Neuspeh referenduma u Makedoniji, koji je bio velika šansa da se mala država, okružena agresivnim nacionalističkim susedima, pokrene iz beznađa zapuštene južnoevropske periferije i usmeri ka uređenim društvima – ka evroatlanskim integracijama – još jednom je pokazao koliko raširen konzervativizam i strahove velikog broja građana od promena, toliko i žilavost balkanskih nacionalizma (ovog puta makedonskog), koji parazitiraju na strahovima građana i njihovoj zbunjenosti. Na referendumu su poraženi politička zrelost i odgovornost onih koji su građanima Makedonije ponudili istorijski kompromis sa Grčkom i ubrzane evroatlankse integracije. Pobedile su predrasude, strah od promena, nacionalistička zadrtost, politička neodgovornost.

Decenijama ucenjivana od grčkog nacionalizma (i od uticajnih zapadnih demokratija i evroatlanskih institucija neopravdano skrajnuta u trećerazredne prioritete) Makedoniji se, takoreći nenadano, ukazala šansa da brzo razreši gordijev čvor svog beznadežnog položaja. Višegodišnja VMRO nacionalistička vlast urušila se zbog enormne korupcije i kriminala. Posle velikih opstrukcija i iskušenja skoro na ivici građanskih sukoba (čemu su itekako doprinosilile ruske subverzivne aktivnosti, uz nejasnu ulogu Srbije), koalicija okupljena oko Socijaldemokratskog saveza Makedonije na čelu sa Zoranom Zaevom (za regionalne bedne političke prilike retko moderna pojava) preuzela je vlast. Zaev je jasno pokazao nameru da najkraćim putem Makedoniju – uz neizbežne kompromise sa Grčkom – usmeri ka evroatlanskim integracijama; da je izvuče je iz čamotinje izazvane odsustvom evroatlanskih perspektiva, te posledično raširenim nacionalizmom, korupcijom i kriminalom (koji Zapadni Balkan drže u zaleđenom stanju).

Srećna okolnost po njegove vizije je da je istovremeno u Grčkoj na vlasti leva politička opcija na čelu sa razumnim Aleksisom Ciprasom. Splet tih srećnih okolnosti – uz aktivniju posredničku pomoć uticajnih zapadnih zemalja – nakon višedecenijske blokade i činilo se nerešivog spora oko imena države doveo je do istorijskog sporazuma Makedonije i Grčke oko imena bivše jugoslovenske republike – Republika Severna Makedonija. Razboriti građani ne samo Makedonije, nego i regiona – pa i šire – izmučeni beskrajnim balkanskim nacionalističkim ludilima, očekivali su uspeh makedonskog referenduma i brz put ove države u EU, jer se time stvara realnija šansa za rešavanje i ostalih balkanskih mrtvih čvorova koje decenijama uporno stežu u korupciju i kriminal svake vrste ogrezli nacionalisti. Na referendumu se desilo šta se desilo – Zaev, uprkos velike pomoći najvećih demokratskih zemalja nije uspeo da pridobije poverenj građana, odnosno da ih inspiriše da izađu i glasaju na referendumu. Šta će se dalje događati – videćemo…

Neuspeh makedonskog referenduma obradovao je jednako zadrte i makedonske i grčke nacionaliste. Kao i nacionaliste i konzervativce ostalih suseda Makedonije, posebno srpske. Seiri se dakako i u Kremlju, koji svakako nije sedeo skrštenih ruku mirno čekujući rezultate referenduma. Putinova mašinerija ulaže velike napore kako bi Zapadni Balkan – od endemskog nacionalizma, kriminala i korupcije bolesno mesto Evrope – i dalje držao što dalje od evroatlanskih integracija, oslanjajući se i na sve načine pomažući lokalne, što leve, što desne ekstremiste i kleronacionaliste svih vrsta. Kad su mu u slučaju Crne Gore izostali očekivani rezultati, radost zbog neuspeha referenduma u Makedoniji utoliko je Kremlju veća.

(Autonomija)