Kazna, u svom najdubljem smislu, nije radnja nekoga ko kažnjava nekog drugog.

Kazna za one koji podržavaju zlo, za one koji su sami zli, i upravo zahvaljujući tome se identifikuju sa jednim opštijim društvenim ili političkim zlom – bez izuzetka, predstavlja sudbinski proces.

To je onaj jedini ishod koji se dešava uvek, kao što zmija koja jednom nekoga ujede, u najboljem slučaju, ostaje doveka u terarijumu, i njena sudbina je da bude zastrašujući eksponat zla i otrovnosti, umesto slobodnog i dostojanstvenog živog bića.

Zlo nije nedostatak dobra. Ono je princip suprotstavljen dobru, i eksponiranje zle nečije lične srži kroz javnu podršku političkom i društvenom zlu pokreće sudbinski proces koji se završava samoćom i nedostatkom bilo kakvog dostojanstva u malom, providnom habitatu odvojenom od društva, od interakcija, od bilo kakve radosti.

Čoveka niko ne može da osramoti kao što on može da osramoti sebe. Kod zlih ljudi, njihova unutrašnja prinuda da javno demonstriraju svoju niskost, otrovnost i antisocijalnost svog karaktera, od koga ne mogu pobeći, a koji izaziva odvratnost kod javnosti, čini njihovo zlo neporecivim, nepodnošljivim, javno odvratnim.

Pitanje kazne tako je povezano sa društvenim procesima, ali samo u onoj meri u kojoj zli čovek gubi zaštitu zlog vremena i zlog poretka.

Kada se zle magle raziđu, zdravo društveno tkivo, zdrave porodice i zdravi odnosi, ne podnose zmije otrovnice na svojoj verandi, u kući ili na ulici kojom prolaze ljudi. Takve zmije, otrovne i pogane, neminovno završavaju u slivniku društva, na dnu sudbine, u smetlištu života.

Proces je životan. Povezan je sa prezirom, i stidom javnosti što zla ličnost uopšte postoji.

Taj sudbinski put ne podrazumeva neko posebno ljudsko delovanje.

Slom i očaj su gotovo logička zakonitost unutrašnjeg zla u momentu sudara sa svežim vetrom promene i svetlošću anđeoske radosti koja izbija kao gejzir među oslobođene ljude.

Ta nebeska svetlost radosti, solidarnosti i ljubavi životna je presuda zlu i zlom karakteru, a sunovrat, propast i rasutost koje izolacija i sramota donose nisu direktna dela drugih ljudi, nego plata za zlo isporučena od samog života.

Kazna za zlo posle pobede dobar je metafizički princip. Ona je prosto rezultat negacije zla, koje ostaje poništeno, uniženo, negirano.

Kazna koja dolazi pobedom dobra je život sam, život zla pred pogledom dobra.

(Danas)