Mobilizacija je bila fascinantna: Vojvodina je opet u centru pažnje. Na način kojim je Kalimero od junaka iz crtanih filmova postao poštapalica u svakodnevnim razgovorima. Nepravda, pa to ti je. Međutim, kao i ranije pažnja je uspešno koncentrisana na stavove i diskvalifikaciju, a nimalo na argumentaciju.

I pošto, i ako bude usvojen zakon o javnoj svojini i pošto izdaci za kapitalne investicije budu skresani ne „ni po babu ni po stričevima“ nego po decibelima buke koju stvara ovaj ili onaj, nećemo znati da li Vojvodina stvarno zaostaje više nego drugi delovi Srbije, a naročito nećemo znati ako zaostaje, zašto?

Da budemo načisto: nije samo železnica Vojvodine bila dostojnija Evrope, za vreme cara Franje Josifa nego danas. I železnica Srbije je mnogo bolje parirala Evropi za vreme kralja Aleksandra I Karađorđevića nego što parira danas. I da načisto budemo još jedno: nije Vojvodina naša hranilica. Naša jedina hranilica. Sem kod kukuruza i delimično pšenice, svim ostalim što imamo na stolu, Srbiju hrane i ostali njeni delovi. Uspešno se, koliko to politika dozvoljava, noseći sa istorijskim srednjeevropskim prednostima Vojvodine.

Ipak često je važnije kako se neki deo celine oseća, nego kakvo njegovo stvarno stanje jeste. Pri čemu se ne može poreći da mnogo delovi Vojvodine ne izgledaju onako kako ste ih na osnovu istorijske građe zamišljali. Naime, srednjeevropski. Vojvodina se promenila i demografski, pa bi trebalo videti ima li ta promena i ekonomskih posledica. I kakvih. Počev od onih posle II svetskog rata. Nema nikakve sumnje da je Vojvodinu devedesetih godina pogodio snažan izbeglički talas. Da je to bez sumnje moralo proizvesti velike socijalne troškove, pa i sociokulturološke promene bitne i za ekonomiju. Ali takav je talas doživelo recimo i Kraljevo, a daleko od toga da je pošteđen bio, recimo, i Zemun.

Procenat privatizacija koje su u Vojvodini propale glavobolan je. Ma neće biti da pokrajinske i lokalne vlasti i njihovi finansijeri nisu imali nikakvog uticaja na tu katastrofu, koja je bez radnog mesta ostavila nekoliko desetina hiljada ljudi. I na to što je „glavni vojvođanski privatizer postao zaštićeni svedok“ i tako amnestiran od mnogih pitanja, a njegovi mentori zaštićeni od mnogih odgovora. Pitanjima nema kraja, na primer, da li je produktivno i ekonomski poželjno da se poslovna banka „sa dosijeom“ prekomanduje u razvojnu banku cele Pokrajine?

(Redakcijski komentar lista „Danas“, objavljen na sajtu ovog lista 12. septembra 2011. pod naslovom „Nepravda i decibeli“)