petak, 24. mart 2018.

Živim u dobu masovnog konformizma. Sve češće se suočavam s nepodnošljivom intolerancijom ovog konformizma. Mase odano ponavljaju tirade svoje omiljene stranke, i zorno pokazuju netoleranciju prema svakom ličnom stavu. Demonstrativno mrze lično mišljenje, jer u njemu otkrivaju neprijateljske misli. Konformističnim masama je neophodna slika neprijatelja, već i njihova molitva počinje ovako: „Dragi Vođo, neprijatelja nam nasušnog daj nam danas“. Zigmund Bauman je još blagovremeno postavio dijagnozu: „Uniformisanost rađa konformizam, a drugo lice konformizma je intolerancija“. Intolerancija, odnosno masovna histerija koja bez cenzora obavlja cenzuru. I to se oseća u svim oblastima života – pa i u književnosti. Koliko vidim, u poslednje vreme i pisci govore tako da ni slučajno ne izuste ime one osobe koju je njihova stranka ili njihov vođa stavio na crnu listu.

nedelja, 26. mart 2018.

Vraćajući se iz Beograda u Zagreb, posećuje me moj zagrebački izdavač, Seid Serdarević. Neki njegovi autori imali su književno veče u Beogradu i sad, po cenu izvesne zaobilaznice, obreo se u Novom Sadu. Najesen izlazi u Zagrebu moja sledeća knjiga: Neoplanta, ili Obećana zemlja, pa je to lep povod da preduzmemo jednu kraću šetnju u gradu, u nekadašnjoj Neoplanti, da pogledamo poprišta mog romana. Smesta primećuje da nedostaju mađarski natpisi imena ulica. Navodi primer Istre, tamo se imena ulica ispisuju na hrvatskom i na italijanskom. Jednakim slovima. Jer je suština multikulturalizma u tome da su različite kulture jednako vredne, što znači i upotrebu slova iste veličine. Vodim ga pred zdanje Kulturnog centra Novog Sada, na kojem je naziv ustanove ispisan ogromnim slovima, i sasvim malim slovima na jezicima nacionalnih manjina. Mi smo, Novosađani, stvorili „najnapredniju” formu multikulturalizma: to je – hvalim se, multikulturalizam s mikroskopskim slovima koja može čitati samo onaj ko nosi ružičaste naočare. U ovoj ustanovi kulture bilo je nekad i programa na mađarskom jeziku, ali oni su ukinuti od kad manjinski političari tvrde da vojvođanski Mađari nikad nisu bili tako visoko uvažavani, kao danas. Orvelov jezik se odomaćio u svakodnevnom životu. Saznajem da će krajem aprila i u Novom Sadu biti promovisana jedna nova knjiga Frakture, delo Dejana Jovića Rat i mit o politici identiteta – knjiga koju sam od Seida dobio na poklon još u Zagrebu. Neizostavno ću je pročitati, jer je identitet jedno od najspornijih pitanja našeg vremena. Mnogi misle da je opasan eksploziv, ili nekakav novi opijum, drugi pak smatraju da moramo obavezno da se posvetimo tom prvorazrednom problemu današnjice. I prvorazrednoj traumi današnjice. Lutajući u šumi raznih teorija mogu reći samo toliko da je identitet današnjeg čoveka nadasve povredljiv, kolebljiv i izlomljen, nekadašnja svest o homogenom identitetu se urušila, današnji čovek ima osećaj da je od nekadašnje kolektivne svesti o identitetu ostala samo ljuštura, da je iznutra prazna. I to se najviše odnosi na nacionalni identitet. I najveći nacionalisti sanjare o izgubljenoj nacionalnoj svesti o identitetu, pozivaju se neumorno na nekadašnju romantičnu i homogenu nacionalnu svest. U ovoj situaciji moderna levica se naprosto ne snalazi, ne usuđuje se da progovori o identitetu, plaši se da slučajno ne otvori Pandorinu kutiju. Seid misli da hrvatska levica greši što ne uzima ozbiljno nacionalno pitanje, već ga olako prepušta desnici. Ne uzima ga ozbiljno ni levica, ni liberali – nastavljam Seidovu misao, i ista je sutuacija i u Budimpešti. Na tacni je desnici ponuđeno i nacionalno, i manjinsko pitanje, a uz to i pitanje odnosa metropole i provincije. Prisećam se Ištvana Biboa, koji je, pomenuvši Hitlera, primetio da su Nemci u tridesetim godinama imali legitimna nacionalna pitanja, na koja levica nije bila u stanju da odgovori, i na to je došao Hitler – i dao tragično pogrešan odgovor. Nacija je, dakle, dobila jedan zloslutni odgovor, ali pošto drugih odgovora nije bilo, nacija ju je, na svoju nesreću, prihvatila. I mađarska, i hrvatska nacija, mogao bih da nastavim, na početku 21. veka očekuje odgovor na ovo pitanje, a pri tom pljušte pogrešni, rđavi odgovori, i Pandorina kutija se već otvara.

Po povratku kući čitam vest da ćemo, prema predlogu pokrajinske koalicione vlade – član te koalicije jeste i Savez vojvođanskih Mađara – Dan Vojvodine proslavljati 25. novembra. Na taj dan je, naime, u Novom Sadu održana 1918. godine Velika narodna skupština na kojoj je odlučeno da se Vojvodina pripoji Kraljevini Srbiji. (…)

ponedeljak, 27. mart 2018.

Na televiziji Echo Žolt Bajer je objasnio da je zapadna civilizacija osuđena na smrt, jer je izgubila instinkt održavanja rase i bivstva. Sve češće čujem i slušam u mađarskim medijima – više ne toliko o krizi Zapada, jer i kriza može da bude produktivna – već izravno o smrti Zapada. Ova teorija nema nikakve veze sa Špenglerom koji je, pišući o sumraku Zapada između ostalog govorio o „diktaturi novca”, naglašavajući da moćnici privatnog kapitala zahtevaju slobodan prolaz ka sticanju ogromne imovine, i nikakvi zakoni nisu u stanju da ih u tome spreče. U tom cilju „koriste demokratiju i korumpirane partije”. Na Zapadu, dakle, a sad već i na Istoku, u punom je jeku rat između novca i prava – samo što je istočna oligarhija brutalnija. Prema tome, s pravom bismo mogli govoriti i o „sumraku Istoka”, tim pre što ovde taj proces poprima krajnje neljudske forme. To na vlastitoj koži osećaju mase od stotina i stotina hiljada ljudi koji iz ovog regiona masovno beže na agonijom zahvaćeni Zapad, beže i iz Mađarske, i iz Srbije. Pri tom i u Vojvodini smo svedoci odraza izborne kampanje u Mađarskoj. Na portalu dnevnog lista Mađar So pojavio se sledeći izborni slogan: „Reci ne! Jer smo iste krvi!” – sokoli svoje pristalice list Saveza vojvođanskih Mađara, preporučivši im da uzmu učešća u glasanju za novi saziv parlamenta. Ne mogu baš da razumem ovu parolu. Ja pomišljam na kulturu, na maternji jezik, a ne na krv. A učešće u izborima nije važno zbog krvi, već zbog boljeg života. Ali, nezavisno od parlamentarnih izbora u Mađarskoj, u zvaničnoj javnosti vojvođanske mađarske manjine vlada krvni optimizam. Mađarski premijer Viktor Orban, na svečanosti povodom završetka obnove subotičke sinagoge govorio je o novoj budućnosti: „Ova budućnost je već počela, Srbi i Mađari je u Subotici već zajedno ispisuju.” List Mađar So izveštava da je mađarski premijer politiku zaštite manjina u Srbiji nazvao uzornom i naglasio da Srbija, sa stanovišta zaštite manjinskih prava, može da bude model i za Evropsku uniju.

sreda, 28. mart 2018.

Nacionalizam? Većina ljudi u današnje vreme će samo da slegne ramenima, ne uzbuđuje se, već – kako zna i ume – prilagođava se „duhu vremena”. Umiruje ih već i to da se ne suočavaju s ekstremnim nacionalizmom devedesetih godina, nego s takozvanim „hladnim nacionalizmom”, kojeg je Mihael Bilig nazvao „banalnim” nacionalizmom. Mnogi su skloni da to okvalifikuju kao napredak, kao istorijski iskorak. Jedan moj poznanik je na to duhovito primetio: „Da. Ne šalju nas s jednim sendvičem, idemo već i sami.” I taj „banalni” nacionalizam se uvukao u sve pore života, skoro neprimetno stekao pravo građanstva i u javnom govoru, i polako će preobličiti i naš rečnik. U Novom Sadu, na primer, nećemo više ni primetiti da u centru grada nema naziva ulica na mađarskom, slovačkom ili hrvatskom jeziku. Nema nigde ni nekog plakata na mađraskom jeziku, dok manjinski političari ponavljaju da položaj nacionalnih manjina u Srbiji nikad nije bio bolji. Višejezične table, kao podsećanje na prošlost, mogu se videti samo na nekoliko javnih ustanova. Pitanje srazmernog zapošljavanja u javnim institucijama, na pošti, železnici? Na to ne smem ni da pomislim. To je samo pitanje detalja, sigurno ne i najvažnijih, i nije karakteristično samo za Novi Sad, već i za čitav srednjoistočno-evropski i balkanski region koji doživljavaju svoju novu „nacionalnu renesansu”. Mase su se razočarale u socijalizam, razočarale se i u demokratiju, rado bi slobodu trampile za sigurnost, pa im tako i ne preostaje ništa drugo, nego taj „banalni” nacionalizam. Taj „banalni” nacionalizam, sam po sebi, i ne bi predstavljao neku naročitu opasnost, ukoliko se iza njegovih leđa ne bi krili zloslutni znaci koji, prema mišljenju Dejana Jovića (Rat i mit), pokazuju u pravcu etnonacionalizma. I mnogi drugi znaci ukazuju na to da se krećemo u tom pravcu. U čitavom regionu se punom parom radi na reviziji istorije, na marginalizovanju temeljne vrednosti Drugog svetskog rata – antifašizma. Vlast otkriva nove spomenike, slavi romantičarske nacionalne veličine među kojima su mnogi očijukali s fašizmom. Spomenici su preispoljni kič, ideje su zlokobne. Mase se zabavljaju, inteligencija je utihnula, društvo klizi udesno, što samo po sebi i ne bi bilo mnogo tragično, jer se leve i desne hijerarhije vrednosti po pravilu smenjuju, samo što ovo današnje skretanje udesno vodi ka etnonacionalizmu. Da nema te opasnosti, ne bih bio zabrinut, jer zašto ne bi bio moguć jedan demokratski sistem koji bi počivao na konzervativnom, desno pozicionisanom sistemu vrednosti? U krajnjoj liniji, desnica ne vodi nužno ka fašizmu, kao što ni levica ne vodi obavezno u staljinizam.

Preveo Arpad Vicko
(Autonomija)