Nelustrirani portparol zločinačkog Miloševićevog režima Ivica Dačić, opsenjen Putinom i Lavrovljevom posetom Beogradu, baš se raspomamio u neprikrivenom putinoljupstvu i antievropejstvu. Za miloševićevca ništa čudno, pogotovo u predizborno vreme. U hinjenom evropejstvu oseća se kao u pretesnim cipelama. Muči se, ne snalazi, pokazuje nelagodu i teskobu. Vidi se da ga hinjeno evropejstvo, koje je svojevremeno prihvatio radi ličnog političkog probitka – muči, da spontano svaki čas iskače iz njega i pokazuje svoje pravo političko biće.

Nema prilike koju neće iskoristiti da štogod uvređeno i cinično ne spočitne Briselu i Vašingtonu, i da ne iskaže podaništvo ne Rusiji, nego Putinovoj Rusiji, Putinu. Ništa čudno, u Putinovom načinu vladanja prepoznaje ono što je podržavao i u čemu je učestvovao u Miloševićevoj političkoj praksi. Prepoznaje autoritarnost dovedenu do totalitarizma, prepoznaje populističke manipulacije, antievropejstvo i imperijalne ambicije kao osnov izgradnje ličnog kulta i pacifikacije sve siromašnijih nacionalizmom zatrovanih masa koje podržavaju izvikanog nacionalnog mesiju. Baš zbog toga Dačić i svi ovdašnji antievropejci opsesivno su zaljubljeni u Putina i Rusiju poistovećuju sa njim.

Sve što u Rusiji, među Rusima, ne slavi Putina – što ne uzdiže njegov kult, što ne podržava njegove totalitarne i imperijalne ambicije – za ovdašnje antievropejce nije Rusija. Za tu primitivnu plemensku svest, sve je to bašibozuk, sve su to antiruski, antipravoslavni strani plaćenici vredni prezira. Mimo Putina – ili nekog sličnog njemu – za njih Rusija ne postoji. Putin i putinizam – kao i Milošević i miloševićevizam – demokratski neemancipovane mase iluzorno oslobađa frustracija karakterističnih za društva suočena sa egzistencijalnim problemima, koje zbog unutrašnjih blokada nisu u stanju rešiti.

Pred Lavrovom Dačić podanički poentira da Srbija nikada neće biti antiruska država. Zna li miloševićevac uopšte šta govori? Koja je demokratska država, demokratsko društvo, uopšte antiruska, antisrpska, antihrvatska, antinemačka, antiarapska, antikineska, anti- ova ili ona? Zbog niza razloga Putinova politika je u demokratskom svetu prepoznata kao opasnost šireg značaja, pa je predmet kritike i sankcija. Razložna kritika neke politike i u krajnjem sankcije prema državama koje ih sprovode – Miloševićeva Srbija, Putinova Rusija – nešto su sasvim drugo od antisrbizma i antirusizma, kako to tumače kreatori takvih politika, što je samo po sebi manipulacija rasizmom. To je zamena teza kojom se truje javnost i podstiče antizapadnjaštvo, antievropejstvo. Poistovetiti bilo kojeg diktatora – a u svetu ima ih sve više – sa državom, sa narodom, politička je vulgarnost kafanskog nivoa, a ne ozbiljno političko promišljanje. To je odsustvo poštovanja i prema državi i prema narodu gde se poistovećuje narod i njegovi diktatori.

Da li je, na primer, Milošević bio Srbija, na čemu su ustrajavali njegovi propagandisti? Da li je danas Vučić Srbija, na čemu danas istrajavaju njegovi propagandisti? Poistovećivanje bilo kojeg naroda i države sa pojedincem koji ima nekontrolisanu moć nije tek bezazlena benignost, nego temelj despotije i neslobode. Šta kad i ako u Kremlj dođe neko drugi sa drugačijim manirima vladanja od Putina – neko bez totalitarnih u unutrašnjoj i imperijalnih ambicija u spoljnoj politici – hoće li biti poistovećen sa Rusijom kao sada Putin? Kod notornih nacionalista i antievropejaca demokratski lider u Kremlju sasvim sigurno neće biti Rusija, kao što je za njih sada Putin.

Problem sa srpskim putinoljupstvom uveliko nadilazi predmoderno mitologizovano bratstvo Srba i Rusa koje spaja krv i vera. Zagovarati u 21.veku logiku bratstva u krvi i veri je etabliranje anahrone logike plemena, nasuprot demokratske kulture raznoliko stratifikovanih društava okrenutih slobodi i univerzalnim vrednostima. Miloševićevizam revitalizovan i ojačavan putinizmom kao nesloboda je doboko prodro u srpsku političku kulturu. Sa Putinovom Rusijom zaključuju se nerazgovetni ugovori i aranžmani, pri čemu ruski partner navodno obezbeđuje zaštitu srpskih nacionalnih interesa – šta god se pod tim mistifikovano podrazumevalo – a srpski uzvraća skoro darivanjem konkretnih materijalnih resursa i privilegija.

Putinova Rusija će, jelda, obezbediti živopisanje unutrašnjosti Hrama svetog Save na Vračaru uz gromoglasnu medijsku halabuku putinista, kako bi putinizam imao još lakšu penetreaciju u Srbiju. U isto vreme izdašna finansijska pomoć sa Zapada skoro se prećutkuje. Tu su i nerazgovetni vojno i ekonomski aranžmani sa političkom cenom i ustupcima koji javnosti Srbije nisu poznati. A ovamo se propagira opredeljenost za EU i njezine vrednosti.

(Autonomija, Foto Beta/AP)