Postoji iko, u ovoj zabiti, ko u SPC prepoznaje socijalno odgovornu instituciju?

Jok ja. Često vidim njenog lidera u krugu elite, u društvu moćnika, na vrhu piramide. U slici što stvara dojam jedinstva svetovne i duhovne vlasti. Prisustvo Dodika na tom nacionalnom bilbordu, treba da proizvode i dodatni utisak o svesrpskom jedinstvu. Kao da su Srbi, svi redom, uspešni, dobro situirani, srećni i zadovoljni, visoki i plavi. Kao da nema onih jadnih, siromašnih, nezaposlenih, marginalizovanih, izgubljenih, tranzicijom izmrcvarenih, lažima zavedenih i već za života na brzinu sahranjenih. Ima ih, ima, al’ ne viđam crkvenog lidera među njima.

Onda, ima li ikoga da u ovoj pustinji u SPC prepozna duhovnu nekakvu ustanovu?

I opet – jok. Čujem i vidim lidera crkvenog kako gusla o Kosovu, imovini, sili i mili, majčinstvu, potrebi da se zemlja napuni porodom, a vladar osnaži podrškom. Al’ ne vidim i ne čujem da zbori o slobodi, recimo, pojedinca, tebi i meni nalik, koji se, eto, vazda grči i muči, al’ koji se, okusivši jednom jabuku s drveta spoznaje, zauvek izjednačio sa Bogom, pa mu ni Bog, kao ni njegovi ovozemaljski akviziteri, više nisu potrebni da po zemlji i vreloj prašini hoda sam, slobodan i visoko uzdignuta čela.

Ima li, da skratim nabrajanja, ikoga ko u ovoj našoj lokalnoj verziji preduzetničkog Edena ne vidi ispod mantije agilnog svetovnjaka, investitora?

Nema.

Vest da SPC investira u izgradnju stanova nije ništa novo, to je logična posledica njene materijalističke orijentacije i privrženosti jedinoj i pravoj njenoj ljubavi – akumulaciji. Bog u Srbiji nema nikakve veze ni sa onim nadrndanim, utripovanim, primitivnim i krvavim autokratom iz Starog zaveta, a ni s onim rodno nesenzibilisanim singl frajerom i seksistom iz Novog zaveta, nego sa momcima u lister odelima, aktovkama, bankovnim računima i zatamljenim naočarama. Nema više transcendencije. Nestala je i isparila.

Nemam ništa protiv da se SPC uključi u preduzetničku trku za profitom. Greh nije u tome što se, u želji za sticanjem, upušta u poslovne operacije ili što se u potrazi za užitkom odaje vreloj telesnoj politici, nego u tome što traži jednostavnost, smernost i uzdržavanje od istih. Nije problem u tome što teži zaradi, nego u tome što ne želi da plati porez. Nemam ništa protiv da tranzicija zakuca i na vrata Patrijaršije i da se duhovna braća svetog Save otvoreno transformišu u agente kapitala i u tišini timare zlatno tele. No, u tom bi slučaju i za njih morala da vrede ista pravila kao i za ostale preduzetnike ili, barem, za neke od njih. Recimo, da se ista patološka revnost kakvu su raznorazne inspekcije pokazivale u slučaju Južnih vesti, demonstrira i u slučaju pravoslavne poslovne korporacije. Ništa manje od toga ne može biti prihvatljivo.

(Autonomija)