Nacionalno osvešćena profesorka Srednje mašinske škole, pitoresknog nadimka Nikita Če Buraška, koja na svom Fejsbuk profilu sugeriše ukidanje prava pripadnicima nacionalnih manjina i poziva na batinanje homoseksualaca, smatra da su joj objavljivanjem njene prepiske ugrožene ljudske slobode i prava.

I dok u virtuelnom životu propagira ideju da „manjinski narodi ne smeju imati ista prava kao većinski”, a „stoku pedersku treba eliminisati na sve načine”, profesorka Če u realnom lajfu lamentira kako su joj, objavljivanjem njenih stavova, ugrožena ista ona prava i slobode koje drugima želi da ukine.
Ona to samo virtuelno, a „nosioci antisrpske medijske propagande” preozbiljno shvatili pa preneli u realno.

Da li mržnja na Fejsbuku manje vređa od mržnje u realnom životu? Jer, sve to što je napisala, ističe profesorka Če, nije bilo namenjeno svekolikoj javnosti, već njenim fb prijateljima. Stvar je, znači, skroz private. Mržnja međ četiri virtuelna zida. Privatna virtuelna zida.
Jer ona, u real lajf, zapravo nikoga ne mrzi.
Naprotiv, Mađare smatra „uglavnom pedantnim“, Slovake „mahom poštenim“, Rome čak „simpatičnim i za dve nijanse veselijim“, a „Šiptare dobrim domaćinima“, sa sve pohvalnim osvrtom na njihov natalitet…
Naravno, baš kao i u svim lošim fazonima, i u profesorkinoj gradaciji nacija, Srbi su pobedili u svim disciplinama. Bez bespotrebnog ulaženja u njihove higijenske navike i gostoljubivost, svojstvene za tamo neke manjine, Srbi su, jednostavno, „hrabri i dostojanstveni“.

U realnom životu, profesorki Če je, naprotiv, veoma milo zbog pedantnih Slovaka i raspevanih Roma, za šta, veli, ima čak i svedoke: svoje učenike.  Na času im, tvrdi, nikada nije pokazala ono što je sročila u par razjarenih, ili kako ih je ona nazvala, „loše sročenih rečenica“ na Fejsbuku. Međutim, prenebregla je činjenicu da su joj ti isti učenici prijatelji na tom istom Fejsbuku, dakle imaju priliku da se suoče sa njenom virtuelnom, navodno nemušto ispoljenom mržnjom i transparentnim pozivima na nasilje.
Nije sporno, ljudi imaju legitimno pravo da mrze.
Pitanje je, gde to legitimno mogu da ispolje?
Rešenje dileme da li je Fejsbuk medij, socijalna mreža ili zapravo privatno igralište pojedinca u kojem je dozvoljeno naglas mrzeti i pozivati na nasilje zapravo se nalazi na brojnim novosadskim fasadama, omiljenom poligonu za istresanje svih vrsta netrpeljivosti u realnom životu.
Jer, kakva je razlika između zida na Fejsbuku i zida u, recimo, Miletićevoj ulici?
Ukoliko majstor Pera iz Miletićeve mrzi npr. Mađare i smatra ih direktnim krivcima za to što se njemu ujutro ne ustaje iz kreveta, šta ga sprečava da to postavi na svoj zid?
Da im se lepo naj…e  mame mađarske, sve onako ćirilično, crvenom farbom, uz prateće grafičko rešenje duž cele sopstvene fasade? Jer, Pera je katastarski vlasnik svoje nepokretne imovine i svih joj zidova, a principi demokratije mu dozvoljavaju da u svojoj kući može da misli, ispoljava i oseća šta mu je volja.
Po toj logici, profesorka je vlasnica svog virtuelnog zida. A, ukoliko može profesorka, može i Pera.

Ali, Pera bi zbog toga zasluženo fasovao krivičnu prijavu. Pritom, Perino mišljenje o Mađarima teško da može znatno da utiče na mišljenje i stavove jednog srednjoškolca. Što se ne može meriti sa uticajem jednog prosvetnog radnika.

Uostalom, Pera svoj zid može da prekreči.
Mržnju i netrpeljivost usađenu u mladog čoveka nije moguće prekrečiti. Naprotiv, one će s godinama dobijati sve jaču nijansu.
Dakle, da li je profesorima dozvoljeno da mrze?
Demokratski, jeste. Baš kao Peri.
Zato Pera ne predaje u školi.

Ana Lalić