U sjajnoj analizi objavljenoj ovih dana u „Njujork tajmsu“, Dejvid Bruks potencira nešto što mnogima uporno promi?e: u redu, Donald Tramp jeste neka vrsta bizarne budale iliti cirkusanta („a buffoon“, kaže Bruks), ali njegovi podržavaoci u tome naprosto ne vide nikakav problem – naprotiv, baš takav im treba, baš to kod njega vole. On, jasno je, nema pojma o onome što radi, a nije prestrogo re?i ni da generalno baš raskošno nema pojma o svetu oko sebe, ali oni koji su ga u?inili predsednikom smatraju da su unesre?eni politikom onih koji su – onako kompetentni, akademski, umereni, konstruktivni etc. – i te kako znali šta rade pa bi sada da okušaju sre?u s nekim ko ne zna kud udara. Ali voli, brate, da udara.
Tramp je bazi?no konzistentan: on uporno govori i ?ini gluposti, ali to su mahom upravo one i onakve gluposti kakve je i obe?ao da ?e govoriti i ?initi ako postane predsednik. Oni koji sebe doživljavaju kao pripadnike marginalizovane ameri?ke „tihe ve?ine“ (bele, konzervativne, parohijalne, osiromašene, slabo obrazovane) izabrali su ga zato da otvoreno i ponosno antimeritokratsku politiku
U redu, ali kakve sve ovo, zaboga, ima veze sa tridesetom godišnjicom famozne Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije?! Samo polako, ostanite na svojim sedištima, sve ?e se razjasniti.
Pisao sam, mutno se se?am, povodom desete godišnjice Osme sednice; pa povodom petnaeste; pa dvadesete; potom i dvadeset pete; možda i nekih izme?u. I evo sad opet. Svaki put, pretpostavljam, referišu?i i na nešto aktuelno kod ku?e i u svetu. Ali, teško da se išta od ranije moglo tako lepo i lako uklopiti u pri?u kao era Trampa, Bregzita, Le Penove, AfD-a…
Šta se, dakle, dogodilo na toj sednici, to jest, ne toliko na njoj, koliko zahvaljuju?i procesima koje je ona pokrenula – ili ih, pre ?e biti, nije toliko pokrenula koliko ih je ubrzala, oja?ala, legitimizovala, preselila ih s polulegalne margine u glavni društveni tok? Ubrzo nakon Osme, kada su Srbijom zavilenili tzv. opštenarodni mitinzi, raspilavljeni Milovan Vitezovi? je ponudio ovu definiciju: „dogodio se narod“. To je, naravno, floskula iliti ispraznica, to ništa ne zna?i, a „narod“ se nikada i nigde ne doga?a jer je nedogodiv, jer „narod“ ni ne postoji, ne kao nekakav jedinstveni blok, mnoštvo tela s jednom dušom. To je samo sentimentalna totalitaristi?ka iluzija.
Dogodilo se, dakle, nešto drugo. Srbija je neverovatno brzo i temeljito poružnela i oglupela. Trideset godina dumam o tome i ?vrsto stojim iza ovih dveju re?i s kraja prethodne re?enice kao najpreciznijeg opisa te degeneracije. Se?am se tako dobro tog šoka možda baš zato što sam tada živeo izvan SR Srbije, ali sam stalno dolazio, na svakih dva-tri meseca se obrevši u Beogradu, Novom Sadu, Nišu: koliko u leto ‘87, sve je još bilo relativno normalno; ve? slede?e zime, ta zemlja nije li?ila na onu koju sam znao u prethodne 22 godine života. Do one naredne jeseni, ve? se okrenula tumbe. Gradovima su tumarale grupe razdraženih i razdražljivih o?ajnika koji su vikali Nešto i tražili Nekog da ih povede Nekuda; kiosci i autobusi bili su oblepljeni posterima tzv. Slobodana Miloševi?a; ni u kafani, doju?erašnjem „hramu slobodne re?i“ gde si godinama unazad prili?no spokojno lajao protiv komunizma, Tita ili ne znam ve? ?ega, nije bilo preporu?ljivo re?i nešto protiv Vo?e i Naroda, jer bi te neko mogao nalupati – i to ne policija, nego neki nervozni, nacionalno i verski prekono? „osveš?eni“ dilber. Štampa, do tada uz slovena?ku najliberalnija u Jugi, postala je nesvarljiva gomila toksi?nog sme?a. Namnoženi „rodoljubni“ intelektualci su graktali sramotne gluposti, skoro neznatna manjina koja je bila protiv povukla se u zga?eno ?utanje, ili bi ponešto prozborila mahom u medijima iz tzv. drugih sredina, jer u osumra?enoj i poprosta?enoj Srbiji gotovo da nije imala gde da se oglasi. Zavladala je histerija ugroženosti ve?ine, ergo „srpskog naroda“ svugde, i u samoj Srbiji (pre svega u pokrajinama, koje da su se odmetnule pa ih valja makar i knutom i ?izmom vratiti matici) i u celoj SFRJ. To je onaj isti modus po kojem su belci ugroženi u SAD (trampizam), Englezi u Britaniji i Evropi (Brexit), Nemci i njihova leitkultur u Nema?koj (AfD).
Šta je, dakle, pokrenula Osma sednica? Zamenu koliko-toliko meritokratskih elita (unutar tadašnjeg sistema) otvorenom vladavinom najgorih elemenata, unutarsistemskih i vansistemskih, pri tome apsolutno neodgovornu, nasilni?ku, neznala?ku i avanturisti?ku. Tako je širom otvoren put nasilju i ratu: oni nikada ne dolaze niotkuda, nego ih prethodno pripreme najgori delovi društvenih elita, uz oduševljeno klicanje mase onih koji ?e sutra ubijati i ginuti u njima.
STUPS: Bestijarijum