Pre neko veče, imali smo priliku da na RTS-u slušamo i gledamo fascinantno izlaganje predsednika o razvojnim poduhvatima povodom predstojeće izložbe/manifestacije EKSPO-BEOGRAD 2027.godine, koja bi, po njegovoj izjavi, trebala Srbiju značajno preobrazit, ali i koštati oko 12 milijardi evra. Navedeni su slikovito najvažniji investicioni poduhvati u Beogradu, uz apel da se u realizaciju navedenog uključe svi/da se ujedinimo, a uz napomenu da će ostatak Srbije dobiti nove fasade, koje će lepotom preporoditi veće gradove(!?).

Dakle, Beogradu investicije a ostatku zemlje šminka.

Tako proizilazi iz onoga što je tom prilikom rečeno.

Ne ulazeći u opravdanost svega pobrojanog, a moglo bi se dosta toga, kao što je na primer “nacionalni stadion”, izmeštenanje Sajma na novu lokaciju itd, itd… – poznavacima sistema (koji navodno funkcioniše) nameće se bezbroj drugih pitanja.

Pitanja koja svakako zahtevaju preciznije odgovore su i:

Iz kojih izvora finanansiranja: domaćih ili stranih putem dodatnog zaduživanja?

Ko treba da vraća kredite, ako su izvori krediti: Grad Beograd ili Republika?

Da li će se i u kojoj meri na izgradnji angažovati domaći izvođači i domaća radnna snaga?

Hoće li ove investicije dobrineti prvenstveno punjenju prihoda budžeta Grada Beograda, ili…?

Na čiji će teret ići eventualni finansijski i investicioni promašaji?

Postoji li uopšte studija opravdanosti za navedeno?

Uz nepostojanje jasnijih odgovora na naznačeno, kao i na brojna još druga pitanja, sve ovo ukazuje, pored ostalog, i na to da će se od ovoga ovajditi budžet Grada Beograda, čime će se još više povećati razlike u stepenu razvijenosti i kvaliteta života između ostatka Republike i glavnog grada.

Razvijen Beograd biće još razvijeniji, a “periferija” i relativno i apsolutno u zaostajanju, i još siromašnija u odnosu na sadašnje stanje i razlike.

Dosadašnji strogo centralizovan način razvoja prema nekakvim i nečijim razvojnim projektima je već do sada napravio mnogo “spomenika” koji će nas, nastavi li se ovako i dalje, koštati kao zemlju verovatno i više nego merljive štete od embargo.

Oni koji odlučuju trebali bi o tome voditi računa.

Građanima nisu potrebni “spomenici” za istoriju već razvoj zasnovan na sagledanim opravdanim potrebama i realnim mogućnostima održivog razvoja.

Bar tokom naredne tri, četiri decenije, uz istovremeno dobro sagledane promene koje slede u tom periodu na globalnom planu.

Autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada

(Autonomija, iliustracija: Pixabay)