I pre nego što pokreti postanu dovoljno jaki da spuste gvozdene zavese, kako bi spre?ili ikoga da i najmanjim detaljem stvarnosti uznemiri jezivu tišinu jednog sasvim imaginarnog sveta, totalitarna propaganda ve? je dovoljno snažna da izoluje mase od stvarnosti – ovako je Hana Arent pisala i analizirala (Izvori totalitarizma) jedan svojevrsan fenomen totalitarnih sistema, a to je težnja ka totalnoj fikciji, to jeste stvaranje takvog društvenog sistema gde ?e iluzija ili fikcija biti predstavljeni kao stvarnost, a sama realnost kao opasnost i neprijateljski akt prema fiktivnom ure?enju.

Naravno, ova iluzija se ne stvara preko no?i i potrebno je vremena kako bi se gra?ani ubedili da nije realnost ono što vide, osete ili misle ve? ono što im „premudri i predobri“ vo?a kaže. Proces stvaranja totalne fikcije najefikasnije ubrzava postojanje neprijatelja koji „podriva naše društvo“ i „nikada ne spava“, koji nam stalno smišlja nove pakosti i nepodopštine, ali ga mudri vo?a uvek pobedi i uhvati u propagandi i laži. Nije loše ni izvesti par diverzija ili subverzivnih akcija sa bombama i pravim žrtvama, ako je neprijatelj izmišljen, a naj?eš?e jeste, jer je onda još strašniji za slu?ene gra?ane, kako bi se stvorila što bolja osnova za produbljivanje i proširivanje mogu?nosti za kreiranje novih i još lu?ih fikcija bez kojih gra?ani, na kraju, više i ne mogu da žive – one im postaju bitnije od svega. Tako se stvaraju gra?ani koji bi radije „korenje jeli“ nego se podredili „silama haosa i bezumlja“.

Devedeseih godina prošlog veka, za vreme ratova, sankcija i nezapam?ene bede, iluzija o nepobedivosti i strašnom ponosu velikog vo?e a samim tim, procesom identifikacije, i njegovih gra?ana – držala je ove nesre?ne gra?ane u životu bez obzira što su bili siromašni i jadni. Neverovatno zvu?i nekome ko to nije osetio, ali totalitarna psihologija vlasti i konstantna propaganda u?inili su od gra?ana poslušne zombije koji su mrzeli „novi poredak“ a slavili S. Miloševi?a kao velikog borca koji ?e uz pomo? Rusije, kada do?e vreme za to, pobediti sile zla. E sad što nam je tada i velika Rusija okrenula le?a i nije imala ništa protiv ekonomskih, a za nas „nepravednih i ni?im zasluženih“, sankcija – to nije niko primetio, jer naprosto iluzija o sebi kao heroju i mu?eniku, koji ?eka „svetao dan“ kako bi na posletku otišao u mit i legendu, bila je ja?a od svih racionalnih argumenata.

Mislili smo da se ovaj balon, napravljen od iluzija i izmišljotina, raspao nakon petokotobarske revolucije, ali nije dugo potrajalo i neke nove fikcije, hranjene starim, po?ele su da osvajaju „herojski Balkan“. No, ove iluzije mogu biti itekako opasne po one koji ih ne prihvataju ili se pak drznu i pokušaju da se bore protiv njih, kao što je to u?inio Zoran ?in?i?. Stvarnost ovog sveta kojom je želeo da nas upozna ?in?i?, naša sopstvena realnost koja nije bila svetla, jer nam je zemlja bila uništena od bivše totalitarne vlasti, naprosto se nije dopala ve?em delu gra?anstva koje je još bilo opijeno iluzijama devedesetih godina. Iluzije su se ponovo pokazale ja?im i uverljivijim od realnih argumenata i Premijer je ubijen, jer se usudio da sprovodi politiku stvarnosti i polazi od realnih mogu?nosti našeg društva.

I od tada gledamo razvoj nove polit-ekonomske iluzije koju su zapo?eli oni koji su trebali, ali nisu znali, ili nisu hteli, da nastave njegovim putem bu?enja našeg društva uz pomo? zdravog razuma i opipljive realnosti. Shvatili su njegovi epigoni da ?e gra?ani lakše i bezbolnije prihvatiti nove-stare iluzije nego se suo?iti sa bolnim procesom tranzicije i zaigrali su na tu kartu. A tranzicija je tekla… Privatizacija, da ne kažem rasprodaja, išla je nekim „svojim“ tokom mimo svesti i znanja gra?ana. Tada je i stvorena „šema“ pomo?u koje su se privla?ili strani investiori – sada ve? legendarno podsticajno upla?ivanje novca po radnom mestu ukoliko se strani investitor odlu?i da uloži u Srbiju. Tajni ugovori, pri?e o velikim investicijama koje ?e preporoditi Srbiju – stvorili su iluziju o tome da idemo „ka kopnu“, a u stvarnosti to nije bilo tako. I taman je ta iluzija pukla kada su se pojavili „novi“ majstori-iluzionisti, koji i sada jašu na krilima svoje kontinuirane izborne kampanje i stalnog održavanja vanrednog stanja u društvu.

I „sre?ni ljudi“ su pohrlili novom vo?i… Bu?enje starih fikcija upakovanih u naprednja?ku foliju ili šareni, ukrasni papir, ponovo je preuzela svest gra?ana i opet se, uz pesmu, igru i klicanje vo?i, krenula prema sigurnoj katastrofi. Naprosto ne možemo da se otrgnemo od sopstvenih iluzija koje nam podgrejavaju svakojaki demagozi i današnje stanje u zemlji, kao i ?injenica ko nam je predsednik države, dovoljno govore o našoj nezrelosti i bolesnoj potrebi da sanjamo snove o nekoj bivšoj i boljoj zemlji. To vešto koriste današnji vlastodršci, kako bi oprali sebe od starih greha iz mra?nih deveesetih godina prošlog veka, i ube?uju nas kako je njihova borba bila pravedni?ka dok su ostali služili neprijatelju.

To je ujedno i smisao ovih poslednjih rehabilitacija ratnih zlo?inaca, bilo da su oni iz Drugog svetskog rata ili pak poslednjih balkanskih ratova. Nova vlast, uz pomo? iluzija i fikcija – a predsednik Vu?i? je najve?a fikcija od svih – stvara novi „vrli“ svet satkan od snova iz kojih ?e opet neko morati da budi gra?ane, kako bi ih prizvao pameti i realnosti. I tu ne?e biti više iluzija a la Informer, Alo ili neko drugo papirno-šareno štampano sme?e, ne?e biti botova i ostalih prodanih skotova koji napadaju sa virtuelne strane, ne?e biti ni mo?nog vo?e i predsednika, kao ni njegovog pobedni?kog osmeha, ni muzi?kih fontana ni gradova na vodi – ve? samo mi zagledani u ruševine koje su ostale iza pustih snova…

(Autonomija)