Dovoljno je da gledate krimi serije pa da znate da je za otkrivanje ubice najvažnije otkrivanje motiva. To važi i za političko ubistvo. U tom kontekstu je zanimljivo da predsednik Srbije Aleksandar Vučić atentat na Olivera Ivanovića nije nazvao političkim ubistvom, iako je o tome nesumnjivo reč, nego terorističkim aktom. To jeste manje više isto, ali kao da se Vučić bojao da upotrebom direktnijeg termina ne navede javnost da počinioce, tj. nalogodavce traži među Ivanovićevim politički protivnicima. Upotrebom izraza terorizam dijapazon potencijalno umešanih proširen je do bezgraničnosti.

Ubistvo Olivera Ivanovića se – neizbežno, po svoj prilici – upoređuje sa ubistvom Zorana Đinđića. Razlike su međutim drastične, možda i preovlađujuće. Dok je Đinđić kao premijer bio jedan od politički najmoćnijih ljudi – mnogi su ga optuživali i da je uzurpirao svu vlast – Ivanović je praktično bio na političkoj margini, daleko od poluga vlasti. Uprkos tome, međutim, Ivanović nije bio politički bezopasna ličnost, naprotiv. Mada, praktično isključivo, samo potencijalno. Naime, on je kao čovek mira, dijaloga i saradnje bio pretnja za sve kojima konflikt između Srba i Albanaca odgovara. Makar i zamrznut, ali da bi (i) takav ostao on povremeno mora da se podgreje.

U stvari, ako se već bavimo analogijama, koje naravno nikada nisu savršene, Ivanovićevo smaknuće više liči na ubistvo Rajhl-Kira kod Osijeka, na samom početku rata u Hrvatskoj, kada su ekstremisti ubili čoveka koji se borio protiv rata i zalagao za pomirenje Srba i Hrvata.

Nema, dakle, sumnje da je Oliver Ivanović ubijen zato da bi se sprečila stabilizacija, odnosno povećala destabilizacija (severa) Kosova. S obzirom na to ne bi se reklo da Ivanovićevo ubistvo odgovara predsedniku Vučiću i njegovoj politici koja ipak ide za tim da se kosovski čvor nekako razreši. Što ga, naravno, ne oslobađa odgovornosti za zaoštravanje političke klime – tj. za svojevrsno igranje vatrom zbog čega i požar koji izbije deluje kao posledica upravo te igre, makar ga izazvao i neki piroman.

Ne odgovara to ubistvo čini se ni Albancima, jer i njih „zveckanje oružjem“ udaljava od cilja. Generalno, ne odgovara nikome ko Srbiju i Kosovo i čitav ovaj region vidi kao deo Evropske unije. I NATO pakta.

Tragična smrt Olivera Ivanovića – čije posledice u ovom trenutku nije moguće sagledati – nameće dva pitanja. Prvo je kako to da za jednog tako obrazovanog i civilizovanog čoveka (sada se posebno ističe njegovo poznavanje albanskog jezika) kakav je bio Ivanović, nije bilo mesta u Vučićevoj „ekipi“ za sever Kosova. Malo je verovatno da je predsednik sebi to pitanje postavio, a trebalo je. Ali jedno drugo sigurno jeste. To pitanje glasi – čemu služe svi ti njegovi bezbednjaci. Jer to ubistvo je pokazalo da Vučić uprkos svim naporima da uspostavi kontrolu nad tim područjem, u šta je kroz sastavljanje „Srpske liste“ uložio silan novac i energiju, tu kontrolu uspostavio nije. Tražeći verne, Vučić je izgubio iz vida sposobne. Okružio se odanim, ali nesposobnim ljudima. Gašić, Stefanović, Vulin, Đurić su se pokazali potpuno neupotrebljivima. To jest, oni mogu da proganjaju opoziciju i medije, jaki su na rečima i umeju da „stostruko zagalame“, ali za tihi rad na terenu, za pažljivo prikupljanje i analizu informacija, za to nisu obučeni.

U to se Vučić sad uverio. Zato se i uplašio. I sve je očitije da je on jedan uplašen čovek. Zato valjda i viče toliko da se ničega ne boji.

Sigurno mu se stalno vraća slika onog psića pod vodom kojeg su mu pokazali u Moskvi.

(Peščanik)