Kada je rekla da letuje na moru u Hrvatskoj, jednu devojčicu od nepunih 12 godina iz Novog Sada drugarice su gledale praznim pogledima: niko od drugarica ne letuje u Hrvatskoj. Kada su se dopisivale dok je bila na moru u Istri i kada im je rekla da baš cela porodica navija za Hrvatsku na Svetskom prvenstvu u fudbalu, jedna devojčica iz novosadskog kvarta Liman poslala joj je fotografiju dece iz Jasenovca i poručila joj: “Pokaži ovo onima koji bi da navijaju za Hrvatsku”. Devojčica koja je poslala fotografiju ima nepunih 13 godina. Nekoliko dana kasnije, devojčica od nepunih 12 godina je, sva srećna, odlučila da podeli radost sa drugaricama i poslala im fotografije ulaznica za koncert Rite Ore u Poreču. Prvo su je ignorisale. Onda joj je ona devojčica od nepunih 13 godina poslala kratku rečenicu: “Pa ona (Rita Ora) je Šiptarka…”

Devojčica od nepunih 12 godina je u izrazitoj manjini u svome društvu, u kome devojčice od 12 i 13 godina ponekad pričaju o “politici”, o ratovima i mržnjama. Devojčica je na margini i nema želju da drugaricama objašnjava notorne stvari: da nisu svi Hrvati ustaše, na primer. Da u Istri ima svoju drugaricu, domicilnu Hrvaticu, s kojom pliva, roni i traži morske zvezde i ježeve, igra “uno” i veseli se životu. I da svake godine, kad odlazi s mora, ona i njena drugarica plaču jer se neće videti u idućih godinu dana. Ima, tamo na plažama Jadranskog mora, i svoju dugogodišnju drugaricu Italijanku, sa kojom se isto svake godine smeje od sreće kada se ponovo sretnu i plače zbog tuge privremenog rastanka. Sada je, na Exitu na koji ju je vodio brat, u Novom Sadu, stekla i drugaricu iz Berlina. Devojčica od 12 godina, međutim, živi u jednom od najurbanijih kvartova Novog Sada u kome naprosto nema volje da onoj drugarici od nepunih 13 godina objašnjava da se sa svim tim strankinjama druži jer voli da se druži sa dobrim i zanimljivim ljudima. Ona radije bira da svojim novosadskim drugaricama kaže da to nisu priče koje bi oni – deca – trebalo da pričaju između sebe. Njoj se drugarstvo podrazumeva i ona je, iako toga još uvek nije potpuno svesna, već sada na društvenoj margini. Ona će, zbog toga – jer je videla i Beč, i Pariz, i Njujork – poželeti da ode sa margine. I da hoda istim onim njujorškim ulicama, gde se, prvoga dana svoga boravka u glavnom gradu sveta, čudom čudila otkuda toliko belih, crnih, žutih, crvenih…. ljudi u jednom te istom gradu. Drugoga dana boravka u Njujorku ništa joj više nije bilo čudno. Osećala je da je kod kuće.

Njen brat, dečak-momak od 19 godina, već se uveliko sekira jer je normalnost u Srbiji na društvenoj margini. Njemu je dosta, veli, besmisla i apsurda. Dosta mu je da obašnjava drugarima da se podrazumeva da će navijati za komšije s kojima deli isti jezik, istu kulturu, isti mentalitet, nego li za Dance, Ruse, Engleze ili Francuze. Protiv kojih nema ništa ali mu je Hrvatska na 40 kilometara od njegovog Novog Sada. Muka mu je, kaže, da se vrati u Srbiju sa putovanja. Problem je, međutim, što voli da putuje. Problem je i što je veliki lokal patriota i što voli svoj Novi Sad. To je, u stvari, baš veliki problem, jer se još više nervira zbog divljaka koji mu svakodnevno, uporno i sistematično razvaljuju voljeni grad. Kaže da je sit mržnje koja ovde isijava na svakom koraku. “Vi, možda, niste primetili da je sve otišlo dođavola upravo onog momenta kad smo postali ‘mi’ i ‘oni’?”, kaže on svojim drugarima. Oni, drugari, doduše nisu nikada bili u Hrvatskoj, ali znaju sve o “ustašama”. Jer, misle oni, šta tu ima da se proverava i lično uverava, kada su toliko puta slušali o tome, i kod kuće, i u školi, i na televiziji i internetu.

On, taj dečak-momak, u Istri, na moru, glasno je navijao za Hrvatsku pa je u zanosu poručio hrvatskim fudbalerima u prepunom kafiću uz more: “Ajmo, bre, dajte gol!” Konobar ga je prvo čudnovato pogledao a onda se nasmejao i rekao: “Ajmo, bre, Hrvatska!” Doduše, konobar je možda bio i “naš”, jer tamo, u Hrvatskoj, u Istri, sve je više radnika iz Srbije. Hrvatska je, naime, ušla u EU i od tada njeni mladi građani, sada sa radnim vizama u džepu, radije konobarišu i kuvaju u Berlinu ili Dablinu nego li u svojoj patriotski opljačkanoj domovini. Dečak-momak je od povratka s mora po prvi put u životu počeo intenzivno da govori o tome da on u Srbiji više ne može da izdrži teror nad zdravim razumom. I da sve više želi da ode, jer mu je dosta raspamećivanja. I da želi da ode, jer je očistio prvu godinu već u junu mesecu, kao jedan od najboljih studenata na svome fakultetu. Jer voli to što studira, želi time da se bavi u životu. A to želi da zasluži kroz rad, ne kroz partijsku ili nacionalnu pripadnost.

Šta, u međuvremenu, radi ona devojčica od nepunih 13 godina, koja je svojoj drugarici iz naselja i iz iste osnovne škole, devojčici od nepunih 12 godina, poslala fotografiju dece iz ustaškog koncentracionog logora Jasenovac i za Ritu Oru rekla da je “Šiptarka”? Odakle njoj ta fotografija i ta “svest” o postojanju “Šiptara”? Na kolenu čijeg dede ona cupka dok je ovaj uči kako da mrzi? Da li je to isti onaj deda kojeg je njegov deda učio kako da mrzi kad dođu devedesete godine 20. veka… I koliko takvih deda, baba, majki i očeva, braće i sestara, stričeva, tetaka… ovde kod nas ima? Previše je saučesnika jer da nije tako, ne bi raspamećivanje, ne bi klanje, ne bi genocid bio onako uspešno sproveden kao što jeste. Jer bez “običnih ljudi” nema ni uspešnog nacionalsocijalizma. Ne bi Milošević onoliko glasova osvojio. Ne bi danas bilo onoliko čitalaca Informera i gledalaca Pinka. Ne bi bilo ovakvih političara, lansiranih direktno iz devedesetih. Ne bi se laži iz ratne propagande devedesetih pretvorile u aksiome dvehiljaditih, ne bi ušle u udžbenike, u vrtiće, škole, na fakultete… Srbija je geto, A neimari su “obični ljudi”.

Devojčici i dečaku-momku koji su rođeni posle ratova uopšte nije jasno koji je vrag spopao te “obične ljude”. Ponekad im je i muka od toga da se svaki dan sreću sa budalama i budaletinama. I oni će otići. A ostaće samo oni što cupkaju na dedinim kolenima dok im ovi za laku noć šapuću koga treba priklati čim se za to ukaže zgodna prilika.

A ako ne odu, onda će se boriti. Da poprave sva sranja koja smo im slavno ostavili. Kada smo se, bez ispaljenog metka, povukli pravo na marginu: cinični, ogorčeni kritizeri bez ideala. Neko u dijasporu a neko u unutrašnji egzil. Zaglavljeni u našem šesnaestercu nostalgije, sećanja i “boljih vremena”. I prepustili terensku inicijativu zlu, zločinu, zločincima i njihovim saigračima, “običnim ljudima”.

(Avangarda, ilustracija: Pixabay)