Počelo je Šešeljevim „razotkrivanjem“ niza ubistava iz vremena vladavine Slobodana Miloševića, pa smo tako saznali da je Radovana Stojičića Badžu ubio izvesni Voja Amerikanac, a Slavka Ćuruviju američka CIA „da bi smestili Miloševiću“. Zašto bi Amerikanci, koji su u vreme Ćuruvijinog ubistva uveliko bombardovali Miloševića i javno ga optuživali za pokušaj genocida na Kosovu imali potrebu da mu uz sve to pakuju i odstrel jednog novinara, vojvoda nije objasnio, ali je brzo promenio temu.

Serija se nastavila napadom preko tabloida „Informer“ na aktivistkinje nevladinih organizacija Natašu Kandić, Jelenu Milić i Sonju Biserko da špijuniraju za račun stranih tajnih službi, a kada je Kandić odgovorila, vođa radikala je uzvratio bujicom uvreda i psovki od kojih bi se postideli i učesnici „Parova“. Međutim, ni na toj temi se nije zadržao, već je za sledeći dan spremio novu „poslasticu“.

Šef radikala se ove nedelje „Kuriru“ poverio da je u okviru svoje stranke od početka devedesetih formirao čak tri obaveštajne službe „da prikupljaju podatke o političkim protivnicima i srpskim neprijateljima“. „Ja sam u toj službi angažovao veliki broj penzionisanih oficira vojne službe bezbednosti i službe državne bezbednosti, ali je bilo i aktivnih oficira“, rekao je za prvu od njih, koja se navodno zvala „Feniks“. Druga je imala kodno ime VIS (verovatnije RIS, Radikalska unformativna služba, ali novinarka je zbog Šešeljeve govorne mane pogrešno zabeležila naziv), a treća, „Laufer“, još radi i Šešelj kaže da je „jako zadovoljan kako funkcioniše“.

Za „Feniks“ i VIS/RIS se dosad nije znalo, ali Laufera dobro poznajemo. To je, naime, bio pseudonim pod kojim je Šešelj u tabloidu „Identitet“ iz broja u broj objavljivao gadosti o Zoranu Đinđiću i njegovoj vladi uoči atentata 2003. Za te novine je na suđenju utvrđeno da su pripadale Dušanu Spasojeviću, vođi Zemunskog klana, sa kojim se Šešelj često viđao (navodno su igrali šah). Sad kad znamo da je Laufer zdravo i dobro, a „Identitet“ ima dostojne naslednike u „Informeru“ i srodnim publikacijama, može se očekivati novi feljton.

Ako je iko dosad sumnjao da se Šešelj nakon prošlih izbora dokopao privilegovanog položaja u odnosu na ostatak opozicije, sada se uverio u suprotno. Da je bilo ko drugi pokušao da javno govori ovakve bedastoće, ne samo da ne bi dobio prostor u medijima, nego bi verovatno bio izložen i krivičnom progonu. Ono što je rekao o Nataši Kandić spada u govor mržnje, a prikupljanje informacija koje su državna tajna i vrbovanje službenih lica da ih otkrivaju neovlašćenim licima je krivično delo. Zasad, međutim, nismo čuli ni glasa ni od Poverenice za rodnu ravnopravnost, ni od Državnog tužilaštva, što daje jasan signal da je vojvoda danas, kao i u Miloševićevo doba, zaštićen.

Naravno da je gotovo sve što je Šešelj ovih dana izgovorio mešavina presnih laži i uvreda, začinjenih, verodostojnosti radi, ponekom opštepoznatom činjenicom. Naravno da Ćuruviju nisu ubili Amerikanci nego „Crvene Beretke“, da Kandić, Milić i Biserko nisu špijunke i da nikakva stranačka tajna služba SRS nikada nije postojala. Šešelj je u vreme Miloševićevog režima dobijao podatke direktno od državnog obaveštajnog sistema, zarad blaćenja opozicije i predstavnika civilnog društva, a posle 5. oktobra od elemenata istih tih službi kojima je Đinđić smetao. Tada je Vučić Šešelju asistirao, a danas ga je preskočio, pa mu je vojvoda omiljeni opozicionar, baš kao što je nekad bio Miloševiću.

Šefu radikala se ipak mora priznati jedna stvar: uspešno je savladao sujetu i zasad ništa ne pokazuje da mu smeta što mu je novi gazda nekada bio podređeni. U stvari, može biti i da je pomalo ponosan na svog učenika. „Vidi dokle je ovaj moj mali dogurao, oduvek sam znao da će od njega biti nešto“, verovatno kaže u sebi. Vučić, sa svoje strane, izgleda oseća potrebu da se Šešelju zahvali za sve što mu je pružio u životu, jer se bez vojvode od zarđale kašike ne bi popeo više od vođe navijača „Crvene zvezde“.

Kako će se ovaj veseli duet završiti, teško je prognozirati. Da li će Šešelj ostati na uvredama, ili će sutra vaditi pištolj na učesnike protesta „Ne davimo Beograd“, kao što ga je nekad vadio na studente? Hoće li nakon televizijske debate otići na pljeskavicu, ili će dati nalog telohranitelju da isprebija gosta u studiju, kao što je svojevremeno uradio advokatu Nikoli Baroviću? Hoće li naći novog partnera za šah? Đavo će ga znati, a Laufer će nam javiti.

(Vreme)