Aktuelni vlastodržaci i njihovi propagandisti o Petom oktobru tijumfalistički govore kao o vandalskom i pljačkaškom protivdržavnom udaru instruisanom od stranih službi i agentura, koji je – jelda – unazadio i osramotio Srbiju. Akteri i branioci demokratskog karaktera velikog događaja tog datuma iz sad već daleke 2000. u retkim medijima u kojima za njih nisu zabravljena vrata objašnjavali su proteklih dana razloge neispunjenih nada tada pobunjenih građana. Može li se – i ima li smisla – pored onog što se moglo čuti ovih dana, a i ranijih godina, još ponešto smisleno reći prvenstveno o razlozima ugaslih nada koje je Peti oktobar probudio kod građana Srbije, regiona, pa i šire?

Davno je rečeno (Hegel) da je sve što se dogodilo moralo da se dogodi. Ne radi se o fatalističkom determinizmu, nego o racionalnom razumevanju fenomenologije svetsko-istorijskih pojava i procesa, uključujući dakako i srbijanski Peti oktobar. On se morao dogoditi, ali Šesti oktobar – koji je podrazumevao početak temeljnog raskida sa ideologijom, kadrovima i propagandistima koji su unesrećili ne samo Srbiju nego i ex-Jugoslaviju –nije imao šanse da se dogodi. Zašto je Peti morao, a Šesti oktobar nije imao šansi da se dogodi?

Pre ili kasnije, Peti oktobar je bio neizbežan prvenstveno zbog kritične mase gladnih stomaka, a mnogo manje zbog veštine i agilnosti ideološki i programski raznolike, pretežno nacionalističke opozicije – iako ne treba potcenjivati njezine tada objedinjene napore i hrabrost u uslovima Miloševićeve strahovlade i političkih ubistava. Gde je ključ neuspeha Petog oktobra? U tome što je malo opozicionih vođa koji su preuzeli vlast i malo gladnih stomaka manipulacijama sluđenog naroda bilo svesno neraskidive veze između sveopšteg kraha Srbije s jedne i pogubne nacionalističke velikodržavne ideologije, njome izazvanih zločinačkih ratova, pratećih ogromnih pljački, sistemske korupcije, organizovanog kriminala, međunarodne izopštenosti i izolacije s druge strane. Miloševića i njegov režim osporavalo se personalno, često sa vulgarnih atikomunističkih i kleronacionalističkih pozicija, iako je Milošević brzo po osvajanju vlasti odbacio ideje demokratskog federalizma SFRJ i prigrabio nacionalističku imperijalnu politiku s čijom realizacijom dominantna opozicija i Srpska pravoslavna crkva nisu bile zadovoljne.

Šesti oktobar nije imao šansi da se dogodi zbog marginalne, a ne dominantne svesti u Srbiji o uzročno-posledičnoj vezi između civilizacijskog kraha i bezmalo plebiscitarno podržavanoj velikodržavnoj ratnoj politici sa svim njezinim zlodelima. U DOS-u su dominirali nacionalisti i Miloševićevi otpadnici, pa je preko potrebno otrežnjenje Srbije izostalo. Slabašni pokušaji da se trezveno objasne razlozi propasti i zla opstruirani su od nacionalista iz DOS-a i nelustriranih Miloševićevih službi i kadrova koje su DOS-ovi nacionalisti abolirali. Događaji su se potom odvijali kako su se odvijali, manje više tragično i farsično. Danas smo doterali dotle da nam se s vrha vlasti rugaju Miloševićevi i Šešeljevi kadrovi i njihovi propagandisti koji su po mnogo čemu prevazišli uzore iz devedesetih.

Biće dobro ako se samo na ruganju vlasti sa borcima za razum i nužne promene završi, jer neki veselnik iz BIA, sa neke tribune – poput svojevremeno Miloševićevog vajnog eksperta za specijalne ratove Vojislava Mićovića (ko li ga još pamti?) – skoro pa nagoveštava uvođenje Putinovih metoda za obračun protiv, kako reče, ovde instaliranih stranih službi specijalnog rata (valjda zapadnih, Putinovih nikako) oslonjenih na kako reče neke opozicione lidere, neke medije i NVO koji jelda rovare protiv Srbije. Veselnik je samo jedan iz stare škole nelustriranih Miloševićevih Službi, koji denuncijantski upire prstom u ono malo preostalog razuma u urušenoj Srbiji. Otkrivanjem protivsrpskih zavera (domaćih, plaćenih izdajnika) nekontrolisane i nelustrirane službe poput devedesetih se preporučuju ne služenju državi i društvu, nego vladajućem režimu i njegovom neprikosnovenom gospodaru, koji se povodom skandalozne izjave predstavnika BIA pravi nevešt – tobože neinformisan je, pa će se o svemu je li podrobnije raspitati. A zapravo samo povtrđuje ono što je veselnik rekao.

Samo radikalni raskid sa ideološkim matricama, kadrovima i praksom iz devedesetih mogu dovesti do nekad propuštenog  okasnelog Šestog oktobra. Oni na opozicionoj sceni koji se grupišu oko starih zabluda i davno izgubljenih bitaka iz jada i čamotinje ne mogu nas izvući. Ne sipa se vino novo u mješine stare.

(Autonomija)