Država može biti samo okvir raznih standarda koji ?e pospešiti društvo u svim njegovim oblicima i garantovati mu sigurnost, prava i slobodu izražavanja, a svaki drug oblik mešanja države/vlasti u delovanje i razvoj društva može dovesti samo društvo u opasnost. No, kada država pokuša da opstruira društvo i nametne mu standarde koji ?e ograni?iti njegove slobode, onda imamo stanje koje demokratska društva pretvara u totalitaristi?ka, a ova, opet, teže da društvo u potpunosti vežu za državu/vlast i na taj na?in potpuno izbrišu granice koje dele društvo od državne represije. Da, ove granice su tanke, kao što je i demokratija krhko i osetljivo bi?e jer ona jeste suština slobodnog društva (a samo slobodno društvo jeste društvo kao takvo), a njemu, opet, nema života bez ljudi ?iji potencijali kriti?kog mišljenja jesu garancija da demokratsko društvo ima perspektivu i mogu?nost daljneg razvoja. Zato svaka represivna vlast mrzi slobodne ljude koji umeju da iskažu svoj kriti?ki stav, da ga sro?e i pokažu javnosti kako bi, istoj toj javnosti, ukazali na loše poteze vlasti.

Javnost jeste jedna od klju?nih „institucija“ slobodnog društva jer tu gra?ani imaju mogu?nost da ?uju mišljenja koja nisu samo instruirana iz domena polit-ekonomskih elita koje, uglavnom, i kreiraju vlast. No, javnost nije samo mogu?nost da se iskaže neki stav i mišljenje, ono je i samosvest jednog društva preko koga se reflektuju njegovi standardi, i zato su javnost i javna re? klju?ni za svako demokratski ure?eno društvo. A u kreiranju ove slobodne i javne re?i, u modernom društvu, veliku ulogu imaju novinari od ?ije kriti?ke nastrojenosti prema vlasti u mnogo?emu zavisi i status same vlasti, a to je pak razlog zbog kojeg vlast, u jednom razvijenom demokratskom društvu, dobro pazi šta ?e i kako ?e nešto izre?i pred novinarima, jer oni nisu samo to da prenesu i obznane volju vlasti ve? su tu i da je kritikuju i pokažu kakve posledice to može da ima po slobodno društvo i gra?ane.

Novinar nije reporter najnovijih vesti, a ni (r)aporter vlasti – kako bi to sada vlast u Srbiji, na primer, želela da izgleda – kao njen potr?ko i medijski poslušnik. Novinar nije uplašeni poltron koji na konferenciji za štampu ne sme da postavi pitanje Aleksandru Vu?i?u, na primer, mimo onoga što mu je instruirano da pita. Novinar nije uli?ni kolporter koji jure senzacije i kopa po sme?u estradno-politi?ko-ekonomskih starleta i o tome izveštava javnost uz sve idiotske pikanterije iz njihovih rijaliti života. Ali, eto, sticajem okolnosti danas se novinarska profesija svela na ovu vrstu senzacije i izazivanja jeftinih trikova kako bi se svest javnosti olabavila ili pak iš?ašila i na taj na?in u?inila prijem?ivom za instrukcije vlasti. Pravi novinar nikada ne?e dopustiti da se ova svest opusti ve? ?e sve u?initi da je „zategne“, izoštri i pripremi za prepoznavanje svekolikih brljotina vlasti koje ona želi da prikrije od javnosti.

Današnjoj vlasti savršeno odgovaraju novinari (ako se ti i takvi uopšte mogu nazvati novinarima) bulevarske štampe preko koje mogu da plasiraju razli?ite informacije, a one prolaze bez filtera kriti?ke javnosti i plasiraju se bez potrebe da se dokaže njihova istinitost. Danas, ako ste na vlasti ili ste pak bliski toj „školi mišljenja“, možete da lupetate šta god ho?ete i to ?e žuta štampa preneti kao senzacionalnu vest „posle koje ništa više ne?e biti isto“ – kako vole da istaknu. Ove slikovnice od novina, gde su gole ženske zadnjice, grudi i „nabildovane“ usne postale obavezna pratnja svih vesti, postoje kako bi ubile svaku želju na bilo kakvo kriti?ko promišljanje i kako bi od nas napravile poluidiote koji taj medijski sadržaj konzumiraju bez razmišljanja. Ne, nisu smešni, nisu zabavni i nisu samo tu kako bi pružili javnosti jeftinu zabavu – oni postoje kako bi proveli volju vlasti i od slobodnih gra?ana napravili jeftine poslušnike/konzumente koji ?e bez pitanja upijati u sebe svekolike šarene laže plasirane od tih medijskih fejkova. Da bi gra?anka/gra?anin postao redovni konzument ove bulevarske štampe ili pak ostalih medijskih karnevala koje su pod skutima vlasti, ona/on mora biti lišen svakog moralnog obzira ili pijeteta. Tako?e nivo razmišljanja se mora svesti na skoro nesvesni level, gde morate biti samo provodnik informacija i ostalog sadržaja, a nikako neko ko ?e porazmisliti o tom sadržaju ili ga, ne daj bože, kriti?ki promišljati. Zato kriti?ko novinarstvo u Srbiji danas nema nikakve šanse pored horde zaglupljene i neobrazovane gomile koja bez razmišljanja prihvata sve što joj vlast servira preko svojih medija.

Za poslednje dve i po decenije, razne su vlasti uspele da nivo kriti?ki raspoložene javnosti svedu na tako nizak nivo da ovdašnjem življu možete da plasirate šta god želite; potpuno smo anestezirani i lobotomirani od strane medija koji besramno služe vlasti. Kako razumeti, osim da smo na nivou svesti kišne gliste, objašnjenja ministra vojnog Vulina o tome kako je i od kojeg novca kupio stan u Beogradu? U niti jednoj iole normalnije ure?enoj državi ne bi prošlo objašnjenje da je neki ministar kupi stan od novaca koje je dobio od ženine tetke iz Kanade, a da je novac, da bi sve bilo legalno, unosio „parcijalno“ – deo po deo. Tako je ispalo da je ministar Vulin preko dvadeset puta uneo u Srbiju sumu od devet hiljada evra kako bi skupio magi?nu cifru od dvesta hiljada. Pa ovo ne bi pas sa maslom kusao… A pri tome je ministar toliko bezobrazan i bahat, pored ovih nesuvislih objašnjenja, da ne želi više ni da govori o ovom slu?aju sa tetkinim novcem, te se izdire na novinare i drži im moralne lekcije.

I onda se javnost pita zašto se novinar i urednik „Vranjskih“ Vukašin Obradovi? odlu?io na štrajk gla?u… Pa nije to, ljudi moji, samo zbog toga što mu je vlast, svesno i programirano, ubila nedeljnik, ve? je to i krik ?oveka koji više ne može da izdrži presiju banalnosti zla i tzv. tržišne utakmice gde pravila kreiraju ljudi na vlasti, a ta pravila li?e na trku na sto metara u kojoj oni imaju 90 metara prednosti, a vama su vezane i ruke i noge i o?i. Obradovi? je „tipi?na“ žrtva ovog režima koji mu ne može oprostiti jer se usudio kriti?ki razmišljati i o tome i pisati – sve bi mu lakše oprostili, ali ovo naprosto ne mogu. Ova vlast ne samo da ne trpi kritiku svojih odluka i postupaka, one ne trpi ni kritiku kao takvu. Ako ste spremni ovo da prihvatite. onda ste i vi odgovorni za ono što se doga?a novinaru Obradovi?u, ali i celom našem društvu. Da li ste stvarno kišna glista ili slobodno i samosvesno bi?e koje ume kriti?ki da misli?

(Autonomija)