Nije bitno samo to sa koliko se iskrenosti pristupa ovoj temi, ve? i da li smo spremni da se odreknemo straha od (ne)poznatog kada govorimo o budu?nosti nacionalne države i razumevanju nacionalnih interesa. Strah, ali i gr?evito ?uvanje postoje?ih obrazaca na koje smo naviknuti vekovima unazad parališu nas i limitiraju mogu?nosti da razumemo svet u kojem živimo.

Dešavanja u poslednjih nekoliko godina, a pre svega mislim na migracije, te izbegli?ku krizu, ali i neslaganja mla?ih glasa?a sa ve?inskim konzervativnim stavovima starijeg stanovništva koje se pokazalo naklonjenim tonovima izolacije i prioritetizovanja nacionalnog identiteta nad svim drugim identitetima, kao što se desilo u slu?ajevima SAD i Velike Britanije, kao da ubrzavaju vreme opominjuju?i nas da ?emo vrlo brzo morati mnogo otvorenije, iskrenije, bez straha, da govorimo o budu?nosti nacionalne države, ali i formama u kojima je njen opstanak mogu?, a ako je neophodno, i o njenoj (ne)poželjnosti u novoizgra?enim okvirima.

Nedavno je švedski politi?ar i diplomata Karl Bilt u svom autorskom tekstu posve?enom izbegli?koj krizi, njenim posledicama u Evropi, pisao je o neophodnosti gra?ana Evrope da nau?e da prihvate i žive sa višestrukim identitetima i podvukao ono što je možda i bit celog teksta – da biti gra?anin sveta nije nikakva nelojalnost, ve? stvar velike ?asti. I to je potpuno ta?no – na kraju krajeva, praviti otklon od svog identiteta kao gra?anina sveta, u globalizovanom svetu u kojem živimo, ne bi imalo nikakvog smisla. Pogrešno je smatrati da je vaša identifikacija sa svetom nužno suprotstavljena vašem nacionalnom identitetu, ali nije dobro ako vas vaš nacionalni identitet, ili na?in na koji se nacionalna država u kojoj živite odnosi prema atributima savremenog sveta, spre?ava da razumete i prihvatite svoj identitet svetskog gra?anina.

Upravo na kartu straha od novog sveta igraju razne nacionalisti?ke partije širom Evrope, koje ne samo da svojom neodgovornoš?u prema kontekstu vremena u kojem postoje predstavljaju pretnju i ko?nicu pomirenju višestrukih identiteta koji postoje kod svakoga od nas i koji ne smeju više da budu u sukobu, ve? i zagovaraju pogrešnu politiku izolacije država, supremacije nacionalne osveš?enosti nad ose?ajem pripadanja civilizaciji ?iji smo svi deo i koja tako posmatrana neminovno akcentuje podele i razlike me?u nama.

O potrebi za adaptacijom uloge nacionalne države u novom poretku koji definiše globalni svet pišu i konzervativni kriti?ari koji nisu naklonjeni ideji globalizacije, te i sama ta ?injenica treba da bude opomena izolacionisti?kim i nazadnim politi?kim snagama da je njihova borba osu?ena na neuspeh. Koliko je ideja o supremaciji atributa nacionalnog u najširem mogu?em smislu šizofrena u 21. veku, videlo se i u obra?anju ameri?kog predsednika Donalda Trampa u Ujedinjenim nacijama – on, koji je svojevremeno ameri?ke predsedni?ke izbore dobio upravo insistiraju?i na odbrani “ameri?kog identiteta”, “ameri?kog interesa”, sada jasno šalje signale o potrebama SAD da intervenišu u slu?ajevima Severne Koreje i krize u Venecueli. I dok se zainteresovanost SAD za ove krize ?ini neminovnom i opravdanom, naro?ito ako govorimo o nasilju koje vlast u Venecueli sprovodi nad sopstvenim gra?anima i gde je ve? na stotine ljudi stradalo suprotstavljaju?i se diktatorskom režimu, Trampova svest o tome da kao jedna od najve?ih svetskih sila imaju civilizacijsku obavezu da pomognu ugroženim i nemo?nim gra?anima u drugim državama, u potpunom je sukobu sa njegovim stavovima o nacionalizmu, identitetu i suverenitetu, kojima je izvojevao pobedu na prošlogodišnjim izborima. Ostaje pitanje koliko je on te teme samo zloupotrebljavao da do?e na vlast nikada zapravo ne veruju?i u njih, ali i pitanje da li ?e se duh primitivizma kojeg je pustio iz boce jednostavno vratiti u nju. To ?emo verovatno uskoro videti.

Naše pomirenje sa višestrukim identitetima i globalizovanim svetom koje tako stavlja ta?ku na dominaciju nacionalnog identiteta na koju su nas prethodni vekovi u Evropi navikli, ?esto se u re?ima kriti?ara povezuje sa idejama ne samo potpunog gubljenja svesti o nacionalnom bi?u, ve? i o sistemu nekakvog megalomanskog projekta svetske države, ideji o kojoj samo oni govore i koju oni doživljavaju zastrašuju?om. Radi se, naravno, o potpunoj manipulaciji. A, ?ak i kada bismo o svetskoj državi govorili, argumenti kojima se nacionalisti?ke struje koriste u toj manipulaciji, skoro nikada nisu zasnovani na ?injenicama. Ono što jeste ?injenica je da je ?ak i argument jednog od najranijih kriti?ara koncepta svetske države, Anselma Fojerbaha, da bi jedna takva država bila država onog koji samostalno dela, odlu?uje o svemu dok svi ostali trpe i slušaju, odavno oslabljen, jer stremljenje takvoj praksi upravo je svojstveno modernim diktatorima u pokušaju, koji tvrde da su nacionalni identiteti ugroženi i zagovaraju politike izolacionizma i zatvaranja granica svojih država.

Za ono što je Fojerbah nazvao “grobnicom ?ove?anstva”, nije neophodna svetska država, ve? od ?ove?anstva grobnicu mogu napraviti, i pravile su, upravo politike zasnovane na podelama, izolaciji i supremaciji nacionalnih nad civilizacijskim interesima. Nacionalna država, ako traži na?ine za svoj opstanak, mora biti u pomirljivom odnosu sa transnacionalnim atributima današnjeg sveta, jer ?e oni biti samo izraženiji u decenijama pred nama. Drugim re?ima, svoju odbranu, nacionalna država mora da potraži na drugom mestu, a svakako ne da je prepušta nacionalistima, populistima i izolacionistima.

(Autonomija)