To nikada nije smelo da se desi. Dogodilo se nešto ljudski nesavladivo. Sve drugo smo nekako podneli: bili smo siromašni i progonjeni, morali smo da bežimo, da se snalazimo. Ali bili smo mladi i sve to nas je i zabavljalo. Ali ovo je bilo nešto drugo. Sa ovim čovek nije mogao da se izbori kao pojedinac.
(Razgovor sa Hanom Arent, transkript TV emisije Zur Person, 28. oktobar 1964, Peščanik, Maternji jezik, 27. januar 2017.)

Kada kaže da se to nikada nije smelo dogoditi – Hana Arnet misli na Aušvic, za čije postojanje, po sopstvenom priznanju, nije znala ili je odbijala da veruje do 1943. godine. Bez obzira na to što je pretpostavljala “na šta su sve ti banditi spremni”, ipak u postojanje logora Aušvic nije mogla da poveruje; bilo je to odveć neljudski, van pameti, izvan poimanja, do tada nepoznat “fenomen” koji će zauvek promeniti istoriju čovečanstva i čiji smisao i značenje još uvek, do kraja, nismo razumeli (a pitanje je da li ćemo ikada i razumeti).

Bilo je mržnje prema Jevrejima ili prema onima koje danas nazivamo manjinama – oduvek, nisu bili nepoznati ni logori, kao ni masovna ubijanja ljudi, ali u Aušvicu, kao simbolu holokausta, ostalo je, bez obzira na sve analize, nešto nedorečeno, nešto strašno za šta možda možemo reći i da nije toliko nepoznato koliko je jezivo i čega se plašimo da razumemo, jer to bi moglo zauvek da promeni našu ljudsku prirodu – onu koja se odnosi na našu suštinu (humanitas). Možda je Aušvic i promenio čoveka kao takvog zauvek, samo što toga nismo bili svesni i još uvek nismo, ali ćemo morati uskoro da se probudimo ako mislimo da sprečimo nove rodonačelnike zla koji bi ponovo da “prevrednuju vrednosti”, a što može dovesti do konačne dehumanizacije čoveka ili pak do njegovog potpunog, pa i – bez preterivanja – fizičkog uništenja.

Još je Teodor Adorno upozoravao da “nema pevanja i mišljenja” posle Aušvica i da čovečanstvo ne može da napreduje dok ne shvati šta mu se desilo i šta Aušvic predstavlja za našu budućnost. Uviđao je Adorno, kao i drugi tzv. Frankfurtovci, da će tehnizacija i instrumentalizacija uma dovesti do užasnih posledica, a kao primer su iznosili upravo zapadni naučni (i)racionalizam koji bezglavo i slepo juri u budućnost ne razmišljajući o tome šta ga čeka. Upozoravali su ovi mislioci (Adorno, Markuze, Horkhajmer, From itd) da nismo razumeli šta su fašizam i nacizam zapravo značili i da moderni zapad, u neku ruku, nastavlja sa praksom fašizma svojim forsiranjem korporacijske privrede i propagande shodne ovom načinu života i rada. Ovaj diskurs Frankfurtovaca se smatrao, do skora, deplasiranim i zastarelim, naročito nakon (neo)liberalnog proglašenja “kraja istorije”, kojim se iskazalo beskrajno poverenje u zapadne vrednosti, ali danas možemo da uvidimo koliko su njihova upozorenja bila opravdana i kako to izgleda kada sam zapad (SAD, Japan, EU) počinje da odustaje od svojih liberalno-demokratskih ideja, što nas može dovesti do ponovnog rađanja nekog oblika fašizma, ako nam se to već i nije desilo.

Ruski predsednik Putin, kao i američki predsednik Tramp su “zvezde vodilje” ovog vrlog novog sveta koji nas čeka i ovi ljudi više ne kriju svoje ambicije. Oni nas uvode u svet gde će vladati velike korporacije (oni postojeće tendencije dovode do krajnosti), a gde će obični, mali ljudi biti samo šrafići jedne velike mašine; svako ko ne veruje u njihovu viziju sveta ostaće sa one strane ograda i zidova koji “lideri” sa svojim satelitima podižu kako bi nas zatvorili ili pak odvojili od njihove vizije novog poretka. Plašim se da novi Aušvic neće biti neko izolovano mesto skriveno od svetske javnosti gde se dešava holokaust, već će ceo svet postati logor iz koga više nećemo imati kuda da pobegnemo.

Neobičan slučaj se desio u Nemačkoj za vreme obeležavnja 27. januara, Dana sećanja na žrtve holokausta; naime, lider AfD-a u Tiringiji (ultradesničarska Alternativa za Nemačku) Bjernu Hekeu nije dozvoljen pristup na dva skupa povodom Dana sećanja, a jedno od tih mesta je i zloglasni logor Buhenvald. Već sama praksa i aktivnost AfD-a u Nemačkoj, jer jezivo podsećaju na naci-jurišnike u period pred Drugi svetski rat, daje povoda da se ovoj partiji zabrani učestvovanje u Danu sećanja na holokaust, ali je njihov regionalni lider dodatno radikalizovao situaciju kada je izjavio da je spomenik holokausta u Berlinu “sramota za Nemačku” i da Nemci moraju da zauzmu “pozitivan” stav prema svojoj istoriji.

AfD je predstavnik “novog diskursa” kojim se želi izmeniti istorija i konačno rasteretiti savest Nemaca kako se više ne bi opterećivali teškom prošlošću i bremenom nacizma. No, zanimljivo je da AfD to radi koristeći upravo matrice nacističke propagande (mržnja prema strancima i emigraciji, kao i sumnja u sve ono što nije autentično nemačko) i sve su popularniji u Nemačkoj zbog emigrantske krize i svojih populističkih rešenja.

No, kada smo već kod populizma i “brzih rešenja” onda je tu, opet, američki predsednik Donald Tramp neprevaziđen šampion. Njegov prvi zvanični potez, kada je postao predsednik, bio je ukidanje zdravstvenog osiguranja milionima siromašnih Amerikanaca, a odmah potom usledila je i odluka (već obećana u predizbornoj kampanji) o podizanju zida na granici sa Meksikom čije će finansiranje preuzeti Meksikanci, jer oni su krivi zbog toga što bežu u SAD. Meksički predsednik Enrike Pena Njeto je izjavio da neće dati novac za izgradnju zida, što je dovelo i do otkazivanja već dogovorenog sastanka američkog i meksičkog predsednika. Na kraju je Tramp najavio dodatni porez na meksičku robu kojom će se finansirati dizanje zida.

Odobravanje ili pak nekritikovanje ovakvih ispada američkog predsednika samo će nas još više približiti njegovoj viziji sveta, u kojoj nema mesta za one koji ne prepoznaju njegov liderski “genij”.

To ćemo znati kada se nađemo sa one strane zida ili žice…

„Zatiranje neka označava pokušaj istrebljenja srpskog naroda za vreme Prvog svetskog rata, ali i fašističkih režima u nacističkoj Nemačkoj i Nezavisnoj državi Hrvatskoj”, rekao je Nikolić na komemoraciji žrtvama Novosadske racije – zločina koji su u Drugom svetskom ratu počinili mađarski fašisti od 21. do 23. januara 1942. godine, ubivši i bacivši pod led oko 1.250 Novosađana, Srba, Jevreja i Roma i drugih naroda.” (Da se zlo i bezumlje nikada ne ponove, Politika, 23. januar 2017.)

Novim svetskim tendencijama pridružio se i srpski predsednik Tomislav Nikolić kome se ne dopadaju te “tuđice” holokaust ili genocid, jer ne naznačavaju dovoljno autentično stradanje srpskog naroda. Predsednik Nikolić zato predlaže reč zatiranje kao pojam kojim će se identifikovati srpske žrtve uopšte.

I džaba sada što su žrtve Novosadske racije bili i Jevreji i Romi – oni su “samo” genocidisani ili holokaustirani dok su srpske žrtve – zatirane. No, ovo zatiranje se ne odnosi samo na zloglasnu Novosadsku raciju već i na Prvi svetski rat kao i na Drugi, a verovatno bi to valjalo proširiti i na nove balkanske ratove.

Koliko smo mimo normalnog sveta pokazuje nam i ovaj “predlog” Tomislava Nikolića kojim se želi ustanoviti novi pojam za samo srpske žrtve i to u, najmanje, dva svetska rata; koliko je ovaj predlog glup, toliko je i bezdušan i predstavlja potpuni nedostatak takta, a o saosećanju i da ne govorimo, od strane predsednika. Ali možda Toma i nije toliko mimo sveta s obzirom na ove nove svetske trendove, od kojih nam se mrači horizont i budućnost postaje negostoljubiva za sve nas male i obične ljude.

Zato vas molim da jš jedanput podignemo pesnice i kažemo im jasno i glasno, da čuje zlo: Smrt fašizmu!

(Autonomija)