Novi Statut AP Vojvodine u svetlu Ustava Srbije i evropskih iskustava

Ključna ocena autora prednacrta novog statuta APV je da je predloženi akt „ustavni maksimum“ kad je reč o stepenu vojvođanske autonomije. Šta ustavni maksimum znači kad je reč o stepenu autonomije i nadležnosti pokrajine? Oko tog pitanja ocene vojvođanskih političkih aktera nisu identične.

Dok je deo vladajuće koalicije nezadovoljan predloženim nadležnostima pokrajine, neke opozicione stranke novi statut APV dočekale su „na nož“, a autore optužili su za separatizam.

Pre ustavnih promena u Srbiji bilo je nekoliko predloga najvišeg pravnog akta Srbije, koje su sastavile pojedine nevladine organizacije ili političke stranke. Neki od njih uključivali su i proces regionalizacije Srbije. Formalni karakter imala su, međutim, samo dva predloga ustava: jedan koji je podenela Vlada Srbije na čelu s Vojislavom Koštunicom, i drugi koji je potpisao ekspertski tim predsednika Srbije Borisa Tadića. Međutim, većina stručnjaka je ocenila da Ustav koji je konačno usvojen nije sledio rešenja iz ovih predloga, pogotovo kad je reč o pitanjima decentarlizaicije i regionalizaicje Srbije.

Zato su politički akteri koji su insistirali na jačanju vojvođanske autonomije najoštrije kritikovali rešenja novog Ustava o pokrajinskoj autonomiji, te odmah najavili političku borbu za promenu najvišeg pravnog akta. Ipak, u izradi novog vojvođanskog statuta, koji organizaciju pokrajinske vlasti i njenih nadležnosti treba da uskadi sa novim Ustavom Srbije, postignuta je saglasnost svih vladajućih stranaka u pokrajini, pa i onih iz autonomističke opcije, koji su uvereni da će nastavak procesa evrointegracija neminovno dovesti i do promene postojećih ustavnih rešenja, a time i do jačanja vojvođanske autonomije.

Inače, položaj autonomija u evropskim državama regulisan je statutom ili zakonom, koji moraju biti u skladu sa ustavom države u čijem su sastavu. Jedino u Švajcarskoj, jednoj od najstarijih konfederacija u Evropi, kantoni svoje obaveze i prava regulišu ustavom koji garantuje konfederacija. Ova garancija se daje ako u ustavima kantona nema ništa što je suprotno odredbama saveznog ustava. Poseban uslov je da je narod prihvatio takav predlog i da ga može menjati ako to zahteva apsolutna većina građana. Tako je, na primer, po ustavu kantona Bern on „demokratska republika i jedna od država švajcarske Konfederacije“. Ustav Španije predviđa dve vrste autonomije: autonomiju za „istorijske nacije“: Kataloniju, Baskiju i Galisiju, i niži stepen autonomije za ostale provincije. Da bi i druge provincije mogle da ostvare viši stepen autonomije moraju prethodno da prođu dosta složenu proceduru. Autonomije svoja prava i obaveze regulišu statutom. Baskija ima svoj parlament, zastavu, grb, propisuje jezik za službenu upotrebu. U Statutu su navedene sve nadležnosti samouprave, unutrašnje izborno zakonodavstvo, lokalna vlada, javna dobra i imovina u svojini autonomije: šume, poljoprivredna dobra, vode, socijalno blagostanje, obrazovanje, kultura, zdravstvo, trgovina, prevoz, turizam, sport… Autonomija ima svoj parlament i vladu. Nadležna je i za organizovanje sudova u Baskiji. Na vrhu sudstva je Viši sud Baskije, koji ima nadležnost na celoj teritoriji autonomne zajednice i sud je poslednje instance u redovnom postupku. Za finansiranje svojih nadležnosti Baskija ima sopstveni generalni trezor, dok se odnosi između nje i države Španije u oblasti poreza regulišu tradicionalnim sistemom ekonomskih sporazuma i konvencija.

Italija je podeljena na regione, pokrajine i komune, u koje su uključeni gradovi, urbane i ruralne oblasti. Regioni su konstituisani kao autonomne teritorijalne zajednice sa sopstvenim nadležnostima i funkcijama usklađenim sa principima Ustava. Posebni oblici i uslovi autonomije, u skladu sa ustavnim specijalnim statusima, dodeljeni su Siciliji, Sardiniji, Trentinu – Alto Adiđe, Friuli – Veneciji Đuliji i Vale d’ Aosta. Regioni imaju pravo da donose zakone o organizaciji regionalnih kancelarija i administrativnih tela: gradskoj granici, urbanoj i ruralnoj policiji, urbanizmu, obrazovanju, kulturi, turizmu, saobraćaju, lovu, poljoprivredi…

Regioni imaju finansijsku autonomiju, propisanu zakonom Republike Italije. Regionima su takođe propisani porezi i kvote poreza Ministarstva finansija, na osnovu njihovih normalnih funkcija. Zvanična tela regiona su: Regionalni savet, Regionalni izvršni savet i njegov predsednik. Regionalni savet vrši zakonodavne i administrativne delatnosti dodeljene regionu i predlaže parlamantu zakone. Izvršni savet je izvršno telo regiona. Svaki region u Italiji donosi svoj statut, koji mora biti u skladu sa Ustavom Italije. Autonomne provincije Trento i Južni Tirol, po italijanskom Ustavu, uživaju tri vrste kompetencija: primarne, odnosno zakonodavne, sekundarne, koje dele sa centralnom vladom, i tercijarne, koje omogućavaju provinciji da daje dopune ili utiče na konkretne oblike zakona koje donosi italijanski parlament.

Južni Tirol raspolaže primarnim kompetencijama za većinu pitanja iz ekonomske, političke i kulturne sfere, dok se sekundarne kompetencije odnose na trgovinu, zanatstvo, urbani razvoj, zdravstvo, osnovno i srednje obrazovanje. O odbrani, poštanskim i telegrafskim uslugama, pravnom i poreskom sistemu i spoljnoj politici Južni Tirol ima tercijarne kompetencije, to jest može samo da dopuni ili konkretizuje sprovođenje zakona koje donosi državni parlament.

Južni Tirol zadržava 90 odsto poreza

Tirol ima pravo da zadrži 90 odsto poreza sa svoje teritorije. Drugi njen izvor prihoda su dotacije iz državnog budžeta, koje su tri puta veće nego za ostale provincije. Svoje obaveze i nadležnosti Južni Tirol je odredio Statutom o autonomnom statusu, kojim su razrađena prava i nadležnosti u svim delovima provincije.

(Dnevnik)