Skip to main content

DINKO GRUHONJIĆ: Dosta više o Vučiću, ajmo malo o životu

Dinko Gruhonjić 20. феб 2017.
4 min čitanja

Zaista je više nego mučno čitati, gledati i slušati analize, komentare i članke u kojima se na ozbiljan način smatra i razmatra o Vučiću, Nikoliću, “naprednjacima”, Dačiću, Vulinu, Miroviću, Maji Gojković itd. I ako je za potrebe ne samo žurnalistike i publicistike, već i istoriografije, psihologije, psihijatrije – previše je.

Uostalom, kao da je to neka viša matematika pa eto ne znamo da je reč o najobičnijim, veoma opasnim, ratnoprofiterskim bitangama, koje su nam već jednom – u vreme Miloševićevog zlikovačkog režima – temeljno upropastile živote, a još više našim komšijama, koje su temeljno poklali. Zašto iko uopšte sumnja da su u stanju da to urade još jednom i koliko god puta bude trebalo, samo ako se dočepaju prilike. A dočepali su se.

Od takvih jalovih analiza samo je još gore verovati da se njih naše analize uopšte tiču. Te upropastili su državu, te razorili su institucije, te uvode autokratiju, te ulaze kapilarno i zagađuju sve sfere života, te kradu i pljačkaju, te bukvalno gule kožu s leđa onima koji ne žele da im “prepuste” uspešnu firmu. Ma nije valjda!? Ta nemojte kasti!?

Sada su, eto, na redu predsednički izbori. Napisane su tone karaktera i šlajfni o predviđanjima da li će se ekstremni egomanijak poput Vučića kandidovati za predsednika ili neće. Kao da i psihologu-amateru nije jasno o kakvoj je ličnosti reč. Racionalno analizirati iracionalne pojave i osobe odvodi onoga koji analizira u potpuni paradoks, pa i sam zvuči kao ludak.

Što je najgore od svega, a što je opet toliko providno, toj bulumenti ratnih zlikovaca koji su na vlasti sasvim odgovara da se glođemo oko takve “analitičke koske”. Jer dok god se time bavimo, oni mogu bezbrižno da nastave razarati institucije i naše živote.

I tako već punih pet godina u krug, dok nam se pred očima atomizira i raspada i ono malo koliko-toliko liberalne opozicije.

Stara opozicija je mazohistički zauzeta sopstvenim preživljavanjem. Oni “pragmatičniji”, poput LDP-a, SDS-a ili LSV-a, odlučili su da se drže političke “mudrosti” da su nastupila takva vremena da je bolje ostati “ispod radara”, kako se bes gospodara ne bi sručio na njih. Drugim rečima, oni su odabrali tihu i polaganu smrt, koja neće mnogo boleti. Ali, okreni-obrni, smrt je smrt, a držanje ispod radara ne može se kod razočaranih birača shvatiti drugačije nego kao kolaboracija. Ako im je do političkog života, oni moraju konačno početi napadati samodršca Vučića. Ako nije, sami su tako odabrali.

Demokratska stranka, nekadašnji stožer proevropske Srbije, i dalje se – pet godina nakon gubitka vlasti – raspada po šavovima, zaokupljena sobom, izolovana od stvarnosti. Napadana je teškom “naprednjačkom” artiljerijom, nemali broj članova i funkcionera DS-a su doslovno mučeni, mazani katranom i perjem, dobijali su batine, njihovi životi i životi njihovih familija su upropaštavani… Većina njihovih dojučerašnjih političkih i koalicionih drugara je ćutala, jer – eto – “žuti” su sami krivi za to što im se desilo.

U međuvremenu su se pojavile i neke druge stranke i pokreti, poput Dosta je bilo, koji liče na liberalnu opoziciju. U trenutnoj konkurenciji u republičkom parlamentu, ruku na srce, oni zaista i jesu jedina partija-pokret koja se pokušava dosledno baviti opozicionim radom. Njihov rejting je na prošlim izborima bio u usponu, jer su ih pre svega mlađi ljudi prepoznavali kao novu političku snagu, pošto im je već odavno muka od starih političkih igrača. Tom pokretu, međutim, nedostaje politički identitet, jer ne znamo koji je njihov osnovni ideološki princip.

Na političku scenu u Srbiji, sa ambicijom da kroz predsedničku kandidaturu napravi i političku partiju, vratio se i Tadićev bludni politički sin, Vuk Jeremić. Činjenica da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Jeremić zahvata biračko telo od SNS-a, DSS-a, Dveri – sa jedne strane, preko SPS-a do DS-a, pokazuje da je njegov glavni politički princip da bude neka vrsta “sveždera”, odnosno da i nema ideologiju. Tako će Jeremić malo koketirati sa nacionalistima, malo sa fašistima, a malo i sa liberalima, po staroj modli “za svakog po nešto”. Sem što posle toga obično ispadne “ništa ni za kog”.

U trku je ušao i bivši zaštitnik građana Saša Janković, čovek bez velikog političkog iskustva, ali osoba koja se doima kao pristojna i veoma sklona poštovanju zakona. Jankovića je zvanično podržao DS (mada će i dobar deo te partije sigurno glasati za Jeremića), kao i nekoliko manjih stranaka, neke nevladine organizacije, a što je još važnije i neformalna koalicija nekompromitovanih građanskih pokreta okupljena u Građanski front (Ne davimo Beograd, Podrži RTV iz Novog Sada, Lokalni front iz Kraljeva, Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša). Utisak je da je građanska Srbija, nakon dugo vremena, dobila svoga kandidata. Međutim, i Janković to tek treba da dokaže, tim pre što se i njegove političke ambicije ne završavaju sa predsedničkim izborima, već je jasno da mu je namera da pravi političku partiju ili pokret. Bilo bi lepo da to što pravi bude građanske orijentacije, u punom smislu te reči, ne samo u smislu poštovanja zakona, već i u smislu jasnog, nedvosmislenog i otvorenog otklona od nacionalističke i hegemonističke politike, koja je Srbiju gurnula i gura u propast, a sa kojom bi većina političkih aktera i danas da koketira.

Vidimo da sada traju opoziciona ubeđivanja da se Jeremić i Janković dogovore i da Vučiću na crtu izađe samo jedan od njih, po ugledu na Koštunicu iz 2000. godine. Međutim, niti je sada 2000. godina, niti nam treba novi Koštunica, hvala lepo, znamo koliko nas je koštala njegova politika.

I Janković, i Jeremić, i svi ostali koji se još uvek predstavljaju kao opozicija, moraju da se dogovore oko jedne fundamentalne stvari: oko kontrole izbora. Ako su već pristali da trče u trci na 100 metara u kojoj Vučić ima prednost od 90 metara, onda sve moraju učiniti da se zajedničkim kontrolorima pokriju doslovno sva biračka mesta. I da zajedničkim naporima zaštite građane od “naprednjačkih” siledžija, koji će se – sasvim izvesno – vozati u svojim crnim džipovima bez registarskih oznaka diljem Srbije, nekoga korumpirati, nekome pretiti, a nekoga prebijati.

Jer princip smenjivosti vlasti na izborima bila je jedna od najvažnijih tekovina petooktobarske plišane revolucije. Vučić i bratija su taj princip bestijalno i beskrupulozno ukinuli, vreme je da počne borba za njegovo vraćanje.

A što se tiče lažne dileme da li na izbore treba izaći ili ne treba, pitajte “bele listiće” iz Srbije iz 2012. godine ili iz Amerike 2016. godine. Da li im, zbog njihove “moralne superiornosti”, prijaju Vučić i Tramp? Ne samo prosta logika, već i elementarna pamet nalažu da se, ukoliko već postoji mogućnost izbora, pa makar i između dva zla, bira ono manje. A utisak je da na ovim izborima možda možemo da biramo i nešto što nije zlo. Zato je glavni zadatak uveriti najbrojniju armiju, apstinente, da izađu na izbore. A ne “naprednjačkim” zombijima objašnjavati da je njihov gospodar pokvaren i lud.

(Autonomija)