“Ovih dana sam pitala ?ake (petake uglavnom) da li doru?kuju ujutru, pre škole? Ve?ina ih je rekla da ne (ali zaista, nekih 70%), a razlozi su: roditelji ih probude jako kasno ili ih uopšte ne prate u školu (spavaju u to vreme), niti im prethodno naprave sendvi? ili im ni ne daju novac za užinu. Deca su ?esto gladna i zanemarena su sve više i više, a roditelji su izgubljeni u borbi za bolje sutra ili jednostavno ne brinu.“

Ovaj status na fejsbuku je postavila moja poznanica koja radi u školi. Znam koliko je dobra i savesna osoba u svom poslu i znam da sve što je napisala – jeste istinito, ma koliko to nekom smetalo ili ma koliko to bolelo i peklo našu društvenu s(a)vest. I sam radim u školi, doduše sa srednjoškolcima, i znam da me?u njima ima dosta ?aka koji žive u socijalnoj bedi, ali ipak to prikrivaju na razne na?ine, jer se bore za svoj status i mesto me?u vršnjacima. Bez obzira koliko smo svesni sopstvene ekonomske situacije i kako izlazimo na kraj sa neimaštinom, ipak kada ?ujete/pro?itate da su deca u osnovnoj školi „gladna i zanemarena“, jer su „roditelji izgubljeni u borbi za bolje sutra“ , tek onda vas realnost raspali po nosu i shvatite gde živite.

Ali, ne boli toliko siromaštvo i opšta neimaština koliko ovaj nedostatak empatije i razumevanja (da ne kažem ljubavi) roditelja za sopstvenu decu. Kako to? Kada se to desilo? I da li loša ekonomska situacija može biti opravdanje za roditeljsko zanemarivanje dece? Ne znam. Teško je prihvatiti ovako nešto, ali ako je tako, onda se moramo pitati kako smo dospeli u ovakvu situaciju i šta može da se uradi kako bi ovo užasno, surovo stanje promenilo.

Na ovako drasti?nim primerima, bez demagogije, jasno se vidi naša prava realnost i ekonomska (ali ne i samo ekonomska) beda dok nas sa raznih prorežimskih medija obasipaju iluzijama o boljem životu koji samo što nije stigao u ovu nesre?nu zemlju. Neka se gra?ani još malo strpe, za godinu, dve, ma tri najviše cveta?e nam ruže – kako to i sam predsednik države voli da obe?a. A u isto vreme, dok sa raznih pinkovizija i ostalog medijskog ?ubreta stiže ta kakofonija optimizma, sa?injena od praznih obe?anja i laži, roditelji izgubljeni u tranziciji i socijalnoj krizi ne mogu svojoj deci da priušte ni pristojan doru?ak ili su pak toliko slu?eni od nemo?i da poprave sopstvenu situaciju da zanemaruju i svoju decu, verovatno i sami sebe na neki na?in.

Se?am se kako mi je baka davno pri?ala o velikim krizima i siromaštvu koje je vladalo posle rata, tamo negde ranih pedesetih godina prošlog veka. Ona i moj deda imali su osmoro dece, gladovalo se i mu?ilo, ali su oni ipak imali nadu da ?e kriza pro?i i da ?e do?i bolji dani. Nisam od onih koji šire sentimentalnu famu o „zlatnim vremenima“ bivše Jugoslavije, ali ipak kada uporedim današnju situaciju sa recimo osamdesetim godinama prošlog veka u ondašnjoj Jugoslaviji – moram priznati da je razlika velika. Nije se ni tada nešto ekstra bogato i dobro živelo, ali se sigurno nije dešavalo, barem ne u širim ili ve?im razmerama, da roditelji „zaborave“ svojoj deci napraviti doru?ak. Plašim se da je ovo posledica, skoro trodecenijskog ne samo socijalnog ve? i psihološkog driblinga od strane raznih vlasti zbog kojeg smo, naprosto, izgubili dušu. Empatija me?u ljudima je bitno vezana za njihov intersocijalni sa-odnos, a neki negativni društveni faktori, kao što su ekonomske krize, ratovi, dugodišnja presija vlasti, ratovi – mogu dovesti do velike traume i to kod velikog dela gra?anstva.

Ne mogu zaboraviti onaj zombilend iz devedesetih godina prošlog veka, prouzrokovan užasom ratova i sankcija – ?iji su direktni krivci i odgovorni i danas aktuelni, i to kao visoki funkcioneri vlasti – od kojeg se nismo i ne?emo još dugo oporaviti. Da li nas je to u?inilo takvim kakvi smo danas? Verovatno, uz još nekih pridodatih faktora i onih koji su došli posle petooktobarskih promena koji u najmanju ruku nisu u?inili ništa da iza?emo iz trauma. Ako je i postojala šansa da ?e se nešto promeniti i da ?emo vratiti sebi nadu u boljitak, u ova tranzicijska vremena postalo je jasno da nema ništa od toga. Deca devedesetih, koja su uspela da prežive zombilend, danas zapuštaju svoju decu jer su izgubili volju da se bore, a i ose?a se da je iš?ileo i taj poslednji ostatak ljudske empatije bez kojih nema zdravih društvenih odnosa.

Znam da za nas možda i više nema nade ili vremena… Prošli smo svašta i nije ?udo što smo tu gde jesmo i što smo takvi kakvi smo. Ali ne smemo, niti imamo pravo da budu?im generacijama oduzimamo nadu i želju da žive bolje, sre?nije i uspešnije od nas. Istina je, i u to sam se mnogo puta uverio, da vaspitanje dece polazi “iz ku?e” – što bi se reklo. Ali vaspitanja nema ili ono prelazi u puko disciplinovanje i autoritarno ponašanje ukoliko nema ljubavi za decu, za svoje najbližnje. Da, ljubavi… Jer ona je duša naše empatije i bez ljubavi naša deca ne?e umeti voleti i misliti na druge. Zato je tako važan i taj doru?ak koji pravite (ili ne pravite) svom detetu pre škole. Nije toliko važno šta ?ete svom detetu staviti na sto koliko je bitno da mu prenesete da vam je tako stalo do njega.

Ne, ne želim da vam delim savete ili pokore… Ali sa nesre?nom i nevoljenom decom susre?em se skoro svakog dana i vidim koliko je tuge i nezadovoljstva u njihovim o?ima. Vidim koliko im je potrebno da neko razgovara sa njima, da podeli malo razumevanja i sasluša ih. Nisu to bogzna kakve pri?e niti vidim u ?acima neku decu Somerhila niti sam ja nastavnik iz filma Društvo mrtvih pesnika, ali topla re? i malo saose?anja ne košta ništa, a njima zna?i mnogo. Znam da je teško i da je neimaština izvor svekolike bezdušnosti, ali razmislite malo o tome kuda nas to vodi.

Mi ispaštamo zbog naših grehova i nezrelosti, jer smo dopustili da najgori opet zavladaju, ali nemojte to prenositi na decu, ona nisu kriva zbog naše malodušnosti i nepromišljenosti.

(Autonomija / foto: pixabay)