Na snimku koji je ovih dana poharao internet vidi se pomalo napadno luksuzan restoran, u njemu nekoliko velikih okruglih stolova, za onim u prvom planu sede predsednici Turske i Srbije Redžep Tajip Erdogan i Aleksandar Vu?i? sa suprugama, i s njima još neki ljudi, verovatno prevodioci i druga neophodna službena lica. Njihovom stolu prilazi bucmast, pomalo žovijalan peva? te ne naro?ito vešto i u ponešto teatralnom maniru izvodi pesmu „Osman-aga“ (gde se kaže i: „Igrala si, pevala si strasno, mutne o?i sad te vide jasno“).
Na licima državnika nemogu?e je nazreti tragove uživanja u prezentovanom dostignu?u muzi?ke umetnosti, poneko iz svite kao da se upinje da ne pokaže koliko ga bizarnost situacije zabavlja, a konobari se napadno trude da budu prezauzeti.
I sve bi to bilo manje ili više rutinska stvar – u skladu s dominantnom vizijom zabave na Jugoistoku Evrope – da nadobudni peva? nije ujedno i ministar spoljnih poslova Srbije. Te nekadašnji predsednik Vlade Srbije. Te predsednik druge najja?e stranke u vladaju?oj koaliciji. Ime mu je .
I svi su se ve? navikli na to da „Ivica voli da peva“; krenulo je s famoznom „Miljackom“ (koju ve? asocijativno pre povezujemo s njim nego s njenim autorom ili s peva?em koji ju je proslavio) i potom ekspandiralo u svim pravcima.
Ne smem ni da zamislim šta bi Da?i? mogao da otpeva Donaldu Trampu (hm, možda Are You Lonesome Tonight?) ako ovaj nekim slu?ajem zaista navrati u Srbiju, impresioniran ?etvorostrukim rukovanjem (u istoj ve?eri) s nekim mršavim dugajlijom koji mu se sva ?etiri puta predstavio kao predsednik Srbije, ili tako ne?ega. A tek ako do?e Emanuel Makron? Baština francuske šansone je u ozbiljnoj opasnosti.
Zašto Ivica Da?i? peva u radno vreme i u zvani?nim prigodama kad em ne ume, em mu to nije posao?
Ako je to jednom i moglo da pro?e kao „štos“, zašto se stalno ponavlja kad odavno nije duhovito, mada jeste smešno? I zašto se svi ponašaju kao da u tome i celom prate?em cirkusu (teško je prona?i blažu, a odgovaraju?u re?) nema ni?ega neobi?nog, a na razne na?ine i nedostojnog, nedostojanstvenog, ?ak ponižavaju?eg? Za koga? U jednom smislu, za samog peva?a, mada je on, ponekad se ?ini, jedini u celoj sali koji ne „kapira šegu“. U drugom, svakako važnijem, za javnost Srbije i za ukupan ugled zemlje. Pa ?ak i za njeno samopoštovanje, u krajnjoj konsekvenci.
Da li je Srbija zemlja koja ne zaslužuje da ima ministra spoljnih dela koji se ne?e – u svakoj prigodi kad mu se to dozvoli – eksponirati okolo kao dežurna dvorska luda? Po sebi je to, doduše, ?asno (mada pomalo staromodno) zanimanje, ali ako se obavlja istovremeno s ozbiljnim ministarskim poslom, može se govoriti o nekoj vrsti „sukoba interesa“.
To što gra?anin Ivica Da?i? o?igledno nema samopoštovanja bila bi njegova privatna stvar da on nije ono što jeste i da ne predstavlja zemlju, bivaju?i u tom svojstvu najvidljiviji funkcioner posle predsednika države (a pre predsednice vlade, mada tako ne bi trebalo da bude). Taj kobni nedostatak – uz prate?u nestašicu samokriti?nosti, ozbiljnosti, zrelosti etc. – postaje, me?utim, opšti, društveni problem. Ne „blamira“ taj ?ovek tek sebe, nego državu koju sticajem nesre?nih okolnosti predstavlja.
Ipak, ako bismo sve ovo pripisali samo na li?ni raboš Ivice Da?i?a, ne bismo ni mi bili mnogo manje neozbiljni od njega. Ovo s pevanjem možda jeste krenulo kao njegov li?ni hir, ali odavno nije tek njegov problem. Ono je, naime, simptom jednog stanja uznapredovale devastacije. Tako nešto je mogu?e zato što Aleksandar Vu?i?, jedini stvarni vladar Srbije, to ne samo da dozvoljava nego na neki na?in i ohrabruje, jer svako dobrovoljno samouniženje njegovih saradnika i poslušnika samo podvla?i njegovu, Vu?i?evu „veli?inu“. Što su oni više kepeci i pajaci, to on u njihovom okruženju izrazitije blista kao „državnik od formata“.
Naravno, da bi tako nešto bilo mogu?e, moralo se pristupiti ozbiljnoj demontaži i obesmišljenju svih institucija, standarda, kriterijuma vrednosti, svih temelja na kojima po?ivaju zdravo društvo i solidna država. Taj posao je obavljen tako temeljito uspešno da je sada sve mogu?e, pa i raspevani ministar skromnog sluha i ubogog ukusa.
Nije samo jasno zašto se tu stalo? Nije li vreme za nove iskorake? Ne bi li se moglo ispostaviti da neki drugi ministar ima zatomljena gluma?ka nagnu?a, pa bi mogao da izvede neku prigodnu recitaciju? Ili monolog iz „Hamleta“, predlažem onaj s Jorikovom lobanjom. Neki tre?i bi mogao, recimo, da slika akvarele i poklanja ih uglednim (ili bar mo?nim) gostima iz sveta, ?etvrti bi možda mogao da odigra fudbal na male goli?e s ekipom gostiju ili šahovsku simultanku. Ima i jedna ministarka za koju naga?am da bi mogla da uvoznim predsednicima, premijerima, kraljevima i kraljicama plete lepe džempere.
Kada se jednom bude ispisivala neverovatna i tužna istorija pretvaranja Srbije u privatnu državu iliti pr?iju, svoje ?e mesto u tome na?i i cela dvorska svita i kamarila, a ni dvorske lude – bilo da su raspevane, raspri?ane ili nešto tre?e, ali svakako preterano i neukusno, šljašte?e i besmisleno – ne?e biti zaboravljene. Uostalom, i treba ih pamtiti, da se ne ponove.
STUPS: Bestijarijum