Dva i po meseca pred parlamentarne izbore u Mađarskoj većina stranih komentatora smatra da će vladajuća partija Fides ponovo pobediti i da će to biti kraj demokratije u ovoj zemlji. Naravno, neki situaciju tumače sa više opreza (činjenica da migraciona politika premijera Orbana ima sve više pristalica u Evropi upućuje nas u tom smeru), ali dominira mišljenje da se mađarska vlada poslednjih 8 godina udaljava od Evrope.

Ako je ovo tumačenje zapadnih autora ispravno, u Mađarskoj bi morala postojati jaka opozicija koja ukazuje na pogubne greške u evropskoj politici Orbanove vlade i nudi odgovarajuće alternative. Ali tu nailazimo na problem. Takva opozicija ne postoji. Radi se o tome da ni mađarska opozicija nije dovoljno evropska.

Kako je to moguće? Odgovor je vrlo prost. Orbanova popularnost i nepopularnost opozicije su blisko povezane. U oba slučaja objašnjenje treba tražiti u odnosu prema Evropi.

Proevropski stav mađarske opozicije svodiv je na poštovanje normi. Još od polovine 19. veka suština naše politike bilo je shvatanje da je Mađarska nerazvijena zemlja i da može sustići razvijeni svet jedino ako prati primer zapadnih zemalja. To je bilo korisno za politički razvoj u Mađarskoj, ali često ne i dovoljno. Takav stav je dobro poslužio posle 1867. (austro-ugarska nagodba) kada se mađarska politika značajno približila glavnim evropskim tokovima. To je bilo korisno i od 1990. nadalje, kada su posle rušenja diktature uspostavljane demokratske institucije.

Ali ponekad nije dovoljno samo slediti čopor. Sadašnja opozicija u Mađarskoj je naučila da se pridržava normi, ali nema ideju šta bi trebalo preduzeti u onim slučajevima kada to nije dovoljno za dostizanje zapadnoevropskog načina života. Drugim rečima, opozicija ne zna kako da se postavi u situaciji kada je tranziciona euforija 90-ih davno prošla, a pokazalo se da uvođenjem zapadnih institucija posao nije završen. Orbanov uspeh proističe otuda što su on i njegova partija jaki u onim oblastima u kojima je opozicija slaba.

Saglasno sa većinskim mišljenjem na zapadu, mađarska opozicija sadašnji politički sistem u svojoj zemlji opisuje kao autokratiju. Ali takva kategorizacija prikriva stvarni izvor Orbanove snage. Ako je ovaj sistem zaista autokratija, onda treba objasniti kako je moguće da su ljudi koji su tako dugo pratili zapadni model iznenada odlučili da ga se odreknu. Objašnjenje da je mađarski premijer demontirao demokratske institucije nije dovoljno. Kako je on to mogao da učini ako je postojala snažna liberalna demokratija?

Snaga orbanizma je u shvatanju da Evropu nije dovoljno samo pratiti, već se ona mora i oblikovati. Naravno, mađarska opozicija odgovara: tako mala zemlja ne može imati ambiciju uspostavljanja trendova. Ali opozicija tu greši. Veliki broj zapadnih autora tvrdi da male zemlje imaju ulogu u svetskoj politici. Male zemlje neke stvari znaju bolje nego velike.

Orbanova politika nije proizvod slučajnosti. To što Orban radi već je poznato ljudima upućenima u istoriju Mađarske. Potreba da se predvodi uvek je bila prisutna paralelno sa željom da se prate lideri. Kada čitamo istorijske tekstove mađarskih autora iznenađuje to koliko su njihovi stavovi bliski onome što Orban danas misli i radi.

Centralni element te politike je zaštita mađarskog nacionalnog suvereniteta. Današnja mađarska desnica nije izmislila ništa novo, već je samo oživela mađarsku tradiciju. To može izgledati kao anahronizam u današnjem globalizovanom svetu, ali primeri Katalonije i Škotske govore drugačije. Mada je Mađarska nezavisna zemlja i u tom smislu različita od Katalonije i Škotske, sve ove zemlje dele snažnu želju za nacionalnom nezavisnošću. U slučaju Mađarske to je blisko povezano sa istorijskim iskustvom. Deo mađarske elite uvek je smatrao da je najvažnije zaštititi nacionalni suverenitet.

Orban se ne zadovoljava vođenjem unutrašnje politike. On želi da oblikuje i međunarodne odnose. Opozicija to ne razume i to je izvor njene slabosti. Sadašnja mađarska opozicija (osim što je rasparčana) nema dinamičku predstavu o Evropi. Ona samo zna da je prozapadno orijentisana i to je kraj priče. Ali u 21. veku glasačima to više nije dovoljno. Oni imaju pravo da pitaju: ako je sadašnja opozicija prozapadna, zašto nije donela zapadni životni standard u Mađarsku dok je bila na vlasti?

Mađarske liberalne i levičarske partije shvataju Evropu na statičan način i zanemaruju izazove sa kojima se suočava EU. Takva slika Evrope ne odgovara tome kako je vide glasači. Opozicione partije bi trebalo da se uključe u aktuelne debate i u traganje za rešenjima problema u EU. Otvoreniji i hrabriji pristup Evropi (i njenim teškoćama) i otkrivanje javnosti šta opozicija misli o sadašnjosti i budućnosti EU mogli bi biti ključni elementi za zadobijanje podrške glasača.

(Ervin Csizmadia, Social Europe / Preveo Đorđe Tomić, Peščanik)