijama, naglašava holandski akademik, javnost uzima slobodu štampe zdravo-za-gotovo i ne voli političare koji se previše istresaju na novinare.

Šteta samo što De Freze ne kaže šta da se radi kada su populisti, koji se istresaju na novinare, nosioci najviše vlasti u zemlji u kojoj javnost slobodu štampe ne uzima kao datu vrednost.

(Autonomija – foto: pixabay)