Dvadeset godina nakon raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i poslednjeg popisa stanovništva iz 1991. godine, u kojem se oko milion ljudi, uprkos nadirućim nacionalizmima, izjasnilo kao Jugosloveni, istraživali smo gde su danas ti ljudi i šta je ostalo od njihovog jugoslovenstva, pred popise stanovništva koji će se u većini novonastalih država održati baš ove godine.

Istraživali smo u tri nekadašnje centralne republike bivše SFRJ: Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U Hrvatskoj je popis stanovništva na dnevnom redu u aprilu, u Srbiji je odložen za oktobar mesec, a u Bosni i Hercegovini se ne zna da li će ga uopšte biti. U toj državi, naime, popisa stanovništva nakon završetka rata nije ni bilo.

Jugosloveni kao antinacionalistička kategorija

Među Jugoslovenkama je i Maja Rogić, Novosađanka koja je rođena tek godinu dana pre smrti Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika bivše države. Otkuda je onda Maja Rogić Jugoslovenka i dan-danas:

„Mislim da je osnovni razlog to što sam odrasla u porodici u kojoj se negovalo bratstvo i jedinstvo i u kojoj su se negovale tekovine Jugoslavije. Tako da mislim da su moji roditelji imali presudan uticaj na to. I da čak i devedesetih godina, kada je počelo svašta da se dešava, kada je počeo rat, oni nikada nisu prešli ni na jednu stranu, nego su ostali dosledni tom jugoslovenskom duhu.”

Ni Goran Behmen iz Sarajeva ne mari za nacionalnu pripadnost:

„Ako me pitate o mom nacionalnom izjašnjavanju, onda ću vam reći da se izjašnjavam onako kako se osećam: a osećam se da sam Južni Sloven, Bosanac i Hercegovac. Tome možemo još dodati da sam Sarajlija, poreklom Hercegovac i tako dalje.”

Ideja je mrtva?

Biljana Kasić, profesorica zagrebačkog Filozofskog fakulteta, smatra da je ideja jugoslovenstva danas manje-više nepostojeća:

„Po mom sudu, ideja jugoslovenstva je danas u ideološko-političkom značenju mrtva i u tom smislu teško obnovljiva. Razlozi su pre svega u nacionalnim, preciznije u nacionalističkim projektima, a koji su delom doveli do rušenja jugoslovenske zajednice.”

Aleksej Kišjuhas, sociolog sa novosadskog Filozofskog fakulteta, pak, smatra da ideja može i da se oživi:

„Postoji neka vrsta nostalgije za tim vremenima. I ta nostalgija je razumljiva jer postoji i u istočnoevropskim zemljama. Iz tih razloga, smatram da, ukoliko bi postojala neka vrsta inicijative za očuvanje tog identiteta, on ne bi nužno propao.”

Prema Kišjuhasovim rečima, nacionalistima niti u jednoj novonastaloj državi naprosto ne odgovara da se ljudi izjašnjavaju kao Jugosloveni, zbog čega se često s te strane čuju gunđanja da Jugosloveni ne mogu ni da budu priznati kao nacionalna manjina:

„Danas biti Jugosloven je zaista jedna subverzivna identifikacija. Zbog odsustva države-nacija, ona je kao takva pre svega antinacionalna identifikacija i insistira pre svega na jednom multinacionalnom principu, koji je karakterisao taj jugoslovenski prostor kao takav.”

Jugoslovenski identitet

Goran Behmen se duboko ne slaže sa ocenama da Jugosloveni nemaju svoj identitet, svoj jezik, svoju kulturu pa i svoj rokenrol:

„Ne možete reći da je Ekatarina Velika samo srbijanski bend, on je jugoslovenski. Isto tako, Bijelo dugme, iako je sarajevsko, ono nije samo bosanskohercegovačko. Ono je i bosanskohercegovačko, i srbijansko, i hrvatsko, i makedonsko. Odnosno, ono je postalo simbol jednog pokreta koji se zvao eks Ju rok.”

I mirovni aktivista iz Zagreba Ognjen Tus misli da je saradnja među bivšim jugoslovenskim republikama otvorena:

”A naravno i ovaj kulturni, jer je to jezik koji je svima razumljiv na ovom prostoru. Samim tim teško je i zatvoriti te granice zarazmenu ideja. I tih ljudi koji imaju potrebu da razmenjuju ideje, oni će se uvek družiti, kako god se zvali.”

Biljana Kasić smatra da dodatna motivacija za jugoslovenstvo izvire iz nostalgije za ekonomski bogatijom prošlošću nekadašnjih naroda i narodnosti bivše SFRJ:

„Ali, to ne znači da interes za jugoslovenstvo ne postoji. On je, s jedne strane, motivisan dramom socijalno-ekonomskog urušavanja niza država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije a koje su u takozvanoj tranziciji. A s druge strane, i funkcionalnim interesima. Tu pre svega mislim na nužnu tržišnu upućenost jednih na druge.”

Ugrožena vrsta

Kako god, Jugoslovenima i nije prijatno u današnjim državama. Tako bar smatra Maja Rogić, odgovarajući na naše pitanje kako se oseća kao Jugoslovenka u Srbiji:

„Ugrožena manjina, ugrožena vrsta, izumiruća vrsta… I baš mi je žao zbog toga… Baš mi je žao što tako mali broj ljudi na pitanje ‘šta si’ ne odgovara odmah sa nacionalnom pripadnošću.” 

Prema popisu stanovništva u Hrvatskoj 2001. godine, Jugosloveni nisu izraženi kao posebna kategorija. U Srbiji se, prema popisu stanovništva iz 2002, kao Jugosloveni izjasnilo više od 80.000 građana, od čega najviše u Vojvodini, oko 50.000. U Bosni i Hercegovini je 1991. godine, pre krvavog rata, živelo više od 240.000 Jugoslovena. Inače, u bivšoj SFRJ, najčešće su se kao Jugosloveni izjašnjavali ljudi iz mešovitih brakova.

(Dojče vele)