Naprednjačko glumatanje evropejstva izgleda naprasno puca. Preciznije, puca Vučićevo glumatanje evropejstva. Sa Nikolićevim je druga stvar. On ne želi čak ni da glumi evropejstvo, jer mu je to evidentno strano. Ne podnosi ga i – slično kao Ivica Dačić – on ne razume Evropu, zazire od nje. Kad njih dvojica govore o EU, govore usiljeno. Vidi se da su u teskobi, da nisu na svom terenu. Za razliku od ushićenja kad govore o Putinovoj Rusiji, Kini, Kubi i drugim zemljama zna se kakvih (ne)demokratskih poredaka. Poslednje izjave Tomislava Nikolića nemačkim novinarima o mogućem građanskom ratu u Srbiji i poređenju stavova EU sa ultimatumom Austrougarske Srbiji 1914. više su nego opasne. Umesto razboritosti sa mesta predsednika države, on širi strah i paniku. Takav čovek na čelu države ne samo da je anahronizam nego i ozbiljna opasnost.

Doskorašnji evropejac bez alternative Vučić obećao je da će Srbija – valjda je podrazumevao pod njegovim vođstvom – pristupne pregovore sa EU završiti do kraja 2018. „A posle je sve na drugima, na EU“. Kad ono, prođoše godine a nije otvoreno ni jedno pregovaračko poglavlje. Posle silnih natezanja sa kosovskim albancima u Briselu – i spinovanih dramatizacija šta smo sve kao izborili, šta apriori odbili, kad i zašto je Vučić padao u vatru, šta je kresao i Albancima i njihovim sponzorima – činilo se da će najzad biti otvorena prva pregovaračka poglavlja. I vrapci na grani su znali da će Poglavlje 35 – ako se steknu uslovi po EU kriterijumima – biti prvo otvoreno. Ne slučajno, normalizacija odnosa „Beograda i Prištine“, Srbije i Kosova, pravi je test evropskog opredeljenja srpskih i kosovskih albanskih političara. I javnosti. Svi drugi problemi u pristupanju EU čine se lakše rešivi. Radi lakše normalizacije tih odnosa i otklanjanja međusobnih podozrenja EU je obećala medijaciju, pomoć i evropsku perspektivu i Srbije i Kosova.

Da bi se osigurala od uobičajenih šibicarenja i srpskih i albanskih politikanata, EU je pre otvaranja Poglavlja 35 sačinila konačnu pregovaračku verziju. Da posle bude manje mogućnosti za različite intrepretacije i tumačenja. EU iz Briselskih pregovora u tom smislu ima bogato iskustvo. Ovdašnji „evropejaci bez alternative“ ponuđenu verziju Poglavlja 35 dočekali su na nož. „Jeziv papir, gori i od formalnog priznanja“, populistički ga je domaćoj javnosti predstavio Vučić. I teatralno pred TV kamerama dodao da on neće gaziti, pazi sad, srpski barjak! Čauši, prigodni analitičari i dakako tabloidi nastavili su razradu Vučićevih i Nikolićevih patriotskih osećanja, plasiranih baš u vreme spinovanih priča o vanrednim parlamentarnim izborima. Kad je aktuelizovana i naglašena patriotska borba protiv prijema Kosova u UNESCO. Slučajno? Kako god bilo, naprednjačka vlast Srbiju uvlači u novu kvazipatriotsku histeriju. I to ne sluti na dobro.

U kritici EU ponude osobito se ističe Marko Đurić, svojevremeno prekomandovan iz Nikolićevog savetničkog kabineta na mesto direktora Kancelarije za KiM. On javnosti tumači pokušaje EU da podvali Srbiji. „Ali mi nismo naivni“, promućuran je Đurić. Kao da je bio član Miloševićevog tima na pregovorima u Rambujeu. Jesu li stavovi koje iznosi njegovi, ili Vučićevi, ili Nikolićevi? To je tako svejedno zapravo, jer „EU bez alternative“ u naprednjačkoj verziji izgleda potpuno blokirana papirom EU. Očekivati da će EU zbog durenja naprednjaka nešto menjati u metodologiji i kriterijumima pregovora je iluzorno.

Šta će sada preduzeti naprednjački evroentuzijasti? Vučiću ne pada na pamet da trezveno konsultuje sve parlamentarne stranke, ugledne ekonomiste (one koji znaju u kakvom je stanju Srbija i od čega se živi), nevladin sektor, širu javnost… On savet traži od patrijarha SPC. Oko ozbiljnih pitanja možda treba konsultovati i verske zajednice (svakako ne samo jednu, SPC), ali pre svega treba konsultovati institucionalnu političku i intelektualnu kritičku javnost. Kad je reč o evropskim aspiracijama Srbije, konsultujući patrijarha, Vučić je našao crkvu u kojoj će se moliti. Ako bude po patrijarhovom i po Patrijaršiji, od članstva Srbije u EU nema ništa. Ti savetodavci odavno apeluju da se „srpska mala lađa veže za veliki ruski brod“, kako je slikovito onomad u Moskvi na podvorenju govorio patrijarh Irinej. Pri tome ovdašnji rusoljubi misle da je najbolje da velikim ruskim brodom komanduje Putin i slični mu.

Videćemo kako će se prvi ozbiljniji test naprednjačkog evropejstva završiti. Videće se koliko je njihovo evropejstvo verodostojno i koliko je žilav njihov antievropski nacionalistički konzervativizam demonstriran na najsuroviji način u njihovoj radikalskoj fazi. Da bi procenili šta nosi prevagu, ne treba čekati kako će na to pitanje odgovoriti dilema da li će i pod kojim uslovima biti otvorena pregovaračka poglavlja sa EU. Za to postoji jednostavniji test. Lakmus-papir pravog evropejstva je način vladanja Srbijom, karakter unutrašnje politike. Imanentno a ne hinjeno evropejstvo karakteriše vladavina zakona, poštovanje ljudskih prava, slobodni mediji, izgradnja i jačanje društvenih instutucija, tržišna ekonomija, demokratski dolazak i odlazak sa vlasti, sređeni društveni podsistemi – obrazovni, zdravstveni, bezbednosni, infrastrukturni… Ako toga nema, džabe sve proevropske priče, pa čak i hipotetičko priključenje EU. Građani ne žive od članstva u EU, nego od blagodeti koje im pruža sređeno društvo u kojem žive, taman i ne bili u EU. Sa Srbijom je problem u tome što bez tutorstva EU, kakva god da je, do sređenog društva sama ne može doći.

(Autonomija)